Kompetentnost - nastavak

16.03.2011 / IM Jovičić, Miloš (2331)

Господин Јовичић је дао свој одговор на текст који смо објавили у репортажи Компетентност - реаговања.

09.03.2011 / IM Jovičić, Miloš (2331) : Kompetentnost, dobronamernost i doslednost
15.03.2011 /   Andrejić, Vladica (2170) : Kompetentnost - reagovanja

Ništa bez kompetentnosti, dobronamernosti i doslednosti (3)

U šahovskoj rubrici dnevnog lista “Politika”, objavljen je 25. februara članak “Igrači glavni krivci za krizu” – potpisan od Dragoljuba Joksimovića, kao bivšeg selektora i nosioca nacionalnog priznanja. Obzirom da je pisan na način koji, po mom mišljenju, nikako ne može doprineti rešavanju postojeće duboke krize našeg šaha, pokušao sam da tekstom “Ništa bez kompetentnosti, dobronamernosti i doslednosti” dam drugačije viđenje postojeće situacije, sa posebnim osvrtom na navedeni članak. Na moju žalost (ne i iznenađenje), ni urednik šahovske rubrike ni urednik sportske rubrike nisu pokazali volju (ili hrabrost!?) da ovaj tekst objave. U takvoj situaciji kontaktirao sam sajt “Večiti šah”, pa su šahisti i ljubitelji šaha bili u prilici da se upoznanju sa sadržinom oba stava. Kakav bi ja šahista bio kada ne bi predvideo da će uslediti “odgovor” Dragoljuba Joksimovića, ali kakav?

Inače, za odgovor su, kako kaže Dragoljub Joksimović, zaslužni njegovi prijatelji, koji mu pomažu u prevazilaženju nesumnjivih praznina u njegovom znanju, ali bi bilo dobro da su mu objasnili da “sve što kaže može biti upotrebljeno protiv njega”. S tim u vezi, odmah se postavlja pitanje kako bi mogao biti šahovski selektor ako, kako to on kaže, “ne zna da barata kompjuterom”?

Pa šta sadrži odgovor Dragoljuba Joksimovića? Moju kratku ocenu postojećeg stanja u našem šahu, i primedbi i sugestija za njegovo prevazilaženje, karakteriše kao reminiscencije, ne definišući šta pod tim pojmom tačno podrazumeva. A trebalo bi, jer reminiscencija (l. reminiscentia) ima nekoliko značenja. I dok očekujemo da nam to u svom sledećem obraćanju pojasni, izražavam uverenje da su korisnici sajta “Večiti šah” u potpunosti razumeli kako procenjujem postojeću situaciju u srpskom šahu, da sam saglasan da se mora preduzeti sve da se on spase, ali i da sugerišem da treba izvršiti i neke sugestije u koncepciji na koji to način treba učiniti – pre svega kroz izradu jasne strategije. Ipak, ono što se najmanje dopalo Dragoljubu Joksimoviću je ocena da on nije ličnost koja je sposobna da unapredi srpski šah – posebno da nije kompetentan da drži bilo kakve moralne propovedi.

Pošto nije mogao ni jednu konstataciju da ospori, latio se “proverenih metoda” – traženju “slabosti” u mojim ličnim postupcima i stavovima, sve do dijagnoze o mom zdravstvenom stanju!? Ali, pođimo redom – oslanjajući se isključivo na činjenice.

Moju konstataciju da nikada nije obavljao funkciju selektora i kapitena šahovske reprezentacije, Dragoljub Joksimović nije ni pokušao da opovrgne (nije ni mogao), ali se svojski trudio da objasni šta se događalo i ko ga je sprečio da tu veliku želju ostvari. Ali, on to čini na sasvim jednostran način. Pored elementarnog nepoznavanja rada na kompjuteru (neophodnog u savremenom šahu), on zanemaruje činjenicu da je zbog njega “izbrisan” kriterijum da selektor mora imati najmanje titulu internacionalnog majstora, da je (iz samo njemu znanih razloga) izmenjen osnovni zadatak selektora i preusmeren u obavezu (ili obećanje) da obezbeđuje finansijska sredstva, kao i na okolnost da se poziva na podršku igrača – koje, valjda selektor treba da bira a ne obrnuto.

Ocenu da odluka o dodeljivanju nacionalnog priznanja izaziva čuđenje i zgražanje i da bi morala biti ukinuta, pokušava da opovrgne na vrlo neuverljiv način. Naime, nema nikakve sumnje da su nacionalna priznanja (sportske penzije) namenjene isključivo takmičarima i njihovim trenerima – dakle nagrađuju se visoko stručne ličnosti. A da li je to Dragoljub Joksimović? Svakako ne. Niti ima licencu trenera niti se bavio trenerskim radom na visokom nivou, a nije ni distrofičar. Angažovanje velemajstore za rad sa distrofičarima se nikako ne može okvalifikovati kao visokostručan rad i, u najmanju ruku, kandiduje veliki broj organizatora za sticanje nacionalnih priznanja.

Kada su u pitanju optužbe na račun Nikole Sedlaka, Dragoljub Joksimović i dalje ostaje apsolutno nedorečen, u sferi insinuacija i navođenja “brojnih svedoka” – bez bilo kakvih konkretnih podataka. Radi pravilnog informisanja, mora se reći da je početkom 2000. godine – u vreme na koje se “optužbe” odnose, Nikola Sedlak imao samo 16 godina i da je prosto nemoguće poverovati da je bio spreman (i sposoban) za nekakve brojne nameštaljke. To me navodi na zaključak da bi se tu moglo raditi o sasvim drugim stvarima i treba očekivati da se po tom pitanju izjasni Nikolin otac Ivan. Naime, mada Dragoljub Joksimović dovodi u pitanje moju intelegenciju (zar on?), sklon sam mišljenju da su u pitanju njegovi odnosi sa Ivanom Sedlakom. A Dragoljub Joksimović ponekad može imati, najblaže rečeno, čudne zahteve. Tako je meni, u vreme dok sam bio selektor, stavio na znanje da su raniji selektori “veoma uvažavali” njegovo mišljenje o sastavu reprezentacije. A kakav je moj stav o tome bio, uverljivo govori njegov dalji odnos prema meni – sve do današnjih dana.

Obrazloženja za putovanje u Irak i ponašanje u vezi znamenitog Krišana, ne zaslužuju bilo kakav komentar. Sasvim je jasno da i sa ove vremenske distance Dragoljub Joksimović ne oseća bilo kakvu grižu savesti, jer on je bezgrešan?!

Pošto ni na koji način nije mogao da opovrgne navode iz mog teksta, Dragoljub Joksimović počinje da analizira moju ličnost – kritički i “kompetentno”. Tako konstatuje promenu mog stava prema ŠS Beograda i to, kako on u uličnom žargonu kaže, zbog “kinte”. Naravno da greši, jer mu je nepoznato (ili neshvatljivo) da se kritikuje sa dobrim namerama, i da je taj koji kritikuje u obavezi da pokaže kako bi nešto trebalo da se uradi. Kao član Izvršnog odbora ŠS Beograda, u relativno kratkom periodu, u tome sam u izvesnoj meri i uspeo. I sada, sa velikom sigurnošću mogu da kažem da bi se sada žestoko suprostivio očiglednoj koaliciji dva regionalna saveza.

O “želji” inženjera da bude novinar!? Šta je tu problem? Verovatno u tome što sam 15-tak godina bio glavni urednik šahovskih časopisa i to oslanjajući se isključivo na sopstvene snage. Koliko je to teško zna i Dragoljub Joksimović, koji i uz podršku ŠS Jugoslavije nije uspeo da ostvari davnašnju želju i osnuje časopis i da ode dalje od već odabranog imena “Varijanta”.

Kakav je bio kraj moje selektorske karijere? Naravno ne onako kako navodi Dragoljub Joksimović. Apsolutna je laž da su igrači tražili da ne idem na Evropsko prvenstvo. I da su hteli to nije u njihovoj nadležnosti. Istina je da sam ja, zbog problema u vezi obezbeđenja finansijskih sredstava, obaveza na novom - odgovornijem radnom mestu i izbora novog rukovodstva ŠS Jugoslavije, procenio da bi bilo svrsishodno da tim koji sam ja odabrao nastupi u Leonu sa dvostrukom ulogom Branka Damljanovića – kao igrača i kapitena. To je bila moja lična ideja i odluka i o njoj sam pre sednice Izvršnog odbora ŠSJ dobio saglasnost Božidara Ivanovića i Branka Damljanovića.

Mada svoje kazivanje Dragoljub Joksimović počinje u “šaljivom tonu”, nazivajući me piscem humoreski, iskusni novinar (čak mesec dana stariji od mene) postepeno gubi živce. Pritom kao da zaboravlja na izreku da “čovek što više zna – shvata koliko ne zna i obrnuto”, pa svom “sveznanju” dodaje i zvanje doktora-lekara - proglašavajući me bolesnikom, i time sebe svrstava u ove “obrnute”. Sve to uz začuđujući način izražavanja – poput “alo, bre ti” i slično.

U svom “odgovoru” Dragoljub Joksimović navodi da je uzrok naših loših odnosa, za koje ga baš briga, članak “Vežbalište za amatere”, koji je on napisao pre Olimpijade u Istanbulu. Pošto je prošlo više od 10 godina, ne mogu se setiti teksta u celini, ali sam siguran u suštinu mog reagovanja: “Ako sam amater zbog toga što ne živim od šaha – to je tačno, a ako profesionalizam podrazumeva znanje i profesionalan odnos prema šahovskim obavezama – onda sam profesionalac. Kod Dragoljuba Joksimovića je obrnuto.”

Da bi obrazložio koliko je besmislen odnos Dragoljuba Joksimovića prema meni, za trenutak ću zloupotrebiti pažnju korisnika sajta “Večiti šah” i u najkraćem se predstaviti:

Šahom se ne bavim profesionalno, ali mi drevna igra predstavlja znatno više od hobija. Uostalom o tome govore sledeći podaci: kao omladinac, 1965. godine bio sam drugi na omladinskom prvenstvu Beograda, delio prvo mesto na prvenstvu Srbije i četvrto na prvenstvu Jugoslavije. Na pojedinačnim takmičenjima osvojio sam titulu jugoslovenskog majstora i internacionalnog majstora, sa rejtingom iz 80-tih godina od 2415 – što u današnjim relacijama vredi min 2500 poena. Na ekipnim takmičenjima, kao član RAD-a, osvojio sam tri puta Kup Srbije, a na Kupu Jugoslavije jednom drugo i jednom treće mesto. Idejni sam tvrorac i glavni predavač “Škole šampiona”, koja je svakako bila najuspešnija u periodu od 1995. do 2005. godine. Posedujem trenersku licencu FIDE i moji učenicu su uzeli veliki broj titula u kadetskoj i omladinskoj konkurenciji. Poslednja moja učenica je Jovana Erić, koja je prošle godine, sa 18 godina, postala član olimpijske reprezentacije Srbije. Osnivač sam časopisa “Šahovski žurnal”, čiji sam glavni urednik bio u periodu od 1991. do 2002. godine. Takođe, tri godine (2004.- 2006.) bio sam glavni urednik časopisa “Moderni šah”, a napisao sam 11 teorijskih knjiga u seriji “Modern Chess” i knjigu “Najkraći put do majstorstva”. I da ne zaboravim, bio sam selektor i kapiten muške reprezentacije na Olimpijadi u Istanbulu (2000.) i selektor za Evropsko prvenstvo (2001.).

Po vokaciji sam diplomirani inženjer mašinstva – od 1971. godine. Radni vek sam proveo (i još uvek provodim) u građevinskom preduzeću RAD iz Beograda. Tako sam još 1982. godine bio direktor OOUR-a, a od 2007. do danas sam generalni direktor RAD Holding kompanije d.p.

Šta Dragoljub Joksimović “suprotstavlja” ovom amateru? Kaže da je za 34 godine, koliko se bavi šahom, i da je marsovac, morao nešto da nauči. Možda je ovo “trajanje” dovoljno za respekt u nekim drugim oblastima, npr. u odvraćanju mladih od kockarskih igara, ali u pitanju je šah i to samo po sebi traži veća znanja i s tim u vezi dokazanu kompetentnost, dobronamernost i doslednost. Da budem konkretan, Dragoljub Joksimović sigurno zna da je Miloš Jovičić neuporedivo bolji šahista od njega.

I na samom kraju moram nešto reći o ribolovu. Oduvek sam zavideo onima koji imaju vremena da se posvete ovom uživanju, koje – kako kažu merodavni, deluje blagotvorno na psihu i raspoloženje ribolovca. Onima koji bi posle ovog pisanja Dragoljuba Joksimovića bili spremni da donose zaključke ili dijagnoze, sugerišem da sačekaju njegov povratak sa Tamiša. Pa i ako i onda napiše tekst slične sadržine, nemojte sumnjati u blagotvorno dejstvo ribolova – svaki izuzetak potvrđuje pravilo!

Miloš Jovičić