Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Компетентност - реаговања

Компетентност - реаговања

15.03.2011 /   Андрејић, Владица (2170)

Поводом текста Компетентност, добронамерност и доследност добили смо коментар "прозваног" Јоксимовића, и објављујемо га у потпуности.

Поводом текста Компетентност, добронамерност и доследност, који смо објавили 9. марта, добили смо коментар "прозваног" Јоксимовића. Пре него ли прочитате потпун коментар хтео бих да изнесем моје лично виђење целе приче.

Моје мишљење је да је сам текст "Играчи главни кривци за кризу", који је објављен у листу Политика 25. фебруара најобичнија бљувотина и заиста се чудим што је лист Политика уопште објавио тако што. Можда би и било у реду да се такво штиво појави на Вечитом шаху или неком другом шаховском блогу, али свакако му није место у једном високотиражном дневном листу какав је Политика.

За оне који нису читали текст директно у листу Политика (већ само на овим мојим страницама) вреди напоменути да је уз њега ишла и слика нашег прослављеног велемајстора Љубомира Љубојевића, тако да се вештачки ствара утисак као да је сам Љубојевић то писао, односно као да сам Љубојевић подржава написани текст, што је гнусна злоупотреба његовог имена. Наравно познаваоцима прилика је довољно да прочитају име аутора текста и да знају шта с тим, али оних других има много много више и није чудо ако је неко на овакав начин био обманут. У тексту се каже да је Љубојевић изјавио да играчи не могу да руководе шаховском организацијом, што је његова добро позната стара изјава, али нико није ни тврдио супротно. Не треба да руководе, али је неопходно да се питају...

Наравно, не може се оспорити генијалност која се појављује у самом тексту у виду следеће приче. Неко изрекне неку општу констатацију, а господин Јоксимовић то "протумачи" речима "то би требало да се односи на то и то", а онда тог неког нападне због тога што се "то" не односи на нешто друго. Све ми то личи на један од мојих омиљених цртаћа, A Fractured Leghorn, у коме певац Софроније држи следећи говор: "Шта то, овај, шта то радиш са пумпом за нафту? Ти си лудо дете, овде нема нафте! Устани синак, ти се распадаш, нема нафте на 1000 километара унаоколо, геолошки не одговара терен. За нафту ти треба бушилица, а не пумпа за гуме!"

Господин Јоксимовић помиње Торино, а један је од главних криваца за исти, чувени наш најгори пласман у историји шаховских олимпијада, грђи и од овог последњег Хантија који је креирао "наш" актуелни селектор. Господин је обећао репрезентативцима хонорар од три хиљаде еура по човеку, ако ли га изаберу за селектора и то је једини разлог зашто се та промоција и десила. Половина потенцијалних репрезентативаца хтела је тада стручног и способног селектора (овде засигурно не мислим на господина Јоксимовића), док се друга половина задовољила виртуелним новцем, али што рече један мој добри пријатељ: "Танак је велемајсторски образ". Откад је улога селектора да набавља новац? Ма какав новац, продуживаше и рокове и кад су схватили да је враг однео шалу променише "селектора". И сада се та особа поносно потписује као бивши селектор.

Што се националних признања илити популарних "пензија" тиче мој став је да се оне никако не смеју додељивати селекторима, тренерима, секундантима, главним куварима и слично, то мислим генерално за све спортове. Те функције одржава уговор, а ако се постигне успех онда се једнократно исплати премија и то је то, завршена прича. Што се особа са специјалним потребама тиче, шах је такав спорт у коме признајем само апсолутну категорију и никако не треба доживотно награђивати такве играче за пласман на "специјалним" турнирима. Сада вам је вероватно јасно шта мислим о "националном признању" господина Јоксимовића који је објединио "и јаре и паре"...

Доста сам писао, а то што сам написао је због ових млађих, јер сви старији познаваоци шаховских прилика добро знају ко је господин Јоксимовић. Довољно ми је да се сетим Премијер лиге Београда 2008, а да ми припадне мука. Тада је на крају баладе господин Јоксимовић с предумишљајем бацио победнички пехар у зид, протестујући због "намештаљке" за три меч бода које је Планум зарадио у 8. колу, а јако сличну "немаштаљку" је сам урадио (против исте екипе) у име Политике у 3. колу, о чему сам већ писао. Особа која је увек у праву, особа са аргументима који само њему делују исправно, док му остали климају главом само да их не би сморио неким својим говором или не дај Боже, километарским текстом. Овога пута у питању је тај "километарски", па ако сте мазохистички настројени слободно у наставку прочитајте комплетан текст (без икаквих скраћивања), а да га коментаришем не пада ми на памет.

Драгољуб Јоксимовић, Београд, 12. март 2011

Компетентност, добронамерност и доследност

Хвала мом омиљеном писцу хуморески!

Изгледа да често пропуштам добру забаву зато што не знам да баратам компјутерима. Срећом, имам пријатеље који ми повремено јаве или прочитају шта неки пишу о мени. Тако сам пре неколико дана сазнао како мој омиљени писац хуморески коментарише мој напис „Играчи главни кривци за кризу“. Бескрајно хвала „познатом шаховском имену, генералном директору Рад холдинг компаније“ и осведоченом скрибоману (моја допуна), интермајстору Милошу Јовичићу, зато што ми је неаргументованим прозивањем пружио прилику да комплетној шаховској јавности саопштим апсолутну истину о много чему.

Нарочито молим поштованог уредника овог сајта да ми ништа не избацује из текста. Јер, ако је пустио Јовичићев немилосрдни покушај дискредитације моје личности, онда исти аршин треба да задржи и за овај одговор.

Елем, пошто ћу бити веома опширан и детаљан, немам намеру да губим време на његове реминисценције о стању у нашем шаху. Прелазим одмах на директне примедбе и оптужбе које су упућене мени.

Најпре, зашто сам потписао мој коментар као „бивши селектор и носилац националног признања“. Нисам желео да се потпишем као бивши уредник Шаховске рубрике „Политике“ зато што се стидим како ова проблематична рубрика данас изгледа. Навео сам да сам бивши селектор да би неупућени схватили да јако добро познајем играче. Додао сам и носилац националног признања пошто ми је познато да су због тога многи добили чир на желуцу. Зна се да сам страствени пецарош, па сам хтео да вежбам ван сезоне. Забацио сам ровца на трокракој удици и заиста, упецало се неколико капиталаца!

Одмах да појасним зашто сам добио национално признање које толико боли Јовичића да се „згражава, тражи укидање веома спорне одлуке и да дародавци сносе законску одговорност“, док се моје тренерско умеће потпуно дисквалификује.

Јовичић припада оној огромној групи заслепљених људи из нашег менталитета који сами постављају питања и сами дају одговоре, не чекајући ни објашњења, ни провере. Дакле, провео сам више од двадесет година дружећи се са шахистима дистрофичарима и у сваком погледу помажући њихов напредак у једином спорту којим могу да се баве. Чинио сам то од 1977. до 1998. године из хуманих, етичких и спортских разлога. За ту сарадњу добио сам више од тридесет диплома и плакета, а нарочито су ми драга два специјална јубиларна признања којима може да се подичи само мали број особа.

Три године био сам им селектор и тренер и сва три пута тријумфовали смо на европским шампионатима дистрофичара! Доводио сам да им држе предавања и Борислава Ивкова, Љубомира Љубојевића, Бранка Дамљановића и неке интермајсторе. Наравно, да пре тридесет година напамет није могло да ми падне да ће моја племенита мисија бити награђена националном пензијом!

И уместо да ми за такво деловање, за несебичну помоћ тешким инвалидима, буду упућене честитке у шаховским круговима – многи хоће да поједу свашта од муке! Као да сам ја крив што је Министарство спорта изједначило резултате инвалида са здравим спортистима. Ето, свака част Јовичићу и осталим завидљивцима.

Истовремено, и он и други ћуте за драстичне покушаје шминкања и фолирања који су учињени у нашем државном шаховском савезу приликом слања документације за добијање националних признања.

Даље, Јовичић пише да „Јоксимовић никада није био селектор, односно, али...“

Изабран сам за селектора наших шахиста у јануару 2006. уз готово апсолутну подршку свих репрезентативаца. У то време нисам говорио ни са председником ШССЦГ Дејаном Стабловићем, нити са генералним секретаром Владимиром Шакотићем. Међутим, мој програм и подршка играча добили су предност у односу на крајње нереалне финансијске и остале захтеве мојих конкурената Ивана Марковића и Дејана Антића.

Једини сам од селектора у минулој деценији прокламовао јасне критеријуме за избор у национални тим. Успео сам да остварим малтене идеалан колективни дух, чак и међу оним играчима за које се зна да се од малих ногу не подносе. На жалост, у жељи да побољшам њихов понижавајући статус, да им вратим достојанство, неопрезно сам додао да ћу им до 1. априла да обезбедим три хиљаде евра хонорара. Малициозни злобници и моји душмани једва су дочекали да обезвреде коректну замисао о праведној надокнади играчима и да користе отрцано поређење са првоаприлском шалом. Наравно, и да за мене кажу да сам купио функцију капитена.

Када сам 2. маја смењен закулисним мафијашким договором да Никола Седлак буде шести члан екипе уместо Милоша Перуновића кога сам ја одредио – речено је да нисам обезбедио новац. Лаж! Вероватно бих сакупио и сву 21.000 евра, што могу и данас неки људи да посведоче. Истина је, ипак, да нико није журио са уплатама. Код нас је неписано правило да се новац увек уплаћује у последњем тренутку.

Узалуд су играчи протестовали што нико њих није питао. Сви су, осим Маркуша, као што знате, отказали одлазак на Олимпијаду у Торино. Поред њих, и још десетак јаких велемајстора. Дакако, нађени су штрајкбрехери за бруку нашег шаха.

Игор Миладиновић је у име својих колега изјавио следеће: „Нисмо селектора изабрали због пара, већ због његових стручних, моралних и људских квалитета!“ Стога, и дан-данас се поносим својим краткотрајним селекторским деловањем.

Узгред, сећате ли се како је Милош Јовичић завршио своју селекторску каријеру. Пред Европско првенство у Леону (Шпанија) због недостатка средстава, репрезентативци су рекли да им не треба селектор Јовичић и да он остане у Београду. Јовичић је, ваља признати, то достојанствено прихватио и потом поднео оставку...

А изабран је пре Олимпијаде у Истанбулу 2000. године. Важно је истаћи да је тада председник ШСЈ био Иван Седлак. Видеће се касније зашто.

Поводом Јовичићевог постављања ја сам написао опширан коментар у коме наслов све говори: „Вежбалиште за аматере“. Као да сам новог савезног капитета убо у аорту. Отад Јовичић не може да ме гледа очима. То ме баш брига, али зашто се служи неистинама!

По ко зна који пут наводи да „грубо и без валидних доказа Јоксимовић напада Николу Седлака о некаквим договореним исходима партија“.

Ало, бре, Милоше, не буди смешан! Па зашто стално мене прозиваш? Зашто не питаш за истину Ивана Иванишевића и Бранка Дамљановића. Можеш и Косића, Антића и још неке учеснике тог шампионата у Суботици. А Данило Милановић, који је тада боравио као секундант Мирослава Марковића, одмах је рекао: „Ја ћу, Јоксо, да Вам сведочим на суду!“

Зар ти мислиш, Милоше, да бих ја као искусан новинар смео да пишем о томе да је то нетачно? Зашто се не питаш како то да јавни тужилац и бивши министар није поднео тужбу против мене због клевете! Стварно, немој више да испадаш неинтелигентан.

Тако је Милунка Лазаревић хтела да помогне свом пријатељу Ивану Седлаку, па је звала Дамљановића и Иванишевића: „Знате, оно што Јокса пише за Седлака, је ли то тачно?“ Када је добила потврдни одговор већ десет година ћути о томе...

Џудиста? Па, ја сам само испунио своју новинарску дужност да га први представим као новог секретара. Стварно је оставио добар утисак. Али, откуд ја могу да знам шта ће после бити. Људи се ожене, па се после извесног броја година страшно изненаде. А у Ирак сам путовао у октобру 2002. без иједног долара хонорара као ПР менаџер савеза, по изричитом захтеву председника ШССЦГ Божидара Ивановића кога Јовичић уопште не помиње. Већ у јануару, поднео сам писмену оставку на дужност у савезу, упозоривши Ивановића да је стање катастрофално. Он се правио слеп и глув...

Кришан? Па он је у то време био светска сензација! То је за мене био професионални изазов да прихватим позив за гостовање у Кладову и обавим ексклузивни интервју с њим. То сам и учинио, али док сам се ја вратио у Београд Кришан је ухапшен и разговор о томе да ће да купи ФИДЕ постао је бајат. Но, зашто Јовичић не каже ко је био организатор турнира, ко је све играо и какве су резултате постигли? Ваљда је Јовичићу много лакше да користи паушалну оцену да су „новинари за све криви“. Осим тога, турнир је био регуларан осим за Кришана, који је „због болести“ играо у својој соби о чему сам известио.

Што се тиче моје компетентности стварно је неукусно да причам где сам све био и шта сам све радио за 34 године професионалног бављења шахом. Па да сам марсовац нешто бих научио.

Добронамерност? Чини ми се да једино Милош Јовичић није схватио да шаљем поруку играчима да буду сложни и да се посвете борби за егзистенцију, а не да њима манипулишу разноврсни шаховски шибицари.

Доследност? Ја стално пишем исто. Јовичић је, пак, у свом приватном часопису тако нагрђивао руководство ШС Београда, много оштрије од мене. Био сам спреман да скинем капу пред њим. Кад, гле, челници ШСБ дадоше ваљда неку кинту за помоћ Јовичићевом часопису, а он им се, доследно и морално, придружи у Извршном одбору ШСБ

Да би читаоцима било потпуно јасно о каквој особи је реч морам да напоменем да је у својим издањима „Шаховски журнал” и „Модерни шах” најмање двадесет пута разлагао некакве измишљене конструкције о мени. Овај инжењер који би изгледа много волео да буде и новинар, а не држи се основних правила новинарства, ниједном се није сетио да ме позове на разговор за његове часописе, односно да се чује и друга страна. Такође и сада ништа битно не демантује из мог написа „Играчи главни кривци за кризу“, већ помиње моју пензију, Кришана, џудисту...

Лепо је што је и сам признао да је мој чланак изазвао посебну пажњу. Несвесно ми одаје својеврсно признање. Али, грдно је погрешио у закључку. Не бој се, Милоше, мени у 65. години живота не пада на памет да се нешто ангажујем у шаху.

На крају, наглашавам да сам убеђен да Милош Јовичић није лош човек, искварен. Он је само болестан! Болује од патолошке амбиције, патолошке сујете. Зато сам спреман да, као што поклањам део своје националне пензије дистрофичарима, као један од ретких носилаца, да финансијски помогнем и Милошево лечење. Ваљда ћу после тога моћи мирно да пецам сомове и штуке на Тамишу. Не желим убудуће овако бесмислену полемику. Није мој ниво. То је нижа класа!

Збогом
Драгољуб Јоксимовић
звани Пера Карера