Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Kompetentnost, dobronamernost i doslednost

Kompetentnost, dobronamernost i doslednost

09.03.2011 / IM Jovičić, Miloš (2331)

Објављујемо текст који представља коментар на чланак "Играчи су главни кривци за кризу" објављеног у листу Политика (сада преносимо и тај чланак ради потпуности информације). Господин Милош Јовичић је наше познато шаховско име и генерални директор РАД холдинг компаније дп.

Ništa bez kompetentnosti, dobronamernosti i doslednosti

Nema nikakve sumnje da šah u Srbiji doživljava izuzetno teške trenutke – i u pogledu takmičarskih rezultata i na planu funkcionisanja šahovske organizacije. U ovakvoj oceni lako će se postići konsenzus – bar onaj deklarativni. Mnogo teže će se usaglasiti mišljenja kada se postavi pitanje uzroka postojećeg stanja, a pogotovo ako se pokuša izgraditi strategija za prevazilaženje postojeće krize. Jer, za to su neophodni znanje odnosno kompetentnost, ali i tako nedostajuća dobronamernost i, s tim u vezi, doslednost.

Pa, pođimo redom. Reprezentativni, ali i pojedinačni rezultati, daleko su od onoga što priželjkuju i očekuju ljubitelje šaha. Nažalost i onoga, još opasnijeg po budućnost šaha u našoj zemlji, što bi “zaslužilo pažnju” merodavnih u sportskim i državnim organima. Posebno brinu sve slabiji rezultati kadeta, što dovodi ozbiljno u pitanje opšte prihvaćeno shvatanje o talentovanosti nacije za drevnu igru.

Kada je u pitanju funkcionisanje šahovske organizacije, onda je očigledno da je “na delu” koalicija dva regionalna saveza, što je “overeno” izborom Stručnog odbora i posledično tome postavljenjem selektora muške reprezentacije. Koliko je sve to bilo pogrešno, kao posledica nekompetentnosti, nedobronamernosti i nedoslednosti, pokazalo se veoma brzo – na Olimpijadi i, naročito, posle nje. I sve će to, nažalost, veoma nepovoljno uticati na položaj i budućnost šaha u Srbiji.

Naravno da navedeno ne predstavlja nešto novo i nepoznato – naprotiv. O tome se kritički govori i piše, a u nekoliko navrata bili smo svedoci organizovanja tzv. “okruglih stolova” – nažalost bez očekivanih (i potrebnih) efekata. Zašto? Zato što se ove aktivnosti obavljaju bez ikakve strategije, pa posle kritika – koje su “lakši deo posla”, ne sledi konkretan plan mera za prevazilaženje nesumnjive krize – što je teži deo posla i koji mogu obaviti samo veoma kompetentni. A “okruglim stolovima” (čast izuzecima), prisustvuje veoma mali broj onih koji su dorasli sadašnjem trenutku srpskog šaha. Ustvari, utisak je da ne postoji ni elementarna evidencija o onima koji su svojim aktivnostima u raznim oblastima šaha, ali i biznisa i javnog života, sposobni odnosno kompetentni i dobronamerni, i voljni da pomognu da se postojeće stanje u srpskom šahu prevaziđe i ukupne aktivnosti usmere u pozitivnom smeru.

Umesto stručne analize postojećeg stanja i izrade programa mera za prevazilaženje postojeće krize, javljaju se pojedinačni istupi – pri čemu je posebnu pažnju izazvao članak “Igrači glavni krivci za krizu”- objavljen 25. februara u šahovskoj rubrici lista “Politika”, a potpisan od Dragoljuba Joksimovića, kao bivšeg selektora i nosioca nacionalnog priznanja.

POLITIKA, 25. februar 2011

IGRAČI GLAVNI KRIVCI ZA KRIZU

NJihova nesloga, dosledna samoživost i kratkovidost u borbi za lične interese, omogućava funkcionerima da ponižavaju i šah i šahiste

Već duže vreme u šahovskim krugovima vode se vatrene rasprave o krizi u našem šahu. Dosad se u javnim istupanjima moglo čuti samo jednostrano mišljenje da su funkcioneri isključivi krivci za sve nevolje. Eskalacija optužbi i primedbi pojavila se prošlog ponedeljka u saopštenju Inicijativnog odbora, nekakvog domaćeg fronta „Spasimo šah".

Evo, najzad, prilike da se pojavi i drugačije gledište od onog u očiglednoj, dugoj kampanji.

Elem, igrači su glavni krivci za krizu! Zašto? Pa stoga što je njihova nesloga, njihova dosledna samoživost i kratkovidost u borbi za lične interese, omogućila funkcionerima da rade šta hoće i kako hoće, da ponižavaju i šah i šahiste!

Dugo i uporno, igrači sami sebi seku grane na kojima sede. Sada, kad su bupnili na zemlju, oni drugi su im krivi.

Valja se prisetiti da je u minule tri decenije održano najmanje 18 protestnih inicijativnih sastanaka igrača, osnivačkih skupština ili sličnih skupova. Svi su trajali kao mehuri od sapunice, Pre tri-četiri godine ipak je osnovano Udruženje vrhunskih igrača. Međutim, već na prvom koraku, posle duge diskusije, nije postignut dogovor oko elementarnog pitanja da svi područni savezi pod istim uslovima organizuju polufinalne turnire državnog prvenstva.

Dalje, zar se zaboravilo da je predsednik koji je najviše razorio našu šahovsku organizaciju bio velemajstor - Božidar Ivanović. Svi smo mu pružili podršku, radovali se što se ostvaruje parola: „Šah šahistima". A Ivanović je toliko „brinuo" o kolegama da je, pored ostalog, za sekretara izabrao džudistu, a organizaciju svih profitabilnih takmičenja poverio svojim prijateljima iz „Mas-trejda" sa Cetinja. Epilog je bio više od sto hiljada evra duga za nešto duže od jedne godine! Ni velemajstor Dušan Rajković kao v. d. predsednika ŠS Srbije nije se naročito istakao u zaštiti interesa svojih kolega.

Ali, nije namera da se navode imena svih igrača koji su, poput aktuelnog selektora Siniše Dražića (a i on je velemajstor!) obavili zakulisne dogovore sa funkcionerima. Dakako, sve u svoju korist. Bitnije je, pak, da se ukaže na neprincipijelnost i lošu strategiju. Mada je neizbežno da neki drastični primeri ilustruju pogubno odsustvo jedinstva igrača. Recimo, za Olimpijadu u Torinu 2006, cela prva postava reprezentativaca otkazala je učešće u znak protesta što ih je ignorisalo rukovodstvo. Još desetak vodećih velemajstora nisu prihvatili ponudu da budu zamene. Naravno da su nađeni oni koji su pristali da igraju za „šaku evrića". Vidim da su sada dvojica od putnika u Torino u prvim redovima boraca za pokret „Spasimo šah"...

Slično se događa i kada najbolji igrači odustaju od državnog šampionata zbog loših uslova. Onda ih funkcioneri pozovu na tajne razgovore, isplate ispod stola po nekoliko stotina evra i - rešen problem. A ostali - neka trpe.

U nedavnom principijelnom i iskrenom gestu velemajstora Aleksandra Kovačevića (kao i Dragana Šolaka), koji zaslužuje bezrezervnu pohvalu, potkrao se, na žalost, i jedan propust. Ako sam dobro protumačio optužbu o sumnjivim partijama na šampionatu to bi trebalo da se odnosi na selektora Dražića. Ali, Kovačević nikada nije protestovao što je njegov kolega iz reprezentacije Nikola Sedlak više puta dogovorio ishode partija. U borbi za pravdu i istinu nema licemernih odnosa.

U stvari, najveći apsurd je u tome što su Šolak i Kovačević za svoje odricanje od vrlo privlačnog turnira dobili punu podršku svojih kolega. Međutim, i Ivan Ivanišević, i Branko Damljanović, iz Inicijativnog odbora , kao i neki drugi „revolucionari , prijavili su učešće na šampionatu. Kakva solidarnost, kakav doprinos odbrani principa! Zbilja, ko je tu zbunjen, a ko nije?

Kovačević, Šolak, Ivanišević, Vučković i Perunović su pošteni i pristojni mladi ljudi. Međutim, ugrožena im je egzistencija, a većina od njih su porodični ljudi. Pri tom, malo je kod nas velemajstora koji mogu da budu profesionalni šahisti. Nema mnogo mesta ni za one igrače koji žele da lagodno žive od šaha. Zato, počistite svoja dvorišta. Zar ne vidite da su se namnožili raznovrsni mešetari koji otkidaju sve veće komade od sve manjeg šahovskog kolača.

Naravno, niko pametan ne može da drži stranu funkcionerima protiv igrača. Svima je dosta zakulisnih ujdurmi, destruktivnih postupaka, nestručnih odluka raznoraznih rukovodstava. Ali, nekima od njih ne mogu se negirati ni savesnost, ni dobronamernost. Zapravo, ne stoji podela na dobre i loše momke.

Suština je u tome da igrači isključivo ratuju za svoju korist. Vrlo lako njihovi predstavnici mogu da se izbore za stručna pitanja: izbor selektora, uslovi učešća u reprezentaciji i na državnim šampionatima, plaćanje troškova na evropskom i svetskom pojedinačnom prvenstvu, stipendije, itd. Dakle, sve ono što se prevashodno tiče njihove egzistencije. Ostalo valja prepustiti drugima.

Hajde, najzad, da vidimo da li svi igrači isto: ili to zavisi od konkretnih ponuda...

Dragoljub Joksimović
bivši selektor i nosilac nacionalnog priznanja



Povodom aktuelne rasprave o stanju u našem šahu, u kraćem telefonskom razgovoru, velemajstor LJubomir LJubojević je izneo svoj stav: - Igrači ne mogu da rukovode šahovskom organizacijom! Predsednik saveza trebalo bi da bude čovek koji nema nikakve bliske veze sa šahom. Igrači su suviše sebični, zbog toga je svojevremeno uništeno i Udruženje svetskih velemajstora (GMA). Bio sam u središtu događaja kao član njegovog Izvršnog biroa i potpuno sam uveren u svoja gledišta.

D. J.

Osnovna poenta teksta, što je sadržano i u naslovu, je ocena da su igrači glavni krivci za postojeće stanje u našem šahu. Pre nego prokomentarišem pojedine navode iz teksta, nekoliko reči o “predstavljanju”, koje je, predpostavljam, trebalo da uveri čitaoce da se radi o ličnosti velike kompetentnosti za temu o kojoj je reč. Istine radi, Dragoljub Joksimović nikada nije bio selektor šahovske reprezentacije odnosno nikada nije odredio ekipu koja je nastupila na nekom zvaničnom takmičenju niti je bio kapiten reprezentacije. Ustvari, bio je 2006. godine gospodin Joksimović kratko vreme na toj funkciji, na koju je došao sa obećanjem da će obezbediti značajna finansijska sredstva(?!), ali to nije izvršio pa je smenjen. [to se tiče podatka da je nosilac nacionalnog priznanja – to je tačno. Poznavaoci šahovskih događanja u Srbiji i šahovskog umeća Dragoljuba Joksimovića (posebno trenerskog?!) ne mogu da poveruju u tako nešto. Mnogi se u pravom smislu te reči zgražaju i uvereni su da postojeća veoma sporna odluka mora biti ukinuta a njeni donosioci snositi zakonsku odgovornost.

Nema sumnje da gospodin Joksimović smatra da su šahisti i ljubitelji šaha “kratkog pamćenja”, inače se ne bi naknadno kritički odnosio prema generalnom sekretaru – “džudisti”, o kome je svojevremeno pisao slavopojke i sa kim je putovao na turnir u Iraku?! Takođe nije prvi put da Dragoljub Joksimović grubo i bez ikakvih validnih dokaza napada Nikolu Sedlaka o nekakvim dogovorenim ishodima partija. Ta njegova “upornost” gubi na snazi kada se zna da je svojevremeno posetio turnir u Kladovu na kome je nastupao znameniti Krišan, šahista sa rejtingom od preko 2600 poena, bez elementarnog znanja, a da pri tom nije napisao ni reč kritike na tu temu.

Inače, navedeni tekst obiluje brojnim “nepravilnostima” koje su interpretirane na, najblaže rečeno, slobodan i neuverljiv način. Pa i ako se složim sa ocenom (i mišljenjem velemajstora LJubojevića) da šahisti ne mogu da rukovode šahovskom organizacijom, to nikako ne znači da ne treba da učestvuju u njenom funkcionisanju – naprotiv.

Na kraju, ako je gospodin Joksimović želeo da kaže da su u radu šahovske organizacije potrebni neki novi ljudi – od znanja i ugleda, onda sam sa tim saglasan. Ali, ako je njegov tekst imao za cilj da ga predstavi kao nekoga ko je sposoban da unapredi stanje u srpskom šahu, onda kategorično kažem – ne!

Miloš Jovičić