Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Компетентност, добронамерност и доследност

Компетентност, добронамерност и доследност

09.03.2011 / ИМ Јовичић, Милош (2331)

Објављујемо текст који представља коментар на чланак "Играчи су главни кривци за кризу" објављеног у листу Политика (сада преносимо и тај чланак ради потпуности информације). Господин Милош Јовичић је наше познато шаховско име и генерални директор РАД холдинг компаније дп.

Ништа без компетентности, добронамерности и доследности

Нема никакве сумње да шах у Србији доживљава изузетно тешке тренутке – и у погледу такмичарских резултата и на плану функционисања шаховске организације. У оваквој оцени лако ће се постићи консензус – бар онај декларативни. Много теже ће се усагласити мишљења када се постави питање узрока постојећег стања, а поготово ако се покуша изградити стратегија за превазилажење постојеће кризе. Јер, за то су неопходни знање односно компетентност, али и тако недостајућа добронамерност и, с тим у вези, доследност.

Па, пођимо редом. Репрезентативни, али и појединачни резултати, далеко су од онога што прижељкују и очекују љубитеље шаха. Нажалост и онога, још опаснијег по будућност шаха у нашој земљи, што би “заслужило пажњу” меродавних у спортским и државним органима. Посебно брину све слабији резултати кадета, што доводи озбиљно у питање опште прихваћено схватање о талентованости нације за древну игру.

Када је у питању функционисање шаховске организације, онда је очигледно да је “на делу” коалиција два регионална савеза, што је “оверено” избором Стручног одбора и последично томе постављењем селектора мушке репрезентације. Колико је све то било погрешно, као последица некомпетентности, недобронамерности и недоследности, показало се веома брзо – на Олимпијади и, нарочито, после ње. И све ће то, нажалост, веома неповољно утицати на положај и будућност шаха у Србији.

Наравно да наведено не представља нешто ново и непознато – напротив. О томе се критички говори и пише, а у неколико наврата били смо сведоци организовања тзв. “округлих столова” – нажалост без очекиваних (и потребних) ефеката. Зашто? Зато што се ове активности обављају без икакве стратегије, па после критика – које су “лакши део посла”, не следи конкретан план мера за превазилажење несумњиве кризе – што је тежи део посла и који могу обавити само веома компетентни. А “округлим столовима” (част изузецима), присуствује веома мали број оних који су дорасли садашњем тренутку српског шаха. Уствари, утисак је да не постоји ни елементарна евиденција о онима који су својим активностима у разним областима шаха, али и бизниса и јавног живота, способни односно компетентни и добронамерни, и вољни да помогну да се постојеће стање у српском шаху превазиђе и укупне активности усмере у позитивном смеру.

Уместо стручне анализе постојећег стања и израде програма мера за превазилажење постојеће кризе, јављају се појединачни иступи – при чему је посебну пажњу изазвао чланак “Играчи главни кривци за кризу”- објављен 25. фебруара у шаховској рубрици листа “Политика”, а потписан од Драгољуба Јоксимовића, као бившег селектора и носиоца националног признања.

ПОЛИТИКА, 25. фебруар 2011

ИГРАЧИ ГЛАВНИ КРИВЦИ ЗА КРИЗУ

Њихова неслога, доследна саможивост и кратковидост у борби за личне интересе, омогућава функционерима да понижавају и шах и шахисте

Већ дуже време у шаховским круговима воде се ватрене расправе о кризи у нашем шаху. Досад се у јавним иступањима могло чути само једнострано мишљење да су функционери искључиви кривци за све невоље. Ескалација оптужби и примедби појавила се прошлог понедељка у саопштењу Иницијативног одбора, некаквог домаћег фронта „Спасимо шах".

Ево, најзад, прилике да се појави и другачије гледиште од оног у очигледној, дугој кампањи.

Елем, играчи су главни кривци за кризу! Зашто? Па стога што је њихова неслога, њихова доследна саможивост и кратковидост у борби за личне интересе, омогућила функционерима да раде шта хоће и како хоће, да понижавају и шах и шахисте!

Дуго и упорно, играчи сами себи секу гране на којима седе. Сада, кад су бупнили на земљу, они други су им криви.

Ваља се присетити да је у минуле три деценије одржано најмање 18 протестних иницијативних састанака играча, оснивачких скупштина или сличних скупова. Сви су трајали као мехури од сапунице, Пре три-четири године ипак је основано Удружење врхунских играча. Међутим, већ на првом кораку, после дуге дискусије, није постигнут договор око елементарног питања да сви подручни савези под истим условима организују полуфиналне турнире државног првенства.

Даље, зар се заборавило да је председник који је највише разорио нашу шаховску организацију био велемајстор - Божидар Ивановић. Сви смо му пружили подршку, радовали се што се остварује парола: „Шах шахистима". А Ивановић је толико „бринуо" о колегама да је, поред осталог, за секретара изабрао џудисту, а организацију свих профитабилних такмичења поверио својим пријатељима из „Мас-трејда" са Цетиња. Епилог је био више од сто хиљада евра дуга за нешто дуже од једне године! Ни велемајстор Душан Рајковић као в. д. председника ШС Србије није се нарочито истакао у заштити интереса својих колега.

Али, није намера да се наводе имена свих играча који су, попут актуелног селектора Синише Дражића (а и он је велемајстор!) обавили закулисне договоре са функционерима. Дакако, све у своју корист. Битније је, пак, да се укаже на непринципијелност и лошу стратегију. Мада је неизбежно да неки драстични примери илуструју погубно одсуство јединства играча. Рецимо, за Олимпијаду у Торину 2006, цела прва постава репрезентативаца отказала је учешће у знак протеста што их је игнорисало руководство. Још десетак водећих велемајстора нису прихватили понуду да буду замене. Наравно да су нађени они који су пристали да играју за „шаку еврића". Видим да су сада двојица од путника у Торино у првим редовима бораца за покрет „Спасимо шах"...

Слично се догађа и када најбољи играчи одустају од државног шампионата због лоших услова. Онда их функционери позову на тајне разговоре, исплате испод стола по неколико стотина евра и - решен проблем. А остали - нека трпе.

У недавном принципијелном и искреном гесту велемајстора Александра Ковачевића (као и Драгана Шолака), који заслужује безрезервну похвалу, поткрао се, на жалост, и један пропуст. Ако сам добро протумачио оптужбу о сумњивим партијама на шампионату то би требало да се односи на селектора Дражића. Али, Ковачевић никада није протестовао што је његов колега из репрезентације Никола Седлак више пута договорио исходе партија. У борби за правду и истину нема лицемерних односа.

У ствари, највећи апсурд је у томе што су Шолак и Ковачевић за своје одрицање од врло привлачног турнира добили пуну подршку својих колега. Међутим, и Иван Иванишевић, и Бранко Дамљановић, из Иницијативног одбора , као и неки други „револуционари , пријавили су учешће на шампионату. Каква солидарност, какав допринос одбрани принципа! Збиља, ко је ту збуњен, а ко није?

Ковачевић, Шолак, Иванишевић, Вучковић и Перуновић су поштени и пристојни млади људи. Међутим, угрожена им је егзистенција, а већина од њих су породични људи. При том, мало је код нас велемајстора који могу да буду професионални шахисти. Нема много места ни за оне играче који желе да лагодно живе од шаха. Зато, почистите своја дворишта. Зар не видите да су се намножили разноврсни мешетари који откидају све веће комаде од све мањег шаховског колача.

Наравно, нико паметан не може да држи страну функционерима против играча. Свима је доста закулисних ујдурми, деструктивних поступака, нестручних одлука разноразних руководстава. Али, некима од њих не могу се негирати ни савесност, ни добронамерност. Заправо, не стоји подела на добре и лоше момке.

Суштина је у томе да играчи искључиво ратују за своју корист. Врло лако њихови представници могу да се изборе за стручна питања: избор селектора, услови учешћа у репрезентацији и на државним шампионатима, плаћање трошкова на европском и светском појединачном првенству, стипендије, итд. Дакле, све оно што се превасходно тиче њихове егзистенције. Остало ваља препустити другима.

Хајде, најзад, да видимо да ли сви играчи исто: или то зависи од конкретних понуда...

Драгољуб Јоксимовић
бивши селектор и носилац националног признања



Поводом актуелне расправе о стању у нашем шаху, у краћем телефонском разговору, велемајстор Љубомир Љубојевић је изнео свој став: - Играчи не могу да руководе шаховском организацијом! Председник савеза требало би да буде човек који нема никакве блиске везе са шахом. Играчи су сувише себични, због тога је својевремено уништено и Удружење светских велемајстора (ГМА). Био сам у средишту догађаја као члан његовог Извршног бироа и потпуно сам уверен у своја гледишта.

Д. Ј.

Основна поента текста, што је садржано и у наслову, је оцена да су играчи главни кривци за постојеће стање у нашем шаху. Пре него прокоментаришем поједине наводе из текста, неколико речи о “представљању”, које је, предпостављам, требало да увери читаоце да се ради о личности велике компетентности за тему о којој је реч. Истине ради, Драгољуб Јоксимовић никада није био селектор шаховске репрезентације односно никада није одредио екипу која је наступила на неком званичном такмичењу нити је био капитен репрезентације. Уствари, био је 2006. године господин Јоксимовић кратко време на тој функцији, на коју је дошао са обећањем да ће обезбедити значајна финансијска средства(?!), али то није извршио па је смењен. [то се тиче податка да је носилац националног признања – то је тачно. Познаваоци шаховских догађања у Србији и шаховског умећа Драгољуба Јоксимовића (посебно тренерског?!) не могу да поверују у тако нешто. Многи се у правом смислу те речи згражају и уверени су да постојећа веома спорна одлука мора бити укинута а њени доносиоци сносити законску одговорност.

Нема сумње да господин Јоксимовић сматра да су шахисти и љубитељи шаха “кратког памћења”, иначе се не би накнадно критички односио према генералном секретару – “џудисти”, о коме је својевремено писао славопојке и са ким је путовао на турнир у Ираку?! Такође није први пут да Драгољуб Јоксимовић грубо и без икаквих валидних доказа напада Николу Седлака о некаквим договореним исходима партија. Та његова “упорност” губи на снази када се зна да је својевремено посетио турнир у Кладову на коме је наступао знаменити Кришан, шахиста са рејтингом од преко 2600 поена, без елементарног знања, а да при том није написао ни реч критике на ту тему.

Иначе, наведени текст обилује бројним “неправилностима” које су интерпретиране на, најблаже речено, слободан и неуверљив начин. Па и ако се сложим са оценом (и мишљењем велемајстора Љубојевића) да шахисти не могу да руководе шаховском организацијом, то никако не значи да не треба да учествују у њеном функционисању – напротив.

На крају, ако је господин Јоксимовић желео да каже да су у раду шаховске организације потребни неки нови људи – од знања и угледа, онда сам са тим сагласан. Али, ако је његов текст имао за циљ да га представи као некога ко је способан да унапреди стање у српском шаху, онда категорично кажем – не!

Милош Јовичић