Reprezentacija

04.08.2018 / VM Perunović, Miloš (2593)

17.07.2018 / VM Inđić, Aleksandar (2599) : Zašto ne nastupam za reprezentaciju
01.08.2018 / VM Ivanišević, Ivan (2574) : Reprezentacija

Sama pomisao, a posebno pisanje ovakvog teksta, je u meni izazvalo veliku teskobu.

Umesto da se bavim pripremom za predstojeće turnire kao uvertiru za najvažniji šahovski događaj OLIMPIJADU, prinuđen sam da se bavim razlozima, zbog kojih neću biti tamo.

Pre svega, želeo bih da kažem par reči oko veštačkih dilema o nastupu za državni tim. Svaki mladi igrač, koji počinje da se bavi šahom ima neke snove, šta bi želeo da postane. Velemajstor, prvak svoje zemlje, igrač sa rejtingom preko 2600, 2700, ..., prvak sveta! Sve su to različiti snovi, ali jedan je svima zajednički, a to je da nastupe za nacionalni tim svoje zemlje! Meni se taj san ostvario 2003. godine na Evropskom prvenstvu, i od tada sam jedanaest puta nastupao za grb svoje države (Jugoslavija, SCG, Srbija). Biti učesnik najveće smotre šahista, zaista je neverovatan osećaj. Na istom mestu, i za tablom sa zastavicom svoje zemlje, protiv najboljih igrača sveta! Osećaš se počastvovan, povlašćen, ponosan. Učestvovati u pobedama, nad šahovskim silama kao što su Jermenija, Engleska, Bugarska, Azerbejdžan... posmatrati kako moje kolege (i ja!) ravnopravno igramo sa najboljim igračima sveta, (Karlsen, Aronjan, Giri, Griščuk, Svidler, Karuana, Rađabov...) i ostvarujemo pozitivne rezultate! E to je doživljaj!

Ove godine, iako nam je mesto u Batumiju, olimpijadu ćemo pratiti preko kompjutera. Zbog čega....?

Godinama unazad reprezentacija se susretala sa raznim nedaćama pre, a i za vreme takmičenja. Gotovo uvek smo odlazili na takmičenja bez priprema, bili u hotelima koji su udaljeni od sale za igru ponekad i par kilometara, uglavnom u lošijim dvokrevetnim sobama, dok su pratioci ekipe (funkcioneri) morali biti u jednokrevetnim sobama (verovatno su im bile potrebne...), putovanja koja su nekad trajala i po 30 sati, itd. Do 2009. godine ekipa je dobijala jednokratni honorar, i mesečnu stipendiju. Nakon iznenadne odluke ministarstava da se stipendije ukinu sportistima starijim od 24 godine, naš savez nije preduzeo nijedan korak da kontaktira nadležne, da zaštiti vrhunski šah, da makar uputi dopis u kome bi pokušao da objasni specifičnu situaciju koja je u šahu, i da proba, u saradnji sa ministarstvom, da promeni ili modifikuje tu istu. Da li su naredne godine igrači odbili da nastupe za državni tim? NISU! To je samo jedan od dokaza da igrači ne igraju za državni tim zarad novca, i da je za njih igranje u državnom timu nesto više. Time bih stavio tačku na priču da igrači igraju za nacionalni tim zbog novca, a postavio bih i nekoliko pitanja:

• da li ste u poslednjih dvadesetak godina angažovali nekog trenera(e) u svrhu usavršavanja reprezentativaca?
• kupili ili makar donirali odgovarajuće kompjutere potrebne za pripremu?
• poslali igrače na neke od najvećih open turnira, gde bi imali prilike za duele sa vrhunskim velemajstorima?
• bar razmotrili mogućnost da se reši socijalno i zdravstveno osiguranje, kao i radni staž?

Sve su to teme o kojima se pričalo i koje smo isticali pred funkcionerima i strukturama saveza, a ne visina jednokratnih honorara. Da li ste nešto uradili? Nažalost... niste...

Ove godine, dolazi do kulminacije i predsednik i izvršni odbor pokazuju krajnje bahat stav prema nama (kako bi današnja omladina rekla "Prelaze igricu") U tekstovima mojih kolega su već navedeni detalji našeg razgovora, i možda ne treba ponavljati, ali reči sadašnjeg predsednika D. Cogoljevića toliko su neprimerene funkciji i odgovornosti koju ima, da moram da ih ponovim:

• "AKO VI NEĆETE DA IGRATE, IMA KO HOĆE"
• "ZAR VI MISLITE DA SE ŠAH ZAVRŠAVA SA VAMA"
• "NIJE BITNO DA LI SMO 6-TI ILI 96-TI"
• "JA SE MNOGO BOLjE RAZUMEM U SPORT OD VAS"

Zamislite predsednika jedne nacionalne sportske organizacije, koji kaže da je nebitno mesto, 6. ili 96. Kome to nije bitno? Njemu? Narodu? Šahovskoj javnosti? Hiljadama šahista u Srbiji?

Predsedniče, moram da Vas podsetim na Vaš plan i program koji ste napisali kada ste se kandidovali za predsednika ŠSS. U tački 5 Vašeg programa ste naveli da ćete se truditi da napravite kult reprezentacije... jel ovo bila ideja? Da kult reprezentacije bude zasnovan na činjenici da je nebitan plasman, ili da je predsednik ŠSS veći sportista od bilo kog reprezentativca. I onda takva poruka se šalje novim mladim nadama u šahu. Da im je predsednik ŠSS sve i svja, i da mogu predstavljati svoju zemlju samo ako prihvate predsednikovo gazdovanje.

Ne želeći da previše ulazim u posao selektora, moram da postavim jedno pitanje. U javnosti se plasira priča da se ekipa podmladila. U redu. Ali zar u toj ekipi onda nema mesta za M. Radovanovića i V. Đorđevića? Zar to nije pravo podmlađivanje, ako je to bila ideja. Da li je selektor sam sastavljao ekipu? Da li je sam postavljao kriterijume?

Da bi celokupna situacija bila jasnija, treba istaći i ulogu medija, posebno pisanih, a tu pre svega mislim na dnevni list "Politika", tačnije urednika šahovske rubrike Marjana Kovačevića.

Gospodine Kovačeviću, poznajem Vas od kada sam počeo da igram šah, i moram priznati da sam imao često vašu podršku, odnosno da ste vrlo afirmativno pisali o meni. Na moju veliku žalost, ali to je Vaše pravo (i ne žalim se) poslednjih godina to se promenilo. Međutim, poslednja dva događaja, navela su me da se i Vama obratim.

U tekstu koji je izašao 9. jula Vi ste zaobišli postulate objektivnog informisanja javnosti i niste pokušali da me kontaktirate, i zatražite moju izjavu o razlozima mog odsustva iz reprezentacije, već ste izneli svoje lične zaključke da navodno ne nastupam za državni tim iz političkih razloga. Ovim putem želim da Vama i javnosti kažem da ne postoje nikakvi politički razlozi mog neigranja za državni tim. Takođe, ne želim da se odreknem niti amnestiram svoju podršku mojim prijateljima šahistima, koji su pokušali u Šahovskom savezu Beograda da približe odlučivanje upravo sadašnjim i budućim generacijama igrača, kako ne bi doživeli našu sudbinu i mnogih naših kolega.

Drugi događaj je, takođe interesantan: Da li ste znali da je u periodu od 25.06-01.07.2018. održan festival šaha u Beogradu, u okviru koga je odigrano 4 turnira. Na njima je učestvovalo više od 250 igrača iz 15 zemalja. Morate priznati da je to bio jedan hrabar, težak i lep pokušaj afirmacije “najšahovskijeg grada u svetu”. Šansa za mnogo mladih igrača da mogu najzad igrati pravi turnir. Zar takav jedan događaj kakav Beograd dugo nije imao, nije mogao da nađe više prostora u čuvenom i prestižnom šahovskom dodatku ponedeljkom? Da li je razlog taj što su festival organizovali moje kolege Ivan Ivanisević, Branko Tadić i ja? Da se nije tu krio možda politički razlog...?

Mene su moje starije kolege, učile, da ako želiš da budeš deo reprezentacije, moraš puno da radiš, trudiš se i naravno napraviš određene rezultate. A danas... Da li se nešto promenilo?

Miloš Perunović
dvostruki državni prvak
višestruki osvajač prve lige Srbije
11 godina član nacionalnog tima
pobednik brojnih open turnira u zemlji i inostranstvu
učesnik Svetskog kupa