Atila Bič Božji umesto Vajata Erpa

28.08.2018 / FM Joksimović, Dragoljub (2145)

Драгољуб Јоксимовић је замолио њему неомиљени сајт да објави ауторски текст. Прилично је дугачко, тако да читате на сопствену одговорност, а што се садржаја тиче одговорност је на самом аутору (већина вас га познаје, тако да нећу коментарисати)...

Atila Bič Božji umesto Vajata Erpa

„Drag mi je Platon, ali istina mi je draža!“ – posvećeno Ivanu, Milošu i Branku

Već više od pola godine arčim 72. leto – malo toga može da me iznenadi. Ali, nisam ni sanjao takvo čudo da ću posle toliko godina da želim da mi ovaj napis bude objavljen u meni neomiljenom „Večitom šahu“. Nužda zakon menja. Gde drugde mogu da saopštim svoja gledišta o dešavanjima u našem šahu i da reagujem na tuđa mišljenja? Ringišpil je počeo da se okreće odmah posle smene rukovodstva u šahovskim savezima Beograda i Srbije, odnosno, posle navodnog konstruktivnog dogovora tri predsednika. Prvi put blagovremeno, Marjan Kovačević oglasio se u „Politici“ bajkolikim tekstovima o sposobnostima novog predsednika ŠS Srbije Dušana Cogoljevića i njegovog „specijalnog savetnika“ Nebojše Baralića (kao konsiljere u „Kumu“).

Međutim, čim je posle kratkog vremena Baralić podneo ostavku, ovaj problematični novinar (nikad nisam siguran kako se pravilno pravi pridev od reči problem – problemski ili problematični?!) okrenuo je ćurak naopako! Uzgred, moram da podsetim da me je moj dugogodišnji šegrt najpre svojevremeno molio da piše o šahovskim problemima kod nas i u „Ilustrovanoj“. Moj pokojni šef Branko Atanacković, takođe rešavač, energično je to odbio, rekavši mi: „Ne poznaješ ti, Jokso, Marjana“. Skrušeno sam obećao mom mlađem klupskom drugu iz zemunske Mladosti da ću da ga angažujem čim ja o tome budem odlučivao. To sam ispunio u decembru 1986. godine poverivši mu da u senzancionalnoj novotariji, „Šahovskom dodatku“ na dve strane, bude autor stalne rubrike „Problemi – od zagonetke do umetnosti“. Četiri godine kasnije, kada je ostao bez posla, pozvao sam ga da radi u „Politici“. Ne tražim zahvalnost, nego korektnost! U međuvremenu, kad sam se nešto požalio na njega kolege u redakciji su me lako ućutkivale: „Šta hoćeš? Pa, ti si ga doveo!“ Otkud sam znao, stvarno ume lepo da napiše. Čovek se oženi smernom, odanom, vernom devojkom, a posle pet-šest godina ona počne da odlazi kod svakog drugog komšije u ulici na kafu! Ljudi su najnepouzdanija stvorenja na ovoj planeti!

Dakle, isprovociran tabloidnim saopštavanjem informacije od 9. jula ove godine „Kompletna reprezentacija otkazala učešće na Olimpijadi“, sa senzacionalističkom najavom teksta na prvoj strani (!), naročito nekim delovima sadržaja morao sam da progutam po pet-šest ranitidina i bensedina. Piše, recimo, ovako: „Kratko je trajao optimizam u radu novog saziva ŠS Srbije – svega dva meseca. Povlačenje Nebojše Baralića, NAŠEG NAJVREDNIJEG ŠAHOVSKOG RADNIKA BILO JE JASAN I MRAČAN ZNAK da su odnosi previše zatrovani da bi se verovalo u bolje dane.“ (Najvredniji može da se tumači po vrednoći, ali ovde je zacelo kao najpametniji, najstručniji, najvažniji!, prim. autora). „Budući da Bojan Vučković još od 2011. ne igra u državnom timu, upravo zbog nezadovoljstva radom saveza.“ (Kakve mi veze imamo sa nezadovoljstvom Bojana Vučkovića od pre sedam godina! Ali, zaboga, zgodno je da čorba bude gušća). „Honorari su smanjeni sa 1.500 na 500 evra“, (Nije tačno, već 500 + 500 koje su im ostali dužni prošlogodišnji vlastodršci), „a drugi razlog za otkaze je lične prirode, jer su Ivan Ivanišević i Miloš Perunović bili uz garnituru koja je vodila ŠSS prethodne dve godine.“ (Škola novinarstva uči da mora da se čuje i njihovo objašnjenje, a oni su to morali da učine samo u „Večitom šahu“. Umesto njih govorili su u „Politici“ Markuš i Sedlak koji su potpuno van priče). Narednog ponedeljka, 16. jula, u bezličnom i benignom tekstu „Podmlađeni na Olimpijadu“, opet se podvlači da su „različite okolnosti teškog stanja u ŠS Srbije doveli do otkaza ŠESTORICE NAJBOLjIH PO REJTINGU, ŠTO JE NEZAPAMĆENO U ANALIMA NAŠE ŠAHOVSKE ORGANIZACIJE“!

Više nisam mogao da izdržim! To je neistina, jer je cela reprezentacija otkazala učešće i 2005. godine, kada smo Ivanišević i ja organizovali pobunu zbog nepozivanja u tim ubedljivo najboljeg po rejtingu – Branka Damljanovića. On je vraćen u ekipu, a selektor Božidar Ivanović morao je da podnese ostavku. Potom, 2006. godine, posle mafijaškog dogovora i moje smene da bi Nikola Sedlak bio pozvan u reprezentaciju, više od 15 velemajstora odbilo je da putuje u Torino. Stiglo se do 147. po rejtingu Krivokapića, a tada smo izgubili i danas našeg najboljeg šahistu Dragana Šolaka. I 2012. je zaprećeno opštim otkazom, ali je tada udovoljeno igračima da dobiju veće honorare. Naravno, autor koristi perfidno tehničko, formalno objašnjenje da je reč o najboljima po rejtingu. Međutim, tema je OTKAZI REPREZENTATIVACA, a ne vodećih igrača po rejtingu.

Verovatno nije poznato da meni nije dozvoljeno da pišem u Šahovskoj rubrici „Politike“, koju sam uređivao 34 godine, kao ni u „Šahovskom dodatku“ zahvaljujući kome problemski novinar čuva radno mesto. Otprilike, razlog je da ja pišem suviše direktno, otvoreno i oštro, pa mogu da izazovem reagovanja. Stoga sam iskoristio jednu rečenicu kao povod da bih istakao uzroke. Poslao sam dopis u rubriku „Među nama“ sledeće sadržine:

Očigledno je da sam ovim napisom želeo da zaštitim jednoglasnu odluku Upravnog odbora. Ali, za trenutak zaboravimo sadržaj ovog teksta. Vratićemo se kasnije da obrazložim svoje stavove. Sada sledi najzanimljiviji deo ove moje storije u tri toma, kao „Rat i mir“. Pošto je praksa da urednik „Među nama“ obavesti glavnog urednika i urednika rubrike u kojoj radi pominjani novinar, neophodno je njihovo izjašnjavanje o pristiglom dopisu. Problematični novinar tim povodom piše svom prijatelju i obožavaocu predsedniku Dušanu Cogoljeviću: „Molim Upravni odbor ŠSS da se izjasni da li stoji iza pisma u prilogu u koje je upućen i VD glavnog urednika „Politike“ Žarko Rakić.“

Zatim M. K. ponavlja u tri pasusa šta sam i kako komentarisao, pa nastavlja: „Nema potreba da podsećam ko je sve dobio priliku da se oglasi u mojim tekstovima od 9. i 16. jula, ali moram da primetim da je i prethodno rukovodstvo ŠSS iznosilo slične ocene o šahovskoj rubrici „Politike“ smatrajući da podržava drugu stranu“. Problematični novinar valjda misli da ako se ne izjašnjava o događanjima, ako ne dolazi na skupštine, ako ništa ne pita aktere, da je nepristrasan, neutralan, objektivan. A zapravo, krije se od svog posla.

I na kraju dopisa upućenog ŠSS šalje šokantnu poruku koju bi svakako trebalo proslediti i njegovim urednicima: „NADAM SE DA ĆE UPRAVNI ODBOR ŠSS JAVNO DA SE OGRADI OD NEODGOVORNOG ZAPOČINjANjA RATA SA JEDNIM OD POSLEDNjIH MEDIJA ZAINTERESOVANIH ZA ŠAH“. Aferim!!!

Ali, predsednik ŠSS Dušan Cogoljević urgentno servilno odgovara: „POŠTOVANI GOSPODINE RAKIĆU I KOVAČEVIĆU (tako piše u originalu umesto poštovana gospodo) DANA 19. JULA PRIMILI SMO DOPIS OD GOSPODINA MARJANA KOVAČEVIĆA U KOME NAS IZVEŠTAVA DA JE PRISTIGLO PISMO ČLANA UO ŠSS DRAGOLjUBA JOKSIMOVIĆA DNEVNOM LISTU „POLITIKA“. OVIM VAS OBAVEŠTAVAM U IME ŠSS I PREDSEDNIKA ŠSS DA NIKADA NI NA JEDNOM MESTU NISMO KOMENTARISALI, U NEGATIVNOM KONTEKSTU, PISANjE MARJANA KOVAČEVIĆA, (Laž, jer sam ja najmanje dva puta na sednicama govorio da M. K. zloupotrebljava rubriku za problemski šah, a više puta u privatnim razgovorima rekao da je zločinac i grobar našeg šaha) NAPROTIV, SVI SMO MIŠLjENjA DA SU TEKSTOVI BILI KOREKTNI I AFIRMATIVNI ZA ŠS SRBIJE. OVIM ŽELIM DA SE IZVINIM U SVOJE LIČNO IME I U IME UPRAVNOG ODBORA ŠSS ZA OVAJ NEMILI DOGAĐAJ. (Znači, ja izazivam nemile događaje. Skandalozno!). NA OSNOVU DOSADAŠNjIH ISKUSTAVA I NA OSNOVU KOREKTNE SARADNjE ŽELELI BISMO DA BUDETE MEDIJSKI SPONZOR ŠS SRBIJE. (Na kraju, još jedno poltronsko obraćanje). ŽELIMO DA ISKAŽEMO NAŠU ZAHVALNOST VAŠOJ MEDIJSKOJ KUĆI ZA IZUZETNO KOREKTAN ODNOS PREMA ŠS SRBIJE. S POŠTOVANjEM PREDSEDNIK UO ŠSS I PREDSEDNIK ŠSS DUŠAN COGOLjEVIĆ“.

Niti sam ja igde pomenuo da pišem u ime Upravnog odbora ŠSS, niti je bilo potrebe dodatno pohvalno komentarisanje pisanja M. K. Dovoljno je bilo odgovoriti da su to moji lični stavovi, a ja sam se potpisao kao član Upravnog odbora samo zato da bih ilustrovao da sam verziran u materiju. Nećete verovati šta je poenta ove njihove prepiske. Meni niko ništa nije javio! Ni predsednik svom kolegi, članu Upravnog odbora, ni službenici administracije saveza. Za ovakvo njihovo dopisivanje saznao sam tek tri dana kasnije! Ali, čekajte, ima nastavak! Dobivši od Cogoljevića ono što je želeo, velemajstor rešavanja problema šalje poruku Dušanu Radovanoviću, službeniku ŠSS. „Zdravo, Dušane, hvala ti za pismo. Čuo sam se u međuvremenu sa Cogoljevićem i dogovorili smo se da isti dopis pošalješ direktno Žarku Rakiću. Njegova imejl adresa je... Pozdrav. Marjan.“

Stiže Radovanovićev odgovor: „Poštovani Marjane, u dodatku je odgovor predsednika ŠSS na Vaš dopis od 19. jula. Srdačan pozdrav.“

Lako pogađate da ni o ovom dopisu glavnom uredniku „Politike“ nisam obavešten! Pojačana varijanta poente diskreditovanja i omalovažavanja u kući u kojoj sam radio 34 godine i stekao zavidan ugled. Čini mi se da uopšte nisu shvatili da su povukli tigra za rep! Uzburkala se moja vrela južnjačka krv (rođen sam u Nišu) i potpuno potisnula moje pitomo zrenjaninsko vaspitanje.

Strpljivo sam čekao raspravu na Četvrtoj sednici Upravnog odbora. Odlagali su sednicu mesec dana nadajući se da će vreme da učini svoje. Stigli su da se dobro pripreme za odbranu od mojih napada. Ali, očigledno je da su mnogo potcenili moju upornost i snagu argumenata.

Mada su mi u savezu rekli da je zbog mog zahteva zakazana vanredna sednica 18. avgusta, a da je ranije planirana još jedna za vreme Prve lige u Valjevu, nije udovoljeno mom predlogu da u dnevnom redu piše „Rasprava o samovoljnim postupcima predsednika Dušana Cogoljevića protiv interesa šaha u Srbiji“ i da to bude prva ili druga tačka kako se učesnici ne bi umorili. Ne, dnevni red je imao 11 tačaka, a bezazlena „Informacija u vezi pisanja lista Politika“ našla se na sedmom mestu.

Doduše, prethodno je vođena važna i ozbiljna rasprava povodom predstavke Gorana Uroševića koga je Cogoljević samovoljnom odlukom smenio sa mesta delegata u FIDE i postavio sebe za delegata. Pritom je Goran Urošević od FIDE dobio obaveštenje da je smenjen, a ne od saveza. Dakle, sličan manir kao sa mnom. Ne znam ko je u pravu, ubeđen sam da će još biti žestokih diskusija povodom tog pitanja.

Kada se najzad stiglo do mojih primedbi, najpre sam naglasio da ne postoji lični animozitet, jer sam samo pet-šest dana pre toga zatražio razgovor sa Cogoljevićem zbog Baralićeve ostavke, obećavši mu maksimalnu ličnu podršku i lobiranje kod ostalih kolega – samo da i on ne podnese ostavku razočaran zbog „svilenog gajtana“ svog savetnika. Potom sam energično izneo svoje ogorčenje zbog Cogoljevićevog postupka prema meni. On se pet-šest puta izvinio, dok su neki delegati podržali moj napis od reči do reči. Međutim, ja nisam prihvatio izvinjenje. To vam je kao kada vas neko pljune i ošamari pred svima a onda se izvinjava nasamo, u četiri zida. To ne može da bude ravnopravno.

Insistirao sam da se Upravni odbor glasanjem izjasni da li opravdava Cogoljevićev postupak ili daje meni podršku da odgovorim „Politici“ da je predsednik prekoračio svoja ovlašćenja i da je UO na mojoj strani. Energično se suprotstavio moj stari šahovski drugar Jovan Mitić rekavši da on glasa za Cogoljevića dok su ostali izbegavali da prihvate glasanje i izjašnjavanje. Prodali su me čak i oni za koje sam mislio da imaju savest. Brzo sam shvatio da su mnogi delegati dobili instrukcije da sačuvaju Cogoljevića. Naknadno sam saznao da je Zoran Bojović, predsednik ŠSCS, boravio u Beogradu, ali nije došao na sednicu, a prethodno više od dve nedelje nije našao vreme za razgovor sa mnom.

Možda sam pogrešio što sam glasno govorio da Cogoljević mora da bude smenjen. Ja sam inače prethodno dobio apsolutnu podršku od ŠS Vojvodine i ŠS Beograda za obračun sa apsolutistom. Podržali su me i mnogi vrhunski asovi. Nisam se libio da mu na sednici kažem da on nije za tu funkciju, da nije ni stručan ni korektan, da nema predsednika nekog sportskog saveza u svetu koji bi izjavio da mu je svejedno da li je reprezentacija šesta ili 96. na Olimpijadi. Preporučio sam mu da organizuje ekipne šampionate, potom da ode na Olimpijadu a čim se vrati da podnese ostavku! Odgovorio je da će tako i da učini, ali pitanje je... On smatra da je savez njegova prćija, da je on gazda kao u svojoj privatnoj školi i da može da se ponaša kao Atila Bič Božji! Inače, već posle deset minuta prve sednice UO hteo sam da podnesem ostavku jer je Cogoljević tretirao Vojvođane kao belci Indijance, a Bokana kao Džeronima! Atmosfera je bila kafanska, nivo diskusija daleko od akademskog, pred kraj sam urlao na Rakića i Bokana da prekinu svađu.

Uveče, kada sam se smirio, shvatio sam da ja ne treba da dam ostavku, pa da prepustim diletantima da rukovode našim šahom. Uostalom, pre sedam godina iznudio sam Cogoljevićevu ostavku rekavši da je on pre dva dana sleteo padobranom u šah, a već deli savete. Tada je odustao i Baralić ističući da se on ponosi što je Šakotićev učenik. Dakle, dragi moj Ivane Ivaniševiću, hvala ti na toploj preporuci da podnesem ostavku, ali ja to nikada neću učiniti! Zar da ja odem kao najiskusniji i najkonstruktivniji borac za dobrobit našeg šaha (bez ironije), a da odluke prepustim nekima koje za 65 godina takmičarskog učešća nikada nisam video za šahovskom tablom. Ceo moj život, i privatni, i profesionalni, i egzistencijalni, posvećen je šahu. Nahranio sam sujetu kao novinar, imam penziju i Nacionalno priznanje, a ti me isteruješ!

Moram, Ivane, ipak da ti priznam da negde grešim, da si u pravu. Zaista se pouzdano ne zna koliki je dug saveza. Jedan od prisutnih na sednici UO, ekspert za finansije, prokomentarisao je štampani pregled dugovanja ŠSS tako da bi mu bilo potrebno više od mesec dana da se snađe! Toliko je komplikovano da ni Ajnštajn ne bi uspeo da reši zagonetku. Onda, od prvog dana novog saziva protivio sam se revanšizmu prema igračima. Mnogo puta citirao sam nekadašnjeg crnogorskog funkcionera Svetozara Durutovića, koji je još pre više od tri decenije isticao: „Mi ne možemo biti generali bez vojske“! Zalagao sam se za hitan sastanak sa igračima, za hitan konkurs za selektore. „Trubadur iz Guče“ je rekao da će on sve da organizuje, a selektori su zbog izgubljenog vremena postavljeni umesto da budu izabrani. Predlagao sam da se nađe sponzor za Kup ŠSS, da bi se uvele ekipne nagrade, a da se trofej nazove po Gligoriću, poput Žućkove levice u košarci. Svi moji predlozi su ignorisani! Valjda predsednik i njegov savetnik misle da je to njihov trijumf i da time dobijaju na prestižu. Zato se i dogodilo da u Batumi ne putuju Radovanović i Đorđević kao dokazani talenti umesto Roganovića i Nenezića koji uopšte ne nameravaju da budu profesionalni šahisti. Dušan Popović, pak, ne zavređuje da o njemu govorim.

Sa ponosom ističem da u minule dve godine nijednom nisam učestvovao u zakulisnim pregovorima! U Upravni odbor sam ušao po izboru novog rukovodstva ŠS Beograda. Želeo sam da pružim maksimalni doprinos najvažnijem cilju u šahovskoj organizaciji, delovanje u interesu šaha. Vrlo je jednostavno definisati prioritete za taj cilj. Prvi je briga o vrhunskom šahu, reprezentacijama; drugi je briga o mladima kao budućim asovima (na prvenstvu osnovnih škola ove godine učestvovalo je 700 dečaka i devojčica!) i treći je povećanje baze poklonika šaha. Da bismo napredovali u ostvarenju tih prioriteta od vitalnog je značaja da pridobijemo medije, time i marketing.

Sve moje maštarije ostale su uzaludne! Opet sam postao Robin Hud i Don Kihot, jer, nastavilo se bezakonje, samovolja, šićardžijstvo, šahovsko politikantstvo, zatvaranje u busije svojih dvorišta, itd. Nema nikakve razlike između vladavine Atila Biča Božjeg i njegovog prethodnika šerifa Vajata Erpa. Džabe smo krečili! Umalo da zaboravim poražavajuću nameru. Naime, po odluci predsednika ŠSS od 10. maja daje se saglasnost da njegova škola PEP u ime i za račun ŠSS vrši uplate novca što će se tretirati kao pozajmica. A 18. avgusta Cogoljević predlaže da PEP pozajmi 600.000 dinara sa jednomesečnim grejs periodom, a potom da se na tu pozajmicu obračunavaju kamate! Pa zar je veliki tajkun, izglasan da pomogne, spao na to da od jadnog i bednog Šahovskog saveza Srbije pravi profit. Reagovao sam, sprečili smo tu pozajmicu, a možda smo pogrešili, možda je trebalo da ga pustimo da ostvari svoju nameru.

Ma, ne moraju ni Urošević, ni Joksa, ni Vojvođani da iznose argumente za smenu Atile Biča Božjeg. On će sam sebe da najuri svojim postupcima!

U ovom trenutku postavlja se logično pitanje: „Pa, šta ćeš ti, Jokso, u tom Upravnom odboru kada ih tako ocrnjuješ?!“ Zaboga, pa ne mogu valjda da podržavam kaubojsku družinu koja je skoro dve godine siledžijskim metodama vladala Dodž Sitijem. Bio sam redovni akter u sukobima na skupštinama ŠS Beograda, lagali su me da njihov šerif Vajat Erp nije Vladimir Šakotić. Džesi Džejms (Ivan Marinković) bio je vođa horde zajedno sa porodicom Kola Jangera (Dejana Nestorovića) i Kalamati Džejn (ili možda bolje gospođom ministarkom Irenom Nestorović), pa Divlji Bil Hikok (Branko Tadić), uz zapažene marginalce Ivana Živkovića, Pižurice, Pece Katanića i drugih.

Da vas podsetim: Šakotić se svojevremeno „proslavio“ aferom fantomskih turnira, najvećom brukom u analima naše šahovske organizacije. Imao je jednu od ključnih uloga u mom smenjivanju kao selektora i ubacivanju Nikole Sedlaka u tim 2006. godine. Igrači su to zaboravili previdevši mat u dva poteza. Sada, znači treći put, vraća se, ovoga puta kao član inostrane federacije, da naplati svoje usluge, bez obzira na ukupnu štetu. Naravno da imam i lične razloge protiv njega. Klint Istvud je dobio 13 Oskara za film „Neoprošteno“. Ja ću da tražim više zbog toga što je na sednici u Vrnjačkoj Banji kada su me smenjivali urlao više puta pred više od 50 ljudi: „On laže, to je laž, nikakav novac nije stigao u savez“, ali je službenik ŠSSCG Vladimir Šarić u Beogradu posvedočio da je tri dana pre sednice stigla uplata Kulske banke u iznosu od 1.500 evra.

Ko je omogućio Šakotiću da bude menadžer ŠSS u minule dve godine i da preuzme i kasu i skoro sve ostalo u svoje ruke? Najviše čovek za koga sam javno rekao da je besprekoran kandidat za predsednika ŠS Beograda. To je moja neoprostiva zabluda. Ivan Marinković se godinama predstavljao kao milo jagnješce sa Ovčara i Kablara, a ispostavilo se da je on dragačevski kurjak i lisica sa Jelice. Džabe mu je i njegov zemljak legendarni čačanski velemajstor Stanimir Nikolić govorio: „Šta će ti to, Ivane!“ Razumem, ali ne prihvatam objašnjenje Dejana Nestorovića da mu je Šakotić dugogodišnji kućni prijatelj, a da se Tadić borio za svoje interese. Na Pižuricu, Živkovića i Katanića neću da trošim reči. Oni su uobičajena propratna pojava.

Svaka čast Milošu Perunoviću za njegov napis u „Večitom šahu“, saglasan sam sa većinom iznesenih gledišta. On pošteno ne traži amnestiju, mada možda uviđa da je izabrao pogrešnu varijantu. Ali niko drugi od vrhunskih igrača nije se javio da kaže da je sramno da najčestitiji šahista koga sam upoznao, Slavoljub Marjanović, nije čak ni telefonom obavešten da je smenjen sa funkcije selektora. Bez konkursa postavljen je Branko Tadić, a na isti način Dejan Nestorović je preuzeo kompletan kadetsko-omladinski šah. Branko Damljanović je izbacio državnu prvakinju Adelu Velikić iz reprezentacije, a kaže da nije imao kome ni da obrazloži svoju „čudnu odluku“.

Dušan Radovanović je nemilosrdno izbačen s posla u savezu, dovedena je iz Federacije BiH Aleksandra Dimitrijević kojoj sada dugujemo za honorare 211.200 dinara. Hotelu „Slavija“ se duguje za Pižuricu ili ko zna za koga 146.378 dinara. Honorari lica koja učestvuju u revitalizaciji programa iznose 1.286.394 dinara! Dugovanje reprezentativcima Srbije 660.000 plus 48.000 dinara. I tako dalje.

Za minulu godinu i po dana nijedna sednica ŠSS nije održana. Savez je funkcionisao posredstvom sajta, pečat u privatnim rukama. Pa zar ste mislili da mogu takvu vladavinu da prihvatim! A niko od vas, vrhunskih igrača, nije se javio da kaže: „To nije u redu“. Ivan mi kaže: „Ja nisam bio u dresu ekipe“. Ali, bio si ćuteći navijač sa tribina za tvoje kolege. Igrači traže da im se isplati dug od po 500 evra od prošle godine, od prethodnog rukovodstva. Upravni odbor je to prihvatio, ali jednoglasno je odlučio da zbog velikih dugova ne moža da doda više od još po 500 evra. Ma, ni govora, mi nećemo da igramo! Nema veze što se u svim sportovima smatra najnepopularnijim potezom odustajanje od nacionalnog tima. Kao što sam više puta dokazao uvek ću biti uz igrače kada traže da se poboljšaju njihova strateška statusna pitanja. Uvek sam se borio i boriću se da reprezentativci dobijaju dostojanstvenu nadoknadu za igranje na olimplijadama i evropskim šampionatima. Ali ne sada kada su neki od vas i sami doprineli da nema para u savezu. Zašto ćutite da je Šakotić isplaćivao ili kontrolisao isplate na svim državnim prvenstvima. Nije valjda da je on sve to organizovao i radio besplatno?

Nesumnjivo, i Ivan i Inđić, a pogotovo Miloš, su u mnogo čemu u pravu. Međutim, moj demant za „Među nama“ u „Politici“ trebalo je da izazove javno sučeljavanje gledišta. Pogotovu stoga što M. K. veoma selektivno objavljuje tekstove. Umesto da insistira da se čuju i Ivan i Miloš kao prozvani akteri i još neki članovi Upravnog odbora (ne mora mene da pita), problematični novinar iznosi perfidno svoja tumačenja. Otprilike kao, ja sam svoje rekao i nema tu šta više da se priča! Od recimo devet udarnih članaka u „Dodatku“ sedam-osam su posvećeni Karlsenu i Nakamuri, Indijcima, Kinezima, šahu u inostranstvu. Događanja u srpskom šahu, kao osnovni zadatak za afirmisanje – ne interesuje ga. Ne objavljuje ni sve pojedinačne rezultate sa najvažnijeg domaćeg takmičenja, Prve lige, nema ga ni na skupštinama ili sednicama. Pusti dve-tri slike, dve-tri partije, problem – i gotovo. Šta će mu vesti sa turnira, intervjui, tekstovi spoljnih saradnika.

Uh, pardon, načinio sam grub previd! Kad-god su neka događanja u Šah-klubu Beograd, to se detaljno i opširno objavljuje. I kolika je bila glasnost, i kakva je jačina arome, i ko je sve to pozdravio...

I još nešto. Ne postoje dve zaraćene strane u borbi za vlast. To je otrcano uprošćavanje u stereotipe. Postoje samo ljudi koji deluju pozitivno, u korist šaha, i oni koji rade destruktivno, na štetu šaha. Zato mirne savesti mogu da kritikujem i predsednika, i Upravni odbor ŠSS u kome sam i ja, kao i prethodno rukovodstvo. Ne dopadaju mi se ni Atila Bič Božji, ni Vajat Erp!

Eto, ja vam sve ovo ispričah da spasim svoju dušu. Voleo bih da pročitam komentare mojih mnogobrojnih šahovskih drugara, mada znam da imam i mnogo dušmana. Ukoliko neko želi dodatne informacije o nekim ljudima ili događajima može slobodno da me pozove na telefon 064-209-30-30.

Dragoljub Joksimović Karera

P. S.
Molim urednika „Večitog šaha“ da ovaj tekst objavi u celosti. Ukoliko izbacuje neke delove ili menja neke izraze, neka onda ništa ne objavljuje.