Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Godina koje više nema

Godina koje više nema

29.12.2018 /   Ilić, Slobodan S (2026)

GODINA KOJE VIŠE NEMA

Svašta se izdešavalo na srpskoj šahovskoj sceni u godini koja curi svoje poslednje kapi. Većinom tih događanja elementarna pamet (u našoj verziji ona je pretrpela originalnu modifikaciju) ne bi se mogla ponositi.

Za uflekanu zlatnu medalju “filigranskim dubinskim radom” izborila se afera oko učešća-neučešća naših delegata u glasanju za izbor aktuelnog predsednika FIDE koja je zbog svoje “suptilne dubokomislenosti i organizacione koordinacije” zavredela i stranice respektibilnog šahovskog portala Chess base i kao “adut ispravnosti” bila citirana u inauguracionom govoru jednog od pretendenata. Priča se završila “očekivanom pobedom”, zabranom glasanja našeg novo postavljenog predstavnika i privremenom suspenzijom njegove aktivnosti.

Srebrna medalja obojena u tamno nadmoćno pripada skandalu vezanom za odbijanje naših elitnih igrača da zbog neadekvatnih uslova i ponižavajućeg tretmana od strane predsednika i čelnika saveza nastupaju za reprezentaciju na olimpijadi. U prilog temi, a za “pedagoško-motivacioni nauk budućim generacijama” u arhivi nam ostaje koloritna izjava predsednika kojom reprezentavcima na sastanku bahato saopštava da je “njega baš briga da li ćemo na olimpijadi biti prvi ili (koliko se sećam) šezdeset i šesti”. U metaforičnom značenju dostojna prethodnica svima poznatog slogana “ može da vas se okupi i pet miliona......”

Treće mesto, pogrbljeno u sopstvenoj uzaludnosti moglo bi se pripisati zatrovanoj atmosferi prepucavanja, dokazivanja, dopisivanja, separisanja, smenjivanja, tužakanja, nadgornjavanja, inaćenja, bahaćenja, tajnog i javnog organizovanja, ogovaranja, zavereničkog šaputanja, interesnog udruživanja.....jednom rečju zaludnog, prezaludnog palamuđenja koje su proklamovali gotovi svi nivoi naše šahovske organizacije. Duševna hrana za neprolaznu vlažnu čežnju “da se uvek, po svaku cenu i na svaku temu bude u pravu”. A biti uvek i u svemu u pravu, znači da je neko drugi uvek i u svemu u krivu. I onda se čudom pitamo zašto se vazduh oko nas toliko ubajatio da se jedva diše.

Ali ajde bez obzira koliko izgledalo teško, da se ipak provučemo kroz sva nabrojena i dodatno nepomenuta “dostignuća”, da “pregazimo prljavu vodu” i godinu koje više nema pogledamo i sa druge svetlije strane. Tera nas na to univerzalni princip egzistencijalnog opstajanja koji podrazumeva stalno njihanje, balans, nevidljivu ravnotežu protivurečnosti u međusobnom traganju i dopunjavanju. Na suprotnoj, boljoj strani naše šahovske stvarnosti ove godine našao se fascinantni jubilej- pedesetogošnjice ženskog osmomartovskog turnira. Najslavnija imena ženskog šaha sa svih meridijana, svetske prvakinje, kao i generacije naših najboljih šahistkinja obeležile su poluvekovnu istoriju svetskog, jugoslovenskog i srpskog ženskog šaha, demonstrirajući zajedno sa brojnim entuzijastima, samopregornim organizatorima, donatorima, javnim ličnostima i anonimnim ljubiteljima šaha, vrednost ideje koja se oduprla i opstala kroz različite ideološke sisteme i neprestane smutne izazove političkih turbulencija. Beograd se kroz organizaciju značajnih šahovskih događaja u prošlosti (turnir kandidata, meč SSSR-ostatak sveta, Invest banka velemajstorski turniri...) ali i tradicijom osmomartovskog turnirom, nažalost usamljenog na bastionu sadašnjosti zasluženo stavio u pandan slavnim šahovskim gradovima (Bueno Aires, London, Havana, NJujork, St Petersburg ...) koji su stvarali i kreirali šahovsku istoriju. Entuzijazam organizatora, (VM Milunka Lazarević je na svečanom otvaranju u tom kontekstu apostrofirala značajnu ulogu Dragana Kotevskog) da i u postojećim ekonomskim uslovima sačuvaju turnir dostojna je poštovanja.

U povodu proslave godišnjice turnira dogodio se i značajan publicistički doprinos srpskoj šahovskoj bibliografiji. Iz štampe je izašla knjiga KAD DAME MATIRAJU autora Vladana Dinića respektibilno štivo koje predstavlja svojevrsni omaž tradiciji osmomartovskih turnira, ali i dragocenu poluvekovnu hronologiju razvoja ženskog šaha u Srbiji. Vešto kombinujući suve statističke informacije (u knjizi je prikazano 50 tabela svih odigranih turnira) sa intervjuima inostranih i domaćih učesnica, prisećanjem na anegdote, organizacione nedaće, iskazima respektabilnih šahovskih poslenika, opisima aktuelnog društvenog trenutka u kome se turnir zaticao, objavljivanjem značajnih partija i kreativnih dostignuća Vlada je manirom prekaljenog profesionalca približio atmosferu različitih vremena u kojima je Beograd dočekivao, gostio i ispraćivao svoje šahovske gošće. Na 304 strana uz obilje priloga saradnika i fotografija, na fonu poluvekovnog trajanja osmomartovskih turnira kroz srpsku šahovsku priču nas vode upravo one koje su je i kreirale legendarna Milunka Lazarević, Vera Nedeljkoović, sestre Jovanović, Nataša Bojković, Alisa Marić, Suzana Maksimović ...sve do njihovih trenutnih naslednica. Dobro je, odlično je što smo dobili ovu knjigu jer progres i razvoj šahovske kulture u nekoj sredini ne čine samo takmičarski rezultati, brzopotezni i open turniri već i knjige, časopisi, šahovska filatelija, šahovsko kolekcionarstvo, problemski šah, simultane produkcije, trenerski rad, blogerski rad, portali, šahovski intervjui, sudijski seminari, predavanja i šahovske tribine poput onih koje u novije vreme pod okriljem beogradskog šahovskog kluba. drže Bojan Vučković, Ivan Martić, Jovan Todorović....

I kad je globalno dobro odrađen posao sa istekom godine trebalo slavodobitno arhivirati, neznana sila je (baš nestrpljivo) ponovo aktivirala svoju metafizičku igricu padova i uspona, davanja i uzimanja. U sam smiraj godine kao simbolični kraj jednog svečarskog ciklusa zatekla nas je tužna vest. Umrla je velemajstor Milunka Lazarević, eks jugoslovenska i srpska šahovska heroina , višestruka šampionka nekada velike zemlje, nosilac srebrne olimpijske medalje, bivša kandidatkinja za svetsku prvakinju......između ostalog i jedan od inicijatora i pokretača, naravno i višestruka učesnica osmomartovskog ženskog turnira. I moglo bi se u njenu čast nabrojati još puno dodatnih takmičarskih uspeha, društvenih i internacionalnih priznanja. Ali uz svo poštovanje respektibilnih šahovskih dostignuća Milunka je svojom ličnošću, životnom filosofijom i metafizičkim poimanjem šaha bila uvek iznad postignutih rezultata, kao i sredine i ambijenta u kojoj ih je ostvarivala. Kretala se slobodno u društvu šahovskih veličina, prihvaćena kao sagovornik, analitičar, komentator, lucidna, renesansnih interesovanja i nepokolebljivog moralnog uverenja u poimanje smisla onoga što radi. Nisam imao tu čast da je lično upoznam ali sam se u dva navrata ( početkom osamdesetih u kratkom vremenskom rasponu, kup i liga izgubila je dve partije od Suzane) našao u njenoj neposrednoj blizini, dovoljno izsensibilisan da i u stavu prema svom rezultatskom porazu osetim integritet i harizmu njene ličnosti. I uopšte mi nije bilo čudno, a objektivno bi trebalo da mi bude jer se radi o velikom generacijskom jazu što je nekoliko dana posle objave o njenoj smrti nazvao Jaser Seiravan sa potrebom da izrazi žaljenje, istovremeno i osećaj velike privilegovanosti što je imao priliku da je sretne i bude u njenom društvu.

I dok se klanjamo senima Milunke Lazarević, u ime života koji ne ume da čeka, skrenimo pogled i pozdravimo njene naslednice koje su ove upravo izcurele godine bile i doslovno lepša strana naše šahovske stvarnosti. Formiralo se već, i sve se više učvršćuje jezgro, grupa koja obećava da će naš ženski šah reinkarnirati svoju prošlost. Tri Jovane, Teodora Injac, Adela Velikić....ima toga još, počele su punom težinom da koračaju ne samo lokalnim već i belosvetskim scenama. Žestoko su se inficirale igrom, modernizovale pristup, rasterale provincijske strahove porasla im je posvećenost, a sa njom posledično stigl je i autentična vera u to što rade.. Još uvek tu nema nekog regularnog kontinuiteta, ali bilo je uzleta koji najavljuju vrhunske mogućnosti. Timski su na olimpijadi sa nekoliko najcenjenijih reprezentacija odigrale ravnopravne mečeve, na kadetskom prvenstvu sveta Teodora Injac je osvojila bronzu, a Jovana Srdanović na kadetskom kao i Adela Velikić na upravo završenom jakom međunarodnom turniru Šardži u poslednjem kolu su ispustile prvo mesto. U prilog predosećanju da nas od naših šahistkinja još puno toga lepog čeka navodim i jednu ličnu opservaciju. Na ekipnom evropskom prvenstvu u Grčkoj imao sam priliku da iz neposredne blizine (distance od nekoliko metara) posmatram Teodorinu partiju sa aktuelnom evropskom prvakinjom i trostrukom šampionkom Rusije Valentinom Guninom. Bio je baš “plezir”, što bi rekli francuzi, gledati kako Teodora, izfokusirana do transa tako karakterističnog za šampionska lica “lomi i prelama” zarumenjenu ruskinju. Ovo više nije rekreacija, hobi ovo je već ozbiljna šahovska priča, bila je prva asocijacija kojom sa ispratio kraj partije.

I tako, otputovala je još jedna godina. I kako se polako slažu u sve veću gomilu raste i naša iluzija da će nas drevna igra spasiti od prolaznosti. Neće, nastaviće da traje i bez nas, ali dok smo još uvek tu nesebično će nam darivati svoje čari. Od nas samih zavisi da li ćemo umeti da ih prepoznamo i u njima uživamo.