Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Počivaj u miru burazeru

Počivaj u miru burazeru

18.04.2018 /   Ilić, Slobodan S (2001)

POČIVAJ U MIRU „BURAZERU“

Umro je Miodrag Milićević Milićko. Stari drug. Faca. Jedan od onih (danas ih je teško naći i pod mikroskopom) koji je uradio mnogo za srpski šah a da pritom nije imao potrebe da svoj doprinos razglašava putem oglasa. Neumorni entuzijasta, sposoban rukovodilac, elitni šahovski amater spojio je u svojoj ličnosti više suprostavljenih profila koje je sa lakoćom usaglašavao i svakome prema aktuelnoj potrebi davao primat. Uspeo je da hudinijevski izmeša uglednu društvenu poziciju i šahovsku posvećenost u polzu ličnog zadovoljstva ali i opšteg dobra. Kombinacija koja se u današnjem svetu posrnulog morala čini kao nedostižni i ideal

Milićko je bio kreator i lider zlatnog doba kragujevačkog šaha (period sedamdesetih na osamdesete prošlog veka) u kome je njegov Radnički bio ravnopravni član respektabilnog prvoligaškog društva elitnih klubova tada velike zemlje. Jedan od pionira šahovske decentralizacije zajedno sa svojim saborcima (Dimitrijević, brat Beli, Čukić, Milošević...) na delu je pokazao da tzv. provincija nije imuna na vrhunski šah. Još važnije od takmičarskih rezultata u njegovoj režiji stvorena je narastajuća pozitivna šahovska atmosfera, puna energije, planova, ideja koja je iznedrila značajna imena srpskog šaha, velemajstora Barlova, internacionalne majstore Novoselskog, Aleksića, poznate kragujevačke igrače pokojnog Dragoljuba Lazića..Rihterovića, Komnenića... Većina od njih ga je igrački relativno brzo prerasla, ali to je bilo najmanje važno. Milićko im je omogućio zdrav napredni ambijent, pružao konstantnu podršku, verovao u njih...naučio ih je samopoštovanju sebe i protivnika, a to je za mladog igrača mnogo bitnije od poznavanja forsirane varijante u napr zmajevoj sicilijanci.

Uz Radnički i konstantno prisutnu Gošu iz Smederevske Palanke i naš klub šk. Železničar je kontinuirano podižući nivo unutrašnje organizacije vremenom postao konkurentan za članstvo među najelitnijim jugoslovenskim klubovima. Došlo je do direktnih ligaških duela, oni su mi pružili privilegiju da se i lično upoznam sa Milićkom, od tih ranih sedamdesetih krenulo je naše drugarstvo. Bio sam dosta mlađi i uvek ispunjen zadovoljstvom što me je prihvatao kao drugara. Ne mogu tačno da prizovem sliku konkretnog upoznavanja, ali zato odlično pamtim negde u to vreme odigran ligaški meč u Umagu u kome su nas dobili sa pet razlike. U toku meča sevnula je varnica vezana za nepravilno odigrano potez na jednoj od seniorskih tabli, Milićko se odmah uključio u raspravu i to je bila prilika da na delu upoznam energiju i oštrinu kojom se brani svoj stav. I svoj klub. Životna praksa i odgovoran posao naučili su ga tehnikama manipulacije i kad bi procenio da to koristi klupskim interesima spremno je vadio oružje. Vremenom, kako smo se češće sretali postali smo „burazeri“, nije mi smetalo što sam tu počast delio sa armijom drugih sa kojima se Milićko družio i uvažavao. Uvek je bio spreman za dobar štos, imao je onu životnim iskustvom pravljenu širinu da ga od srca prihvati i na svoj račun. Susreti su nam uvek donosili radost viđenja, izmenili mi po neku dvosmislenu poruku, pecnuli jedan drugog ako je za to bilo nekog takmičarskog povoda i rastajući se ostavljali neokaljanu vedrinu ambijenta da uspokojava neke druge ljude. Dve turnirske partije sam odigrao sa njegovim pravim burazerom (možda iz tog autentičnog izvora potiče univerzalnost burazerstva za privilegovane ljude) Predragom Milićevićem- Belim, sa Milićkom nijednu, ali sam ga često gledao dok igra. Glavni motiv mi je bila fascinacija (valjda zbog toga što to meni nije uspevalo) lakoćom transformacije kojom je uspevao da se od privrednika, direktora firme, šahovskog organizatora, rukovodioca, čoveka sa milion paralelnih obaveza konvertuje u posvećenog igrača fokusiranog na konkretan problem za šahovskom tablom. Milićko je bio solidan igrač, ako me sećanje ne vara kraljeva indijka je bila što bi englezi rekli njegovo parče kolača. Zbog slabog vida delovao je usporeno, u cajtnotima često i konfuzno, ali ma koliko delovao pogubljeno nikad ga nije napuštao zdrav mentalni stav, da se radi o problemu koji niko drugi sem njega ne može da reši.

Rastajući se ovim tekstom od Milićka sa setom dajem omaž i jednom vremenu koje je prepoznavalo vrednosti i omogućavalo ljudima od integriteta da svoje potencijale stave u funkciju napretka i opšteg dobra. U Milićku šahovska kultura na ovim prostorima imala je poslenika koji je svojim delovanjem opravdavao njeno ime i značenje. Milićkovi jurišnici su nastavili svojim stazama, Barlov je životnu sreću potražio u Španiji, Aleksić u Italiji, Lazića više nema, kao čuvar vatre ostao je Novoselski. Kragujevcem špartaju neki novi šahovski klinci. Legendarni Radnički preimenovao se u Vodovod. Nova vremena donela su i svoja pravila. I svoju meru vrednosti.