Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  U susret Turniru kandidata

U susret Turniru kandidata

09.03.2018 /   Ilić, Slobodan S (2001)

Др Илић је дао прилог као најаву предстојећем Турниру кандидата

U SUSRET TURNIRU KANDIDATA

Dakle za neki dan počeće i zvanično da se oblikuje novi izazivač svetskom prvaku. Događaj koji svojom više faktorskom dimenzijom pravi aktuelni presek razvojnog trenutka na kojoj se drevna igra trenutno nalazi i nagoveštava karakter i dinamiku njene evolucije u vremenu koje sledi. Jeste, igraće njih osmorica i pobednik će igrati meč sa Karlsenom. Partije će se na brojnim portalima prenositi on line, u komentatorskom studiju će sedeti elitni velemajstor i šarmantna šahistkinja, vrtiće se varijante tu i tamo će se pojaviti i neki gost. Deluje kao već viđeno, deluje rutinski ali nije..Značaj je kategorija koja pravi razliku. . Turnir kandidata gde god i kad god, predstavlja katarzu jednog doba, stimuliše kolektivni šahovski orgazam, koji jednakom svežinom komunicira sa istorijskim nasleđem, tradicijom kao i teško zamislivim inovacijama i mogućnostima koje u bližoj ili daljoj budućnosti čekaju svoj red. Turnir kandidata je svima nama šahovskim zavisnicima koji su dobili privilegiju da mu budu aktivni svedoci jedinstvena prilika da se navijajući za Mamedžu, Fabia ili Levona, prisetimo i Čigorina, Nimcoviča, Reševskog, Keresa, Larsena, da još jednom damo omaž „strašnom Viktoru“, ali i da pozdravimo nove klince, bebi velemajstore koji će igrati neke sledeće turnire kandidata,

Ko će pobediti, ko ima najveće šanse da postane izazivač? Diplomatski odgovor bi glasio da svako ko je uspeo da se dobaci do ovih visina može da bude pobednik. I ne može se pogrešiti. Ko god bio biće naš. Ali ajde da to malo razmrsimo, da sa globalne slike pređemo na finese. Da bez skrivalica isturimo stav. Da na scenu pošaljemo subjektivni sud, a sa njim u društvu i rizik da terensko dešavanje može demantovati papirno (u ovom slučaju elektronsko) palamuđenje. Svesno rizikujem, uvek kad se pruži prilika treba rizikovati. Nema efikasnijeg sredstva za podmlađivanje. Bez obzira na krajnji ishod prognoze oko rizika se uvek gomila čist vazduh,

Elem, u startu otpisujem veštačke amerikance Fabia Karuanu i Vesli Soa. Fantastični su igrači, ali trenutno deluju bezlično. I poprilično bezvoljno. Previše su očekivali od Amerike, a Fišera nažalost nema da ih uputi u neke nevidljive suptilnosti regije. Za Ameriku si interesantan ako si protiv, a ne ako si za. Jer previše je onih koji su za, i ti se bespovratno utapaš u masu. Dobro živiš, ima tu dobronamernih sponzora, možda te neki senatorčić regustruje, ali nema napetosti koje može da zaintrigira javnost jer su joj obojica bili interesantniji kao amerikanci u najavi. Ako je i postojao neki uskladišteni višak nacionalnog interesovanja za šah zaostao iz Fišerove ere odavno su ga pokupili Kamski i Nakamura. I dok se oni troše na temu građanske integrisanosti i Trampa mogu da vide samo na televiziji, njihov nazovi sapatnik po otadžbinskom statusu veštački rus Karjakin sprema se da sa Putinom pređe na Ti. Bez obzira koliko si za šahovskom tablom objektivno usamljen ipak nije na odmet a posebno ako ti je ambicija titula svetskog prvaka da ti negde u podsvesti pulsira toplina sistema, države koja je iskreno zalegla za tebe. Uostalom živi Karpov i pokojni Botvinik bi najkompetentnije mogli da svedoče o tom fenomenu. I da ne dužim, hrabro stojim iza lične opservacije. Otpisujemn Fabia i Veslia iz metafizičkih, a ne šahovskih razloga. Ne hvata mi ih oko, fali im stanje svesti koje može da ih uvede u trans. A bez njega se teško stiže do norveških fjordova.

Otpisujem Griščuka. NJegovo prisustvo u vrhunskim šahovskim krugovima postaje dosadno. Godinama se ništa zanimljivo ne događa. U vrhu, pri vrhu, oko vrha ali nikada na vrhu. Nešto nalik njegovom pajtašu Svidleru. Doduše u jednom od prethodnih ciklusa mu je uspelo da priđe dosta blizu. Uvukao je u cuger ringišpil Aronjana i Kramnika, i potrajao sve dok ga Geljfand nije zagipsirao surovom klasikom. Prijatne uspomene. Nažalost malo je šansi da mogu vaskrsnuti. Griščuk: pokerska faca, hladnoća glave u sumanutim cajtnotima, džins garderoba kao zaštitni znak..Trajna čežnja da se prikaže iznad situacije. Ali više je to blef, maskirana nesigurnost nego autentična čvrstina. Verujem da šahovskom svetu baš i nije stalo da posmatra kako mu je Karlsen na delu demonstrira. Mislim autentičnu čvrstinu. Skorašnji brzopotezni meč u kome je potučen sopstvenim oružjem bio je ilustrativna pokazna vežba.

Otpisujem Ding Lirena. Na čist osećaj. Objektivnu argumentacija mi ne ide na ruku. Ali kad sam već krenuo putem intuicije savet (koji je naravno u značenju virtuelne kategorije) glasi da u pripremi za turnir obavezno treba da isplanira vreme za intenzivno gledanje samurajskih filmova. Pa kad ih se zasiti i stvori solidnu bazu viteške agresije da pređe na durty crimes produkciju i tu istu agresiju nadgradi njenom kvarnom ocijom. Zašto? Zaključak bi trebao da izvuče sam, a kao osnovnu lektiru za isti iskoristi sopstveni debakl u nedavnom brzopoteznom meču sa Karlsenom. Jer još u fazi dok je on glancao svoju uobičajenu budističku pozu na semaforu je već bilo sedam osam razlike. Nirvana za hram, hrišćanska korektnost za crkvu ali u direktnom kontaktu sa hiperaktivnim Mamedžom i lukavim Karjakinom telo, mora da pripomogne umu i ne može da se pravi kao da je „stranac u gradu“. Jeste, igrao je on i ranije i verovatno solidno prolazio sa pomenutim tipovima a da pritom nije menjao zen pozu. „Sitna razlika“ je u tome što nijedan turnir na kome se to dešavalo nije nosio naslov Turnir Kandidata. A sa ulogom koji takav turnir nosi u sadržaju često se dešava da ne možeš da prepoznaš ljude sa kojima se inače stalno viđaš.

Otpisujem Kramnika. Grešna mi duša. Nemam ništa protiv da mi terenski tok događaja razbije zabludu. Prenaporno je, mator je on da srećnim krajem oplodi ovu priču.Čudotvorna supstanca koju deli sa Anandom, Geljfandom, Ivančukom, Šortom...i još uvek ravnopravno drži znatno mlađima troši se progresivnom brzinom. Najviše noću kad ih san zavara da još uvek mogu do samog trona. Kramnik je na tom svetom mestu već boravio, izborio se za to pod najtežim mogućim uslovima. Čak i sad u phace to phace susretu sa Karlsenom možda bi od svih potencijalnih kandidata imao najveće šanse. Znao bi on kako da se spremi za takav meč, napipao bi slabosti, prilagodio psihologiju, izvukao iz sebe skrivene rezerve kondicije ...Okupio bi oko sebe prave ljude. Od korektnog džentlmena pretvorio bi se u drskog vagabunda kome ništa nije sveto, a u takvom stanju (Kasparov je živi svedok) nije baš ekološki imati ga za neprijatelja. Da, bila bi to bitka za reviziju šahovske istorije. Ali daleko je sunce. Problem (ili možda ne?) je što se za nju treba kvalifikovati.

Dosta sa otpisivanjem. Kraj. Usitnilo se. Zvuk trube objavljuje da na scenu stupaju moji favoriti. Karjakin, Levon i Mamedža. Šta ih za takvu ulogu preporučuje? Šta? I da li uz sve njihove različitosti postoji kriterijum koji ih spaja?. Da, postoji. Sva trojica prate tok i zahteve vremena, spremni su da se menjaju i pritom ostanu isti. Vrhunska veština. Zato i većini deluje nerazumljiva. Na stranu osvedočene šahovske vrednosti, manje ili više na istom novou poseduje ih i napred otpisana grupa, njih trojica, svako na svoj specifičan način svesno ili nesvesno uspeli su da izbegnu zamku stereotipnog tavorenja u inercije svkodnevice i vreme između dva ciklusa ne prođerdaju u samozadovoljnom ritualu. Naprotiv, iskoristili su ga, upregnuli za bogaćenje i dinamiziranje svoje, ne samo šahovske već celokupne ličnosti. Uspeli su da se transformišu. Karjakin u političara, Levon u institucionalizovanog ljubavnika, Mamedža u penzionera. Objasniću:

Niko od izazivača u šahovskoj istoriji nije više profitirao od poraza nego Karjakin. Markentiški, finansijski, statusno...Poraženi izazivači su obično tonuli u melanholiju, privremeno se povlačili, iscrpljivali u pokušajima da se ponovo aktueliziju, jedino je Spaskom pošlo za rukom popravno izazivanje. Od poraza se međutim niko nije ovajdio. Ali Karjakin jeste. Uspeo je da nezavisno od statusa „indirektnog rusa“ postane zaštitni znak takve šahovske sile kao što je Rusija, aktuelni brend, pod pokroviteljstvom države (čitaj predsednika Putina) promoter globalnog šahovskog obrazovanja nacije. Takve stvari ne padaju same od sebe sa neba, treba dobro rastegnuti kičmu da bi se dohvatile. A Karjakin ih je dohvatio, pa onda stabilizovao i sada u završnoj fazi radi na tome da dostupne državne resurse upregne u dalji progres svoje šahovske karijere. Turnir kandidata mu je došao prerano, bilo je još mnogo dobara koja su se mogla izmusti na konto prethodnog poraza tj pobede. Ali kad već mora ponovo na crtu, njegova lukava racionalna priroda će maksimalno ozbiljno prionuti na novi zadatak. Već je počeo da se opasno uigrava, Posle serije bledih rezultata usljovljenim razbacanim aktivnostima, noviji su mu sve bolji, fokus na konkretne događaje mu je sve dublji. Na putu je da se mentalno dovede u psihofizičko stanje vampira koji obožava da se druži ali pritom kad oseti slabost ne propušta priliku da se napije tuđe krvi. Nije on emotivni Aronjan pa da troši energiju na odgovornost i obavezu dostojnog zastupanja države koja je zalegla za njega.. To mu je najmanja briga, jedini računopolagač pred kojim ima obavezu je lik koji ga posmatra iz ogledala. A ako i dođe do provaljivanja (što je u ovakvoj konkurenciji uvek moguće ) lako će za Putina i kompaniju naći foru da ga našminka.. Da je već prihvaćen u toj minhauzenovskoj ulozi svedoči i tekst ironične poruke koju mu je nakon debakla ruskog tima na evropskom prvenstvu uputio Nepomnjači :“ utoliko nedostaješ, da nam ostvareni loš rezultat tvojom poznatom magijom pretvoriš u pobedu“.

Voleti Levona Aronjana nije teško. Kreativac, emotivac, društven, uvek vedar, za svakog dostupan..Očekivanja od takvih tipova su ogromna, u prisustvu toliko mnogo pozitive malo ko je spreman da se empatijski, dobronamerno udubi u njihove mane. A ima ih, uostalom ko ih nema? Aronjanova najveća mana je što pod naletom globalne ljubavi stvara sebi obavezu da je svima treba istom merom uzvratiti. Nemoguća misija. Al ajd sad šta da se radi kad on ne misli tako. To naročito dolazi do izražaja kad se dogodi turnir kandidata i krene bitka za svetski tron i kad njegova Jermenija u kojoj je šah sport od nacionalnog značaja, a predsednik države istovremeno i predsednik šahovske organizacija pojača intenzitet voljenja. I napravi mu pritisak sa kojim od prevelike želje da im uzvrati ljubav nije u stanju da se izbori. Bar do sada nije bio u stanju. I kad ih tako gorko razočara kao i sve nas njegove šahovske navijače potrebno je opet neko vreme dok ne izmetaboliše osećanje krivice da se ponovo vrati u sedlo. Uostalom o tome sam detaljno pisao u nekim ranijim prilozima. Da li se je u međuvremenu nešto promenilo? Jeste. Oženio se. Za emotivnu prirodu događaj od kosmičkog značenja. A pošto je šah krucijalni deo njegovog života i od ogromnog šahovskog značenja. U čemu je poenta? U tome, da ljubav kojom se je dosada tako neštedimice razbacivao dobila novog i jedino kompetentnog računopolagača.. Samim tim dobila je i smisao, ugustila se. A to dodatno oslobađa kreaciju što je strašno oružje kad se udruži sa već postojećom kreacijom. Kad je na svom venčanju koji je prenosila televizija izašao na binu i sa predsednikovom ženom otpevao patriotsku pesmu o Jerevanu, Aronjan je istovremeno tim činom poslao i šampionsku poruku. Koja bi u nekoj improvizovanoj verziji mogla da glasi: „LJudi volim vas, volim i otadžbinu, ali svoju ženu najviše. Manite me. Ona je moja crkva. Rešio sam da joj na dar prinesem titulu prvaka sveta“. Na svetskom kupu pokazao je da ime da održi reč, na Gibraltarskom openu je to potvrdio. Forca, forca Levon!

Mamedža, penzioner. Ludost, bulažnjenje! Nije moj izum, sam sebe je tako nazvao i to više puta. Na poslednjem Gran Pri turniru. Doduše da budem precizniji nije sebe već je svoju igru nazvao penzionerskom. I to komentarišući partije koje je dobijao. Ne dinamikom, taktikom koja ga je napravila ovim što jeste, nego strpljenjem i pozicionim davljenjem. U tome je ključ ove džinovske metafore koja simbolizuje promenu. Uvid u svoje aktuelno psihičko stanje i samoironija su dva čelična uslova da kreativnost nesmetano curi. Da li je uspeo da napravi balans? Između svoje prave i nužne arteficijelne prirode. E to je pravo pitanje? Da li je u pravoj meri modifikovao impulsivnost, agresiju na konto mirnoće i strpljenja. Možda bi se u miksu sa Ding Lirenom dobila dobitna kombinacija. Unutrašnja promena posebno u uslovima kada je na stalnoj proveri kao što je sluča u šahu uvek predstavlja turbulenciju duše.. Korčnoj je govorio za Talja: „bio je svetski prvak kad nije imao previše znanja, sad kad ga ima u višku to više nikada neće biti“. Nema kvalifikovanijeg testa od Turnira kandidata da se proveri validnost svojih potreba i htenja da se bude bolji. Da se unutar svoje unutrašnje promene podigni lični nivo individuacije. Mamedžarov je krenuo tom stazom, „putema kojim se ređe ide“ i treba ga podržati. Bez obzira na konkretan rezultat. I zato forca, forca Mamedža!!!

I eto to bi bilo to. Dugo je trajalo, videćemo koliko će se poklopiti sa završetkom. Ali i sam završetak šta je to? Iluzija budućnosti. Nepostojeća mentalna projekciju. Jedino što imamo to je sadašnjost. Ovde i sada. Forca Mamedža, forca Levon!!