Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Sinkfild kup 2017

Sinkfild kup 2017

14.08.2017 /   Ilić, Slobodan S (2003)

Др Илић је мало зашаренио суморну српску шаховску сцену својим чланком о управо завршеном Синкфилд купу.

SINKFILD KUP 2017

Dok se mi u našem viđenju univerzalnog šahovskog značaja bavimo potragom za fantomskim digitalnim tablama i usput unutar aktuelnih letnjih open turnira promovišemo turski šah, na vrhunskoj šahovskoj sceni vrvi od konkretnih događanja koja potvrđuje njegovu etičku, estetsku, filozofsku, psihološku, umetničku, takmičarsku...svrsishodnost. Jedan takav džinovski šahovski otkucaj upravo je napustio svoju sadašnjost u Sinkfildu i porukama nagovestio neku novu još zanimljiviju sadašnjost u kojoj je svako od učesnika turnira direktno ili pod maskom projektovao svoju ličnu ulogu. Ulazimo u godinu koja treba da iznedri novog izazivača aktuelnom svetskom šampionu. Na induvidualnom planu, za svakog od potencijalnih pretendenata to je poduhvat koji vodi u predvorje profesionalnog orgazma, ali za globalni šahovski svet to je još značajniji čin, jer izazivač i mogući budući šampion svojim poimanjem šahovske igre (tu podrazumevam sve gore navedene aspekte) neposredno i nedvosmisleno daje evolutivni pečat njenom istorijskom toku. A to nije benigna rabota. To se tiče i svih bezbroj nas koji putem šaha u hladnoći osvedočene prolaznosti oplemenjujemo sopstvenu svakodnevicu.

Turnir Sinkfild 2017 ukazao je da se na delu dešava žestoko pregrupisavanje elitnih jedinica posebno na psihološkom planu. Metaforična slika nalik je ledenom krajoliku koji ne menja oblik ali se pritom intenzivno pomera. Šta to u konkretnom primeru znači? Pa znači da su naturalizovani amerikanci, nuklearna jedinica pridodata već postojećoj nuklearnoj bazi, u odnosu na lokalna očekivanja doživeli debakl. I to multidimenzionalno vidljivo. Kroz igru, plasman i depresivan govor tela. A sve je bilo aranžirano za obrnut scenario. Aktuelni položaj na rejting listi, darežljiv gospodin sponzor, savršena infrastruktura, komentatori puni entuzijazma da ih marketinški podrže.

Najveća uzdanica Vesli So svoj spektakularni niz od preko sedamdeset uzastopnih partija bez poraza koji ga je doveo čak do drugog mesta na rejting listi, raznizao je sa četri nule na kratkom lancu od devet kola. Verovatno postoji više razloga za ovo posrnuće ali najključniji se sastoji u tome što je konkurencija osavremenila tehnologiju skeniranja njegove igre i profesionalnog profila uopšte. Umesto već prevaziđenog skenera počeli su da koriste magnetnu rezonancu. A njenom upotrebom (to sam baš kompetentan da tvrdim) na videlo izlaze slabosti za koje i ne sanjaš da u tebi postoje. E njih, te uslovno rečeno nepostejeće distorzije su mu ovoga puta isterali na čistinu. Karuana i Nakamura su u zbiru od 18 partija dobili samo jednu. Nije baš neka reklama za američki nuklearni program. Ako im je njihova trenutna forma udarno gorivo, Severna Koreja kojoj danima prete nuklurnim pogromom može slobodno da kulira.. Karuana koji vanšahovski deluje kao ne baš preterano zanimljiva figura, “svojski se potrudio da igrom i posledičnim plasmanom doživljaj bledila upotpuni i šahovskim doprinosom. Nastavi li u istom stilu, a već prilično dugo nema neki prepoznatljiv rezultat može da računa na dalje obezbojavanje. Nakamura je druga priča. U njemu se pojavio rascep unutrašnje blagosti i spoljnog namćorstva. Naime ako je igra odraz unutrašnjeg stanja on kao da je poput Đokovića pronašao nekog gurua koji ga je posavetovao da svojim pozicijama počne da voli ljude, u ovom slučaju svoje kolege, aktuelne protivnike. I on je u maniru posvećenog učenika, taj savet dosledno ispoštovao. Možda je on u nekoj svojoj laičkoj verziji svoje protivnike i ranije voleo ali na ovom turniru se baš potrudio da im to i pokaže. Pritom se namrgođenog i agresivnog spoljnog stava nije odrekao, sa idejom da mu za svaki slučaj ipak održi kontakt sa prošlošću kad je iza takvog stava i stvarno postojala ozbiljna šahovska pretnja. I to bilo to što se tiče ovog tročlanog društva. Globalni učinak mogao bi da se svede na mudroliju jednog lokalnog fišerovca koja glasi: A be brate, gde si vido uspešnog amerikanca bez Fišera.

Da budem iskren milo mi je što je Nepomnjačiju očitana lekcija. Previše je nadmen, blefira iz nekritičkog viška samopouzdanja, verovatno i nesvesno. Kad odigra potez ima se utisak da očekuje da figura koju je dotakao treba da blagoslovi božansku ruku. To možda prolazi na nižem nivou ali na ovakvom turniru ne može se na blanko. Vesli mu je zakucao četvrtu uzastopnu nulu u međusobnim duelima, Lagrejv mu održao čas iz strategije a možda najilustrativniji primer napred rečenog je partija sa Anandom gde se je u ime virtuelne kompenzacije raskalašno razbacivao pionima. A šta mislite kako je na to reagovao Anand? Demonstrirao mu je šta znači samouverenost ali sa pokrićem. Pokupio je pione i udario mu nulu. I onda u postmortem intervju džentlmenski objasnio da partijom jeste vladala neizvesnost, ali da je pešačkim darovima ipak bio pozitivno zatečen. Pojačano dejstvo Nepomnjačijevog ega prepoznato je i među komentatorima s tim što su ga oni respektujući njegov nesporni talenat krštavali kao impulsivnost, neočekivanost, preambicioznost, mladalačka prenagljeenost... E sad svaki neuspeh u svom bagažu nosi i trambulinu, koja ukoliko iz njega izvučeš pouku može da te lansira i u kontra smeru. Putanjom većeg uspeha od prethodnog neuspeha. Videćemo da li će Nepomnjači umeti da u svom lošem nastupu prepozna takvu mogućnost.

Karjakin je prebacio pedeset posto, ali je delovao prilično nezainteresovano. Međutim ne treba se opuštati, zna dobro to njegova konkurencija. Lukav je to tip. Prava lisica. Trenutno njega opsedaju druge misli: rodilo se drugo dete, primio ga je Putin, postao je državom blagosloven promoter implementacije šaha u školski sistem, na sve strane se otvaraju sponzorske mogućnosti, treba sve to usaglasiti na polzu ličnog benefita. A to zahteva energiju plus utrošak vremena. Ovakve turnire ipak ne može da propušta bez obzira na osvedočenu biznis perspektivu. Nije bilo prijatno suočiti se još jednom nulom od Karlsena, ali ako se pravilno shvati (a Karjakin je rođen sa čipom za pravilno shvatanje) može da posluži kao dodatna motivacija za nadgradnju. Ali kad dođe trenutak za direktnu pripremu ponovnog napada na šampionski tron zaboraviće Karjakin i Putina i školsku šahovsku pedagogiju i brutalno će se fokusirati na primarni cilj. Okupiće pritom elitu da mu u tome pomogne, država i menadžerskim talentom formirani sponzorski pul će mu omogućiti da ih za traženu pomoć i preplati.

Ogrešiću se o Svidleru. Izvanredan igrač, odigrao je solidan turnir, na vrhunskom nivou dugo traje. Ali da se je kojim slučajem pre početka turnira napravila neka džinovska anketa koja bi obuhvatila šahiste različitih nivoa znanja, na ciljno formulisano pitanje: ko od učesnika turnira jedini nema šanse da bude prvi na turniru tvrdim da bi daleko najzastupljeniji ako ne i stoprocentni odgovor bio Svidler. Zašto? Zato što da bi bio prvi na ovakvom turniru (jednako spremnosti da naslediš tron) ti moraš da nosiš u sebi “zrno psihopatologije da ne kažem potencijalnog ludila”. Svi ga u ovoj ekipi imaju sem Svidlera. Kod nekih je to zrno već proradilo, kod drugih možda nikada neće, ali ono je tu nalik probuđenom ili trajno uspavanom vulkanu. Svidler je previše korektan, gospodstven, tolerantan, da bi ga imao. U komentarima partija previše koristi izraze “možda”, “zavisi od”, “nije jasno”, “nije nemoguće je ali je mnogo teško”, "nije lako” sav je nekako relativan, bezoblično prisutan. Najbliži nekontrolisanom psihološkom stanju bio je pre nekoliko godina na turniru kandidata u Londonu kad je u zadnjem kolu dobio Karlsena ali to je bilo dovoljno tek za treće mesto. A onda u poslednjem ciklusu desio se taj fatalni finalni kvalifikacioni meč sa Karjakinom. Način na koji ga je izgubio definitivno ga je krunisao kao tragičara sa pedigreom.

Čak i Anand iako je teško povezati njegovu budističku spoljašnjost sa izrazima tipa psihopatologija i ludilo. navedeno zrno nosi u sebi. Ono se nije ispoljilo na vidljivoj strani gde se manifestuje njegova šahovska erudicija, ali jeste na suprotnoj do mečeva sa Karlsenom duboko skrivenoj. Samo zahvaljujući “unutrašnjem buntu” uspeo je da prevaziđe morbidnost anksioznosti i strahova kroz koju je u tim mečevima prolazio ”. I da pritom sačuva svoje izvorno šahovsko biće. Zato je Anand i u ovim godinama još uvek opasan, možda na drugačiji način, ali u krajnjem saldu veoma opasan. Postkarlsenovski Anand je potražio inspiraciju u sadašnjosti. Zaboravio je prošlost, budućnost mu više nije ciljna predstava. Igru, pripremu i ambiciju autentično je vezao za sadašnji trenutak. Istočnjako poreklo mu je pomoglo da se možda i nesvesno odrekne poistovećivanja sa umom i pusti kreativnom biću na volju. Za Kasparova, by the way, ova dimenzija apsolutno je nedostižna jer kod njega um drži neprikosnovenu vlast. I ne namerava da je se nikada odrekne. A kad um tako dominantno vlada onda glad za iluzijom budućnosti nikada ne prestaje. Uostalom, opsesivna hiperaktivnost koju paralelno zastupa u različitim sferama delovanja je najbolja demonstracija. NJegova genijalnost je prevazišla sopstvenu ličnost. I pošto je ostala bez gazde luta, nezna gde se dene. Slike koje se mogu naći na Chessbase sajtu ilustrativno prikazuju vitalnost različitih životnih filozofija. Dok Anand u dubokoj duhovnoj kontemplaciji za tablom razmenjuje ideje sa mladim protivnicima, Kasparov iz publike baca čežnjive poglede na binu ili u zamenu mudruje sa komentatorima u studiju.

Pet odlučenih od devet odigranih partija našlo se u završnom saldu Aronjanovog nastupa. Plus oštra i rizična igra u ključnim partijama poslednjih kola. Odlična vest. Jer makoliko gubio Aronjan će uvek dobiti partiju više, a među tim dobijenim partijama, uvek će se naći neka koja će svojom estetikom, harmonijom, koordinacijom razgaliti šahovski rod. Ovoga puta je bio široke ruke podario nam je tri bisera. I sebe častio drugim mestom na rejting listi. E sad da li će uspeti i da se dobaci do samog meča sa kraljem to je drugo pitanje? U prethodnim ciklusima pokazivao je da u ključnim trenutcima ne ume da se nosi sa pritiskom. Ponovio je boljku i na ovom turniru jer u direktnoj partiji poslednjeg kola koja je odlučivala o prvom mestu nije odoleo Karlsenu. NJegova lirska priroda prosto nije kompatibilna sa morbidnom tenzijom koja se u presudnim momentima stvara. Jer to nije tenzija fokusa na konkretnu poziciju ili potez, već paralelna, disperzna, u toku trajanja partije paradoksalno nešahovska ali u krajnjem ishodu ipak šahovska tenzija. Biti spreman da se uspešno nosiš sa takvom psihičkim monstrumom podrazumeva neprestano rastezanje svog “kapaciteta za neizvesnost”. Umetničke duše nisu spremne za takav napor, njihova inspiracija zavisi od široke percepcije. Bez toga međutim nema velikih dela. Na vrhunskom nivou se u toj sferi pravi razlika. Kao što reče Korčnoj za Polugajevskog: “ima znanje svetskog prvaka, ali mu ne vredi jer ne može da izdrži napetost”.

E, a Maksim Lagrejv je svojom izdržljivošću u presudnim partijama nagovestio da se možda baš u tom segmentu krije najveća ozbiljnost njegove potencijalne pretnje da on bude taj koji će baciti rukavicu. Pobeda na ovakvom turniru je za to više nego respektibilna preporuka."Kad si uspeo da TO uradiš ovde, moći ćeš da uradiš svuda” tvitovao mu je Kasparov. Lagrejv je već duže vreme od elite prihvaćen kao njihov, ali ovim rezultatom pokazuje nameru da u novoj podeli, on bude taj koji će izdavati članske karte. Nije ga uplašilo višekratno Karlsenovo odustajanje od ponavljanja poteza, hladnokrvno je balansirao duž graničnika, a kad ga je šampion nekritično prekoračio bio je brutalan u kažnjavanju. Svoju must-win partiju zadnjeg kola sa Nepomnjačijem odigrao je transformisan u pitona gušeći svoju žrtvu gvozdenim strateškim zagrljajem već od rane faze otvaranja. Tok partije, do samog kraja, mada je žrtva poželela da umre, mnogo ranije nego što joj se to formalno dogodilo asocirao me je na izjavu našeg velemajstora Antića koji se na ekipnom turniru Evrope prošle jeseni u Novom Sadu sastao sa Lagrejvom u meču Crvena Zvezda-Padova. Na pitanje kako je doživeo partiju Antić je odovorio da je svo vreme njenog trajanja imao utisak da je preko puta njega parkiran bager.

Kako i priliči o šampionu u finalu finala. Novo je da je počeo da nosi naočare i to mu uozbiljuje imidž, a ovaj tako uozbiljen najavljuje zreliju fazu njegovog stvaralaštva. To je prirodna dinamika, rana mladost ustupa mesto poznoj, u skladu sa godinama transformiše se i bazično poimanje igre. Konkurencija se primakla, stari se nedaju, srednji jačaju, mlađi pristižu. Nije potrebno Karlsenu da sluša predavanja na ovu temu, to bi mu samo odmoglo u prilagođavanju. Do prave mere i metodologije kako se postaviti prema izazovima koji pristižu doći će intuitivno. Ispravan smer će mu pokazati njegov božanski talenat. Kod onih koji ga imaju, takve stvari se uglavnom dešavaju noću.

Elem borbe se nastavljaju, u septembru je na redu Svetski Kup. Pridružuju se Kramnik, Griščuk, Mameđarev, tu je i povampireni Rađabov. Sa druge linije fronta stižu Kinezi, Vijetnamac i Fedosejev koga su asocirajući na teniskog vunderkinda prozvali šahovski Zverev. Postoji i potencijalni treći ešalon, ko zna?. Možda eventualni uspeh na elitnom rapidu koji se upravo igra dok ovaj tekst izlazi probudi u Kasparovu “zov divljine”

I dok sve to to traje ili se priprema da traje, srpski šah takođe neće gubiti vreme. Približno dva miliona srpskih šahovskih klubova, od kojih manje od deset ima budžet kojim može da igrače bonificira pristojnim ručkom razleteće se po ligama širom Srbije. Jug, zapad, sever, severoistok, regionalna liga, beogradska liga, vojvođanska liga, premijer liga, srednja liga, zonska liga, centralna liga, polucentralna liga, ima da pršti na sve strane. A kao kruna kad se sve te lige završe iz nepoznatih dubina izroniće digitalne table.