Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  O dobrim i lošim stranama „otvaranja“

O dobrim i lošim stranama „otvaranja“

01.07.2016 / IM Jovičić, Miloš (2331)

ИМ Милош Јовичић је написао нови текст и додао један ранији коментар...

O dobrim i lošim stranama „otvaranja“

Ne retko, počev od reči koje je napisao Tomas Henri Haksli (1825-1895), pravljena su upoređenja između šaha i (stvarnog) života. Jedan od poslednjih pokušaja je knjiga Garija Kasparova „Kako život imitira šah“. Ako naslov ovog teksta za nekog deluje zbunjujuće, moram reći da ću ga početi baš pokušajem jednog takvog upoređenja.

Početak partije (otvaranje) Gari Kasparov smatra najvažnijom fazom šahovske igre – u kojoj se, kako on kaže, stiče ili gubi inicijativa. Ja se sa takvim mišljenjem u potpunosti slažem, pa, posle 43 godina rada u građevinarstvu, otvaranje najčešće poredim sa temeljima kuće. A ono što se mora reći - što je dobro poznato, je da svako otvaranje ima i dobre i loše strane. Snaga šahiste ogleda se u tome da dobre strane dođu do izražaja, a da se slabosti potisnu u drugi plan.

Zašto sam na ovaj način započeo tekst čijem je pisanju bio povod komentar „Utisci sa sastanka u ŠSB“, koji je 29.06.2016. napisao i na sajtu „Večiti šah“ objavio gospodin Ivan Marinković, potpisavši se pritom kao internacionalni majstor i šahovski pedagog? Zato što i „Akcija“ koju vodi grupa beogradskih klubova, predvođena sa ŠK „Tadić“ i ŠK „Nestor“, ima i dobre i loše strane. Loša je – po mišljenju predlagača teksta „Da se krene u dobrom pravcu!?“, način na koji se žele ostvariti promene u ŠS Beograda, a dobra je što je tako pokrenuo (ili probudio!?) one (tu ubrajam i sebe) koji su mnogo toga uradili (i rade) za šah u Beogradu i Srbiji, a koji su po zamisli „Akcije“ trebali da ostanu nemi posmatrači promena – po njihovoj zamisli. Dobro je i to što se gospodin Marinković „otvorio“ i omogućio da se ljubitelji šaha, šahisti i šahovski poslenici, pa i njegovi glasači, bolje upoznaju sa njegovim kvalitetima i sposobnostima – znatno više nego što se to moglo iz njegove (nepotrebno) kratke biografije iz „kandidatskog programa“. O lošim stranama sadržaja njegovog komentara odnosno utisaka, reći ću nešto više.

1.Činjenica da je gospodin Marinković, kako kaže, više puta pročitao tekst „Da se krene u dobrom pravcu!?“, ne predstavlja garanciju da ga je razumeo ili, bolje rečeno, da je želeo da ga razume na pravi način. To je, naravno, zahtevalo da pokaže bar malo samokritike i spremnosti da se čuju i neki drugi, koji nisu učestvovali u višemesečnoj pripremi „Akcije“ za promene u ŠS Beograda. Meni je veoma drago što je gospodin Marinković prisustvovao sastanku u Deligradskoj 27, jer je (praktično) spontano okupljanje predsednika jednog broja klubova i imalo za cilj da se da prilika i mogućnost da se čuju različita mišljenja o nastaloj situaciji u ŠS Beograda. Dakle, javno i na legitimnom mestu. A to je pravi način, koji se veoma razlikuje od (ne kratke) pripreme „Akcije“ za promene u ŠS Beograda. Zato me, ipak, ne iznenađuje da je viđenje gospodina Marinkovića „potpuno drugačije“ od onoga što su želeli potpisnici teksta „Da se krene u dobrom pravcu“. Uzgred, stalno insistiranje na potrebi da se sprovedu „brze i adekvatne mere“, predstavlja jedan od uzroka postojeće – po svemu sudeći krizne situacije. Osim narodne izreke „što je brzo to je i kuso“, morala bi se imati u vidu i činjenica da do nazadovanja šaha u Beogradu i Srbiji nije došlo samo poslednjih godina, već da ono traje više od dve decenije. Zato je prava iluzija da se to može uraditi brzo, pa me to prilično podseća na „olako obećanu brzinu“ koja je Srbiju mnogo koštala.

2. Zahvaljujem gospodinu Marinkoviću što nije osporio moje dobre namere, mada ne znam kako je to mogao da učini – bilo da se radi o sadržaju teksta (tekstova) ili o mojim dugogodišnjim konkretnim šahovskim aktivnostima. Što se tiče biografija kandidata za predsednika ŠS Beograda (Ivan Marinković i dr Milorad Branković), u tekstu „Šahovski savez ne sme nikome u ruke...“, kritički sam se osvrnuo na sadržinu biografija, ocenjujući ih nepotrebno kratkim i kao takvim nedovoljnim za procenu opravdanosti njihove kandidature. Na biografiju gospodina Marinkovića osvrnuo sam se iz jednostavnog razloga: izbor se svodio na pitanje da li će Marinković biti izabran ili ne, odnosno da li će dosegnuti do potrebnih 38 glasova. Drugi kandidat je bio bez bilo kakvih šansi da bude izabran. Baš zato, deo poslednjeg pasusa teksta „Utisci sa sastanka u ŠSB“ koji glasi: „...sigurno ne bih na skupštini od 12. juna javno pozvao sve degate da podrže i mog protivkandidata u slučaju njegove pobede u prvom krugu...“ zvuči vrlo cinično i u krajnjem neiskreno.

3. Ako se prethodne ocene i stavovi gospodina Marinkovića iz njegovih utisaka sa sastanka u ŠSB mogu prihvatiti kao „stvar slobodnog sudijskog uverenja“, onda to nikako ne važi za tekst „Ono što je meni pri tom jako zasmetalo bila je njegova konstatacija da nije logično da svi klubovi, članovi ŠS Beograda, imaju jednako pravo glasa jer time većina od 38 ’malih’ klubova može da nametne svoju volju ’velikim’ klubovimakoji su u manjini...“ . To što je gospodin Marinković napisao je besramna laž! Istina je da se nedvosmisleno zalažem za promene u našem šahu, ali na drugačiji način – u kome će će suština nadvladati formu. To sam obraložio (lako proverljivom) činjenicom da su organizatori „Akcije“ u svojim aktivnostima u potpunosti „zaobišli“ klubove koji su dali (i daju) značajan doprinos u razvoju šaha. I umesto priohvatanja te primedbe kao sasvim opravdane, gospodin Marinković „zapodeva“ diskusiju (svađu!?) o demokratiji. Ja sam o njoj nešto više napisao u komentaru „Događanja u šahovskim savezima“ koji je objavljen 10. februara na sajtu ŠK „Rad“. Ovom prilikom smatram neophodnim da gospodinu Marinkoviću kažem, a on bi to mora da zna, da demokratsko izjašnjavanje ne predstavlja samo čin glasanja, već i ono što njemu prethodi. A vrlo je lako uočiti da oni koji su se izjašnjavali nisu imali u vidu ono što o promenama u ŠS Beograda misle i, kako gospodin marinković kaže, „veliki“ klubovi. A onda bi, u to sam uveren, i glasanje bilo drugačije. Ali, još jednom o „omalovažavanju malih klubova“ od strane učesnika sastanka. Gospodin Milan Milićevi (ŠK Beograd) jasno je rekao da se nikako ne sme zanemariti podrška koju trenutno imaju organizatori „Akcije“, a još neki (i ja) su se sa tim saglasili. Pa zašto je gospodin Marinković izrekao ovu neistinu? Neko sa političkim iskustvom bi, verovatno, rekao da „izjava treba posluži u dnevno-političke svrhe“. Prevedeno na trenutnu situaciju ŠS Beograda,to predstavlja očekivanje da se stvori negativno raspoloženja prema potpisnicima teksta „Osnove predloga“?!

4. Tumačenje pojma „Poštovanje demokratskih principa“ i, eventualno, njihovog „suspendovanja“, i, naročito, „prava“ na tumačenje „Opšteg interesa“, je nešto što zahteva ozbiljnu raspravu. No, i bez toga, „potpisnici“ teksta „Da se krene u dobrom pravcu“ – bez lažne skromnosti, smatraju da nemaju manje pravo da učestuju u definisanju opšteg interesa od gospodina Marinkovića i pokretača „Akcije“.

5. Što se tiče pravnih aspekata, to sam ostavio (i ostavljam) ekspertima za tu oblast, a različitost njihovog mišljenja (tumačenja) učvršćuje me u stavu da tu ima puno nejasnog i zbunjujućeg. Pri tom, ostaje moja glavna zamerka: insistirajući (po svaku cenu) na formi, zanemaruje se suština.

6. Isticanje ličnih sukoba (a time i interesa), kao što je „brzometno“ smenjivanje omladinskih selektora ili (eventualno) raniji sukobi na relaciji ŠK Nestor – ŠS Beograda, odnosno gospodina Rakića, nikako nije dobar put u (neophodnom) prevazilaženju postojeće situacije.

7. U vezi „šale“ o formiranju radne grupe, nju sam izrekao ja u uvodnom izlaganju, ali to nikako ne znači da „privremeno telo“ ne bi imalo nikakvu svrhu. Bez obzira što gospodin Marinković (uz najbolju volju!?) ne može da se seti (ni)jednog konstruktivnog predloga za prevazilaženje trenutne situacije u ŠS Beograda. A nije bila potrebna najbolja volja, već samo volja. Istina, ako je očekivao da će to biti dobro poznata obećanja iz njegovog Predizbornog programa (transparentnost u radu, povećanje nagrada na turnirima i sl) toga zaista nije bilo.

7. Tumačeći pojave „dvostrukih standarda“ i povezujući ih sa situacijom u ŠS Beograda, gospodin Marinković je, kao što je to često radio u svojim utiscima, jednostran. Tako je, po njemu, višemesečna kampanja (agitovanje) organizatora „Akcije“ (i njegova) sasvim u redu, a u odnosu na nju, praktično, zanemarljiva dr Milorada Brankovića – neprimerena?! Zar to nisu dvostruki standardi.

8. Moglo bi se zaključiti da se gospodin Marinković žestoko bori da spreči kraj postojanja ŠS Srbije i ŠS Beograda?! A da se neki dugi (potpisnici Osnove predloga?) svojski trude da do toga dođe?! Neće tako biti gospodine Marinkoviću!

I sasvim na kraju. Svi mi koji se manje ili više bavimo šahom (za mene je šah znatno, znatno više od hobija), veleli bismo da se „dokaže“ da su šahisti inteligentniji od drugih ljudi. Nažalost, čitajući (i pišući) o tome, uverio sam se da to nije tačno. I sa tim sam se pomirio. Ali ne mogu biti ravnodušan prema onima koji na različite načine „ukazuju“ na „smanjenu inteligenciju“ šahista. A kao da na baš tu kartu računa gospodin Marinković, koji, utisak je, smatra da će šahisti (ljubitelji šaha, šahisti i šahovski poslenici) poverovati u to da će organizatori „Akcije“ i on, kao njihov čelni igrač, uspeti da preporode šah u Beogradu. To je iluzija u koju, uveren sam, šahovski svet neće poverovati. Ali, kao što rekoh na početku, svako „otvaranje“ ima i dobre i loše strane. Baš kao i ovo gospodina Ivana Marinkovića, internacionalnog majstora i šahovskog pedagoga.

Miloš Jovičić



KOMENTAR S’ POVODOM: Događanja u šahovskim savezima

Svedoci smo “promena” koje se događaju u našoj šahovskoj organizaciji, odnosno šahovskim savezima. Poprište “burnih borbi” bile su skupštine ŠS Srbije i ŠS Beograda. Na prvoj je, uz malo “dima”, smenjen dosadašnji predsednik Miroslav Kopanja, a ono što se događalo na ovoj drugoj – još je predmet “nadglasavanja”!? Dakle, borba se vodi – kao i mnogo puta do sada, oko toga ko će dobiti više glasova. Kada neko u tome uspe – postaće pobednik. I tako će se osećati – pobednički.

Bez obzira što sam uveren da će se i ova priča , kao i sve dosadašnje, završiti u stilu “tresla se gora – rodio se miš“, mislim da je vreme da se konačno napravi razlika između forme i suštine. Zaista, i ranija rukovodstva šahovske organizacije zadovovoljila su formu, odnosno dobila su većinu glasova organa koji ih biraju. Međutim, postavlja se pitanje šta je bilo sa suštinom: sa kakvim referencama (biografijama u šahu i van njega) i programima su te glasove (i poverenje) zaslužili? Obzirom na nezadovoljstvo rezultatima njihovog rada i ukupnim stanjem u srpskom šahu, ti elememti – najblaže rečeno, nisu bili u prvom planu. Utisak je da se i sadašnja borba u ŠS Beograda, oko toga “ko će ostati ili postati predsednik”, vodi baš na tom planu: čija će glasačka mašina (ili propaganda!?) biti efikasnija i zaslužiti epitet pobedničke.

Bio sam na prvoj Skupštini ŠS Beograda (24. januar) i neposredno prisustvovao početku borbe u kojoj je “prebrojavanje” bilo u prvom planu. Drugoj (31. januar) nisam prisustvovao, ali sam čitao novinske izveštaje i, sa posebnom pažnjom, “nadigravanja” na sajtu “Večiti šah”. Dovoljno da dobijem potpunu potvrdu za predviđanje da će i ovog puta forma “nadvladati” suštinu.

Na skupštini kojoj sam prisustvovao potezane su i “teške reči”, kao što je demokratija i demokratska prava većine. Pojedinci su isticali da i tzv. “mali klubovi” imaju “jednaka prava”, odnosno da njihov glas nije manje vredan od onih iz većih ili “velikih”. To je bilo (u ne maloj) suprotnosti sa isticanjem značaja što su na njihovoj strani (podržavaju ih) nekolicina poznatih velemajstora. Moglo je to da nametne pitanje da li glas prvokategornika vredi kao velemajstorov? Ne tako komplikovana analiza “demokratskih pravila” dovela bi do zaključka da glas prvokategornika mora (nažalost ili na sreću) da vredi kao velemajstorov, ali da je pravo delegata klubova manje jasno. Iz više razloga. Prvi je što jedan delegat može da zastupa klub sa većim brojem članova, većim brojem kvalitetnih igrača, znatno većim ulaganjima u razvoj šaha itd, od nekog drugog kluba, a drugi je što veći klub može da osnuje još nekoliko svojih klubova i tako “stekne pravo” na veći broj glasova. Ovo su dva dovoljno ubedljiva argumenta, a ima ih još.

Da bi priča o važnosti “većeg broja glasova” bila uverljivija, podsetiću na izjavu Vinstona Čerčila: “Demokratija je najgori oblik društvenih odnosa, ali ostali su još gori!”. Prevedeno na naše šahovske prilike moglo bi to da glasi ovako: “Nije dobro što i mali klubovi imaju isti glas kao i veliki, ali bi još gore bilo ako bi se pitali samo ‘veliki’”. Vredna pažnja je i misao: “Što veći broj ljudi misli isto, veća je verovatnoća da nisu u pravu”, a moja omiljena je: “Kad svima bude jasno, po pravilu je kasno!”.

Ovo nije polemika sa vrednostima i pravilima demokratije, već o potrebi da se pažnja usmeri na suštinu, a u konkretnom slučaju – kada je u pitanju naša šahovska organizacija, to podrazumeva izbor ljudi sa “biografijom i programom”, koji će biti u stanju da započnu istinske promene u “Šahovskoj Srbiji” – na svim nivoima. U tom smislu “kadriranja” u uskim krugovima (kao do sada), iza kojih, po pravilu, stoje uski interesi, nikada nisu vodili (i ne mogu) tako potrebnom napretku šaha u Srbiji. Treba se samo setiti insistiranja grupe reprezentativaca na “svom izboru” selektora pred olimpijadu u Torinu (2006).

Mora se naglasiti da šah nije samo povlačenje poteza za šahovskom tablom – šah je znatno više od toga. I upravo i na tome treba insistirati i samo takav pristup može dovesti do izrade (i izvršenja) programa kojim bi se započeo povratak našeg šaha na staze stare slave.

I za sam kraj. Ako neko stekne utisak da sam se ovim tekstom “stavio na nečiju stranu” – strašno greši. Kriza srpskog šaha započela je devedesetih godina, a ja sam poslednjih godina (više od dvadeset) napisao brojne tekstove na tu temu. To nije imalo dovoljno efekta, ali sam, nažalost, uveren da neće ni ove “akcije i reakcije”, u kojima opšti interesi nisu u prvom planu.

Miloš Jovičić