Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Šampionat - komentari

Šampionat - komentari

25.04.2016 /   Andrejić, Vladica (2287)

Коментари на претходни текст о шампионату у Пироту

20.04.2016 /   Andrejić, Vladica (2287) : Šampionat

Nakon objavljivanja prethodnog teksta o šampionatu dobili smo razne komentare. FM Konstantin Orlov kaže da razume VM Antića, ali da nije smeo da ostavi kolege. VM Goran Todorović, ujedno i učesnik Šampionata se začudio mojom konstatacijom gde kažem da je VM Antić legitimno napustio turnir. Pokušaću sada da razjasnim neke stvari.

Najpre moram da kažem da ne podržavam dotično napuštanje turnira, te da je u pitanju nekorektan potez. Berger turniri su (za razliku od Švajcaraca) specifični i napuštanje od strane jednog igrača nosi velike posledice. Sredina turnira je i najgore vreme za tako nešto. Napuštanje posle petog kola donosi besplatne poene za četiri poslednja protivnika čime su oni značajno pogurani u odnosu na igrače sa kojima se već igralo i samim tim utiču i na medalje. Da je turnir napušten posle četvrtog kola rezultati tog igrača bili bi brisani, čime bi bili oštećeni igrači koji su partije dobili...

Sa druge strane dotično bežanje jeste legitimno. Igraču za najmanji digitalan zvuk sledi kontumacija u partiji. A šta onda sa direktorom turnira i sudijama? Verovatno da sami sebe kontumaciraju i napuste turnir, a Savez da dostavi nove sudije za šesto kolo... Dovoljno dugo igram šah na turnirima tako da sam svestan da se često dešava zvonjava telefona u publici, ali ako se to dešava zvaničnim licima onda čitav turnir nema kredibilitet makar se zvao i Šampionat države.

Smatram da je to što se desilo nedopustivo, samim tim i legitimno za bilo kog igrača da napusti turnir. Ako se ne slažete sa mnom, razmislite malo o još grđim potencijalnim uslovima za igru (na primer muzika sa svadbe iz susedne prostorije, dozvoljeno pušenje u sali, presuđivanje sudije van pravila šahovske igre,...) i pitajte se koliko poniženja kao igrač možete da istrpite, a da ostanete na turniru. Kakve veze ima da li je u pitanju Šampionat, neka granica mora da postoji, jedino što VM Antić ima slabiji prag tolerancije.

Ja sam lično imao scenu na Memorijalu Danilo Batrićević 2012 u partiji protiv VM Abramovića. U objektivno ne previše zahtevnoj remi poziciji ja igram na 30 sekundi za potez dok moj protivnik ima čitavih pola sata na raspolaganju. Tada jedan od igrača počinje da vrišti u sali jer ne želi da ispoštuje taknuto-maknuto pravilo. Taman kad vriska stane na pet sekundi i ja pomislim da se sve sredilo, vrištanje se nastavlja, i to je trajalo bukvalno tri minuta! Krajnje neverovatna situacija. Smatram da sam partiju izgubio upravo jer nisam mogao da se fokusiram i iskoristim svoje vreme da izračunam neke plitke varijante, a onda mi je i čitav turnir krenuo nizbrdo. Tada nisam ni razmišljao da napustim turnir i sve sam shvatio kao neku višu silu, dok je izgrednik prvo izbačen sa turnira, a zatim i vraćen na isti. Danas sam iskusniji i u istoj situaciji bih verovatno zaustavio časovnik i tražio od sudije da obezbedi mir u sali, te da mi sat uključi kad se to desi...

Za kraj pročitajte komentare koje su napisali FM Bojan Todorović iz Pirota i Slobodan Ilić iz Niša.

Bojan Todorović, 24.04.2016

Imam potrebu da i ja iznesem svoje utiske sa sampionata kako o samoj organizaciji tako po nesto i o samim ucesnicima. Moji klupski drugovi Boban Nikolic i Ljuba Manic potrudili su se da bas lepo ugoste velemajstore, pocev od smestaja zatim sale za igru pa sve do zajednickih vecera i druzenja. Sve bi naravno bilo i lepse i veslije da se mom kolegi Bobanu nije desila tako teska stvar. Njemu je na sam dan uoci pocetka sampionata umrla majka! Zamislite taj peh i tu nesrecu! Boban Nikolic koji je poslovicno veoma pedantan i precizan covek nije mogao imati svu potrebnu energiju za vodjenje ovog turnira pa je propust koji se desio u petom kolu najvise u vezi sa tim. Molim drage kriticare da nam oproste. Sto se igraca tice odusevilo me vitesko drzanje Miroslava Miljkovica koji je ceo turnir odigrao indisponirano. Vidi se da su i njemu i Bogosavljevicu danak u igri uzeli neki dogadjaji sa prethodnih sampionata. Obojica su jaki igraci al im je za ovo prvenstvo falilo krvi. Zajic i Vuk veoma interesantni. Vuk potpuno rasterecen Zajic nekako opterecen. Zajic vise zna ali je Vuk psihicki stabilniji. Obojica su nade naseg saha. Moj prezimenjak Todorovic poklonio je nekoliko boljih pozicija u samom startu. Meni je ovo bilo neshvatljivo. Mislim da je mogao vise. Moj prijatelj Savic mislim da treba da poradi vise na otvaranjima. Tu se nekako najvise muci. Sve ostalo je na visokm nivou. O velemajstorima Anticu i Danilu neznam sta bih rekao. Anticu nije islo to je ocigledno. A Danilo? Po meni on je kompletan igrac al nesto mu fali. Sta mu fali ja to ne znam. Na kraju Branko i Miki su odigrali najzrelije i najkvalitetnije i zasluzeno se nasli na prvom i drugom mestu.Toliko o mom vidjenju sampionata. Nadam se da se niko nece naci uvredjen.

S postovanjem B.Todorovic

Slobodan Ilić, 24.04.2016, ŠAMPIONAT - BILO JE I DOBRIH STVARI

U Pirotu je nedavno završen šampionat Srbije u šahu, po opštem mišljenju jedan od najslabijih po igračkom sastavu, od trenutno deset najbolje rejtingovanih igrača na njemu su igrala dvojica. Dugo se nije znalo mesto igranja, nagradni fond i prateća bonifikacija, lista učesnika je do poslednjeg trenutka bila nepoznata i sve to uz poslovični srpski defetizam koji svaki pokušaj još u začetku osuđuje na promašaj i prateći incident u kome je branilac titule pre kraja napustio turnir doveli su do završnog zaključka da je to bila neuspešna predstava koju treba što pre zaboraviti. Poznavajući psihologiju naše (ne samo) šahovske administracije za njih je najbitnije da se obaveza formalno okončala, poruke, pouke, analize, komentari ili bilo kakva druga vrsta transparentnog talasanja u principu nisu poželjni, birokratski izveštaj o održanom događaju više je nego dovoljan da se konstatuje uspešno ispunjenje takmičarskog plana. Ideja ovog članka je da umesto „podrazumevanja da se događaj prosto završio“, pokuša da osvetli pojedine aspekte njegovog sadržaja i ukaže i na neke dobre stvari koje nam je ostavio u zalog.

U odsustvu najboljih igrača (opravdano ili ne to je posebna tema) dobra stvar za srpski šah je to da je šampion postao Miroslav Marković, u poentalnom značenju igrač njegovog šahovskog mentalnog profila i poimanja igre. U aktuelnom šahovskom trenutku kad je kompjuterizacija i posledična teorijska priprema nekritično zatrovala sve statusne kategorije šahista pravo je osveženje dobiti šampiona koji svoju igru i njeno shvatanje zasniva na talentu, logici, nadigravanju, mentalnoj snazi, i sampouzdanju. Danas se i na minornim turnirima troše sati na pripreme pred partiju, raznorazni anonimusi izigravaju trenere, drže časove, osnivaju šahovske škole (samo u Nišu ih ima skoro desetak) dok totalni amateri besomučno skidaju Tvikove ne bi li pronašli neko novo pojačanje u svom teoretskom repertoaru. Kao da je (sa sve kačketom koji mu je zaštitni znak) direktno sišao sa stranica Laskerove knjige „Zdrav razum u šahu“, Marković i njegova filozofija šaha u tom svetu deluje groteskno osvežavajuće. Fišerovski je protutnjao kroz polufinale, u finalu napravio poen razlike u odnosu na drugoplasiranog i uz put stigao da pobedi i na prestižnom brzopoteznom beogradskog šahovskog saveza turnir. Bez poznavanja teorije, daleko od strahova i predrasuda “da se treba kastrirati“ ako odigraš slabiji potez ili upadneš u varijantu, osvojio je titulu na energiju, mentalnu čvrstinu i veru u sebe, osobine koje srpskom šahu danas najviše nedostaju. Posle punih 18 godina ponovio je šampionski pohod i na najbolji način pokazao da za izvorne vrednosti vreme ima drugačiju meru prolaznosti.

Pozitivna vest je i da su naši mladi igrači Milan Zajić i Vuk Đorđević časno debitovali na seniorskoj sceni. NJihov talenat nikad nije bio sporan, ali novina koja ide u prilog njihovom sazrevanju i na psihološkom planu je „lakoća kojom su metabolisali svoje poraze“ i uspevali da se u hodu regenerišu, brzo oslobode bola koji svaka nula neminovno donosi i sa pobedničkim fokusom uđu u sledeću partiju. Pritisak sredine, nekritična iščekivanja, prevelika gustina „dobronamernih pratilaca“, senzacionalizam (sve brendirane srpske osobine) u jednom trenutku su postale preveliki teret za suptilnu, senzibilnu i lako ranjivu prirodu mladog Zajića i on je upao u krizu koja se prirodno odrazila i na njegovu igru. Prošla godina je rezultatski i stvaralački bila promenljiva, za njegove kvalitete ispod objektivnog standarda. Ali usponi i padovi su bili neizostavni deo na početku karijera većine velikih igrača i što se prema tim fazama bude ležernije odnosio to će se i intenzitet njihovih turbulencija brže smanjivati. U tom okviru, kao pozitivan nagoveštaj još uspešnijih nastupa treba i tumačiti Zajićevu igru na polufinalnom i finalnom turniru. Vuk ili „Vučina“ kako sam voleo da mu tepam dok je bio mali je novi biser koji je Niš podario srpskom šahu. Večito namrgođen, obavezno naoružan sa nekoliko olovki, sedao bi za tablom i po desetak minuta pre početka partije i za sve to vreme okruženju koje ga je zbog te neuobičajene dečje ozbiljnosti volelo da zadirkuje, a posebno svom budućem protivniku slao gromovite poglede. U predigrama nekoliko partija koje smo u njegovoj ranoj omladinskoj fazi odigrali poslužio sam se gomilom trikova i gafova ne bi li ga „izvukao iz garda“, nikad u tome nisam uspeo, svaki moj novi pokušaj podizao je nivo „kilerstva„ u njegovom pogledu. Svaki previd propratio je suzom, svaki poraz teškim bolom pred kojim je onako sićušan umeo da se ponekad i zavuče pod sto. Zavirimo li u biografije velikih igrača (Reševski, Spaski..) naći ćemo sijaset sličnih primera reakcija u fazama kad se tek naslućivalo da će to zaista i postati. Vuk je u međuvremenu ojačao, značajno podigao prag tolerancije na frustracije i to mu je omogućilo da počne sa oslobađanjem svoje kreativne energije čiji se dometi iz ove pozicije teško mogu ograničiti. Šampionat u Pirotu će u karijerama Milana Zajića i Vuka Đorđevića ostati zabeležen kao zvaničan debi u seniorskoj konkurenciji, a nama kao podsećanje da se na njemu više nego razjasnilo da ćemo uskoro dobiti dva nova velemajstora.

U segmentu propozicija pri pravljenju liste i prava na učešće uvedena su nova pravila koja su redukovala voluntarizam izbora učesnika i ojačala instituciju polufinala koje je u slučaju otkaza igrača obuhvaćenih bazičnim modelom postalo rezervoar rezervi. Reformisana pravila su primenjena na delu i nekoliko učesnika je upravo na osnovu ovih kriterijuma dobilo pravo učešća što može poslužiti kao svojevrsna stimulacija da nam buduća polufinala budu masovnija i kvalitetnija.

Pirot nije bio loš izbor za mesto održavanja turnira, grad ima šahovsku tradiciju, dva stabilna šahovska kluba, kvalitetan hotel i za naše prilike solidne ekonomske resurse. Nažalost nesrećni incident sa „zvonjavom mobilnih telefona“ i posledičnim napuštanjem turnira branioca titule velemajstora Antića potisnuo je u drugi plan dobru organizaciju i celu priču stavio u negativni kontekst. U šahovskim krugovima su podeljena mišljenja da li je Antić u situaciji kad je očigledno bio oštećen trebao da ide toliko daleko, utešna strana neprijatnog događaja (kad se već desio) je da je transparentno prezentiran i bez obzira na negativne takmičarske posledice u korektnom, civilizacijskom tonu obostrano sagledan. To je uvek prvi uslov da se slične stvari ne ponove, pitanje na koje će nam dati odgovor budući slični događaji je da li mi imamo kapaciteta da nam samo jedan uslov za to bude dovoljan. Kretati se sa otvorenim mobilnim telefonima u zoni cajtnota i to u svojstvu oficijelnih lica zaista je „vrhunski amaterizam“, ali ajde da ga „postmortem“ (bar mi kao deo neutralne šahovske javnosti) prebijemo na račun velikog truda i entuzijazma koji su Boban Nikolić, LJuba Manić i ostali uložili da turnir bude odigran u pozitivnoj šahovskoj atmosferi. Uostalom da su tome uspeli je u svom obraćanju javnosti apostrofirao i sam Antić.

Šampionat je medijski bio slabo ispraćen i to je tema kojom bi trebao da se bavi šahovski savez preko svoje medijske službe, ma koliko (znajući domete naše šahovske administracije) ovakva teza delovala nadrealno. NJen primarni zadatak bi bio kontinuirana animacija i prosleđivanje aktuelnih informacija raznim medijumima javnog izražavanja. Da i u našim uslovima postoji potencijal za agresivni medijski marketing pokazuje primer izveštavanje sa upravo završenog svetskog studentskog prvenstva. Svo vreme trajanja šampionata bili smo svedoci burlesknog paradoksa da najvažniji šahovski događaj zemlje bude u totalnoj medijskoj senci studentskog takmičenja. Sve dakle ipak zavisi od ljudi.

Kreativan šahovski ambijent koji treba da rezultira popularizacijom igre, popravljanjem profesionalnog statusa igrača, privlačenjem sponzora, pojavom i razvojem talenata između ostalog stvara i šahovsko javno mnjenje koje se gradi kroz diskusije, dijalog, suoačavanje mišljenja, iznošenje ideja i predloga svega onog čega nema u našoj šahovskoj javnosti. Nosioci takvog procesa treba da budu igrači i svi oni koji su na bilo koji način egzistencijalno vezani za šah, jer ako misle da to treba neko drugi da uradi za njih (što se upravo dešava) to će se u stvarnosti i desiti. Naša sredina bar ne oskudeva u ambicioznim nekompetentnim amaterima koji u svim oblastima, pa i u šahu spremno čekaju svoj trenutak da razruše i ono malo preostalih vrednosti.