Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Najlepši ukrasi sveta

Najlepši ukrasi sveta

22.11.2015 /   Savić, Nataša

Светско кадетско првенство 2015. у Порто Карасу из угла сектор судије девојчица до 8 година

NAJLEPŠI UKRASI SVETA I ČUDO ZVANO INDIJA

Svetsko kadetsko prvenstvo u starosnim grupama od 8 do 18 godina održano je ove godine u prelepom grčkom primorskom gradiću Neos Marmarasu na Halkidikiju, tačnije u poznatom kompleksu hotela Porto Karas.

Nekada domaćin slavnim gostima: Rokfelerovima, princu Albertu od Monaka, ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, francuskom predsedniku Fransoa Miteranu, Salvadoru Daliju i mnogim drugim, ove godine od 25. oktobra do 5. novembra Porto Karas je bio je proprište teških borbi na 64 crno-bela polja od strane skoro 1600 takmičara, najboljih svetskih kadeta i omladinaca. Po masovnosti je bilo jedno od najbrojnijih a za tako veliki broj igrača i regularnosti takmičenja je bilo zaduženo oko 60 sudija.

Najveći broj igrača je igrao svoje partije u “Olimpijskom holu” gde ih je bilo oko 1000 učesnika, a mlađe kategorije su igrale u hotelu “Sitonija” i hotelu “Meliton”.

Osetila sam veliko uzbuđenje i čast što sam izabrana za sudiju ovog takmičenja, a posebno kada sam nominovana za sektor sudiju “girls under 8”.

Međutim, ove devojčice nisu bile nimalo “naivne” kada je u pitanju šahovska igra, budući da su one suverene “vladarke” u svojim zemljama među svojim vršnjacima. Bilo je zadivljujuće gledati njih toliko različite a ipak toliko jedinstvene u ljubavi prema šahu. Sa jedne strane su odisale pravim dečijim duhom, a sa druge strane su ponekad odavale utisak pravih malih “gladijatorki “ u svojoj beskompromisnoj borbi, što je bilo posebno izraženo u poslednjem kolu, kada su ostale mnogo duže da igraju od dečaka do 10 godina koji su bili u našoj sali i koji su uvek ostajali duže.

Sam pogled na ove devojčice je mene kao psihijatra dovodio do pitanja koliko su one slične, a koliko različite u svojoj suštini.

Dok su neke hodale bose, zaboravivši ispod stola svoje patike, druge su bile u slatkim cipelicama, treće u čizmicama…Pojedine su bile svakodnevno “timski obučene” u bojama svojih zemalja kao što je bio slučaj sa devojčicama iz Indije, Francuske,Kazahstana, Mongolije i nekih drugih zemalja.

Neke od njih, kao što je to bio slučaj sa Mišelom iz Šri Lanke i petogodišnjom Hatijom iz Turkmenistana, ponosno su sa svojim roditeljima reprezentovale svoju nacionalnu odeću. Hatija je kao najmanja devojčica imala veliki problem kako da dohvati tablu i figure na njoj iz svoje stolice, što je njena baka rešavala tako što bi joj stavila stolicu na stolicu i kada bi se Hatija popela gore, ne bi silazila odatle dok ne završi partiju.

Druge devojčice su ovaj problem rešavale tako što bi klečale na stolici a mala Nagujen Hien iz Vijetnama bi ovaj način kombinovala sa pretežnim stajanjem pored table. Činilo mi se da joj ovaj položaj daje najbolju koncentraciju i da zato tako dobro igra. Uopšte rečeno, od prvih kola su mi “upale u oči” devojčice iz Vijetnama i Mongolije po svojoj izuzetno dobroj koncentraciji. Nagujen Hien među njima, plenila je svojim pogledom punim spokoja i nekim unutrašnjim mirom. Dok su se druge devojčice radovale kada pobede, a plakale kada izgube, kod Nagujen Hien nije bilo takvih preteranih emocija. Sve je primala sa nekim savršenim mirom, pa i na kraju kada sam joj čestitala osvojeno prvo mesto i zlatnu medalju. Dok su drugoplasirama Mađarica Zsoka i trećeplasirana Dilijana iz Bugarske visoko dizale svoje pehare na završnoj ceremoniji, ona je svoj pehar stidljivo kao najmanja među njima držala u ruci, kao da joj je neprijatno od toliko fotografskih bliceva pitavši se čime je to zaslužila.

Indijke Šri i Gupta su suvereno vladale u prvoj polovini turnira, ali izdalo ih je nestrpljenje i pad koncentracije, te su na kraju zauzele 5. i 8. mesto. Pokazale su vrlo zrelu igru, odgovarale na poteze “kao iz rukava” ali njihovu pažnju je uvek odvlačilo nešto drugo oko table i njihov pogled je najmanje bio usmeren ka tabli. Smetala im je svaka devojčica koja dođe da gleda njihovu partiju i tražile od sudija da ih udalje, a njihova međusobna partija na prvom stolu u sedmom kolu je samo “varničila”, te je iziskivala moju punu pažnju. NJih pet devojčica iz Indije u ovoj grupi pokazalo je odličnu igru, sve su male rezultat preko 50%, a mala Aniška među njima je možda mogla i više od njenih 6 poena da je imala malo manju psihičku tenziju. Ova neverovatno lepa devojčica poput indijske verzije Anđeline DŽoli, jednog od prvih dana se požalila da joj je hladno, pa sam joj dala moju odeću, sutradan je imala mučninu i temperaturu 37 C, a sledećeg dana se žalila na glavobolju. Ni njena majka koja je zubar po profesiji nije mogla da je opusti.

U suštini, psihička podrška roditelja je ovim devojčicama jako značila. Roditeljima i pratiocima je bilo dozvoljeno u mojoj sali na prvom spratu hotela « Meliton » da dovedu svoju decu i da ostanu tu do pet minuta pred početak.

Oni bi se slikali sa svojom decom koja su mi izgledala kao skoro identične male kopije svojih roditelja, grlili ih, pružali tople reči podrške i cela sala je bila ispunjena tom ljubavlju a onda bi već nekih desetak minuta pred početak kola, počelo da odzvanja jedan dubok dobro poznati glas : « Please, parents… » što znači da je zamenik glavnog sudije Agirjos počeo ljubazno da moli roditelje da napuste salu.

Zatim bi nekih 5 minuta trajao « stampedo » od nekih dve stotine roditelja i pratioca u našoj dugačkoj uskoj sali gde su svi oni morali proći pored nas sudija ženske grupe i izaći ispred sale.

Ovakva podrška roditelja videla se i u drugom delu sale sa dečacima do 10 godina, a podršku su naravno pružali i braća i sestre.

I dok je većina devojčica bila u pratnji roditelja i mogla da oseti ovu nesebičnu ljubav, mala Lara iz Zagreba, devojčica smeđe kose, bledog tena i aristokratskog držanja nije imala tu sreću, jer je došla u pratnji ostalih članova svog tima sa trenerom. Hvatala bih povremeno njen tužni pogled preko stola, gledajući tate i mame njenih protivnica, ali se ona sama sebi činila dovoljno odraslom što je tu bez roditelja i ponosno je šetala među ostalom decom. A onda kada sam je zatekla jedne večeri (bilo je več prilično kasno za devojčicu od 8 godina) u lobi baru hotela sa trenerom i njegovim kolegama delovala mi je tako usamljeno i videlo se da joj nedostaje društvo svojih vršnjaka. Došla je za moj sto i pričala mi je kako ima jako dobre drugarice iz Srbije i kako je šetala sa njima i njihovim roditeljima...

Međutim, kada kolo krene, deca ostaju prepuštena sami sebi za šahovskom tablom u borbi za što bolji plasman. Upečatljive su mi bile slike roditelja i pratioca ispred sale za igru koji svi sede na podu pošto nema nijedne stolice ili fotelje i čekaju da njihovo dete završi partiju. Tu ispred su bile i sudije čiji je zadatak bio da spreče varanje, koji su ispraćali decu do toaleta uz strogu zabranu da ponesu bilo šta od svojih ličnih stvari sa sobom, a takođe i nisu dozvoljavali da komuniciraju ni sa kim. U sećanju posle prvog kola mi je ostao plač jedne devojčice koja je brzo završila svoju partiju i nije mogla da pronađe svoju mamu. Posle partije emocije na njihovom licu su bile često vidljive: ili bi srećne trčale kroz salu u zagrljaj svojim roditeljima da se pohvale da su pobedile ili bi tužnim koracima polako izlazile, a pojedine nisu mogle da sakriju suze. Nama sudijama su teško padale te njihove suze i trudili smo se da ih ohrabrimo naročito u početku, da im kažemo da ništa nije gotovo, jer ima još dosta kola do kraja.

Generalno rečeno, devojčice su bile fer igračice, poštovale su svoje protivnice, hvalile su igru protivnica čak i kada bi ih pobedile, pokazivale su svoje lepo vaspitanje, a neke od njih imale su običaj i da predaju pred početak kola svojim protivnicama male poklone koji su simbolizovali njihove zemlje. Tako je mala Mongolka Batsaikan poklanjala obično privezak i razglednicu Mongolije. Plenila je ona svojom igrom, držanjem, ali posebno su mi ostale upečatljive i teške njene suze kada je shvatila u jednoj partiji da joj sledi gubitak figure. Suze su same krenule, a ona se trudila da ih sakrije, gutala u sebi, dok je hrabro odlučila da nastavi partiju i pokuša da ne izgubi, što nije na kraju i uspela. Možda bi njen uspeh bio i veći od sedmog mesta, da u poslednjem kolu na drugom stolu nije dobila za protivnicu sadašnju prvakinju i da nije ušla u vremensku oskudicu. A na prvom stolu za to vreme se odigravao meč izmeču do tada vodeće Bugarke Dilijane i Mađarice Zsoke. U celoj sali se osećala neviđena tenzija poslednjeg kola a naročito na prvoj tabli, dok je Mađarica koja je imala bolju poziciju ali jako loše vreme upadljivo drhtavim rukama vukla svoje poteze pred prvu vremensku kontrolu. A onda je počela i da plače kada sam intervenisala jer je njen sat dodao u 39.potezu 30 minuta i morali smo da joj vratimo vreme na dva minuta. A onda ponovo vremenska oskudica u kojoj se jako dobro snašla i dobila partiju za podelu prvog mesta, odnosno za srebrnu medalju. Imala sam utisak da je upravo najbolje poteze vukla baš u ovim kritičnim situacijama kada je njena napetost bila na vrhuncu.

Kada bi dodeljivali medalju za najživlju ili roditeljskim rečnikom “najnemirniju” devojčicu na takmičenju u našoj grupi, nema sumnje da bi je dodelili Bugarki Ivelini. Ona je kao pravo dete stalno trčkarala bosa između stolova, igrala, plesala, dolazila kod nas sudija šireći razdraganost i bezbrižnost svog uzrasta, grickajući povremeno karticu sa svojim imenom. Da nije toga, verovatno da bi osvojila i više od 4 poena. NJena druga zemljakinja Petija je osvojila 9. mesto sa 7,5 poena i ostala mi je u sećanju kao ozbiljna igračica uvek obučena u svojim nacionalnim bojama, te me je sa svojom kosom i frizurom najviše posećala na devojčicu Hajdi iz dečjih knjiga.

Mnogo je bilo upečatljivih likova, među njima se izdvajala Tong Minh iz Vijetnama jedna vrlo vesela devojčica koja je plenila svojim optimizmom i osmehom na licu do trenutka za početak partije a onda bi duboko utonula u razmšljanje i na kraju osvojila odličnih 7 poena. Šestogodišnja Ruskinja Evelina je takođe privlačila pažnju svojim izuzetnim dečijim frizuricama i šarmom i bilo nam je jako žao što je morala predati poslednju partiju tokom igre da bi sa roditeljima stigla na avion.

Sa kolegama iz Grčke sam uspostavila odličnu saradnju, moje pomoćnice su bile Lena, jedna visprena žena koja je uvek bila na pravom mestu u pravo vreme i u kojoj su mnoge devojčice videle majčinsku figuru, zatim tu je bila devetnaestogodišnja Ana-Marija koja je po godinama bila najbliža njima i činila mi se pravi izbor za ove najmlađe devojčice kao najmlađi sudija utapavši se skoro među njima, a zatim nam se pridružila i Kristina, takođe još jedna mlada koleginica iz Grčke. Naravno, ne treba zaboraviti ponovo spomenuti kolegu Agirjosa pod čijim “patronatom” su bile sve sudije u našem hotelu. To je jedna gromada od čoveka pre svega u karakternom smislu, jako pozitivan i pravičan čovek koji me je najviše iznenadio po svom toplom odnosu prema malim šahistkinjama. Uvek bi se trudio da ih ohrabri, da ih uteši kada su neutešno plakale i sve njegove sudijske intervencije su bile apsolutno na mestu.

Imali smo više intervencija kod jedne male šahistkinja iz jedne od bivših Sovjetskih zemalja zbog pravila “taknuto-maknuto”, koja je uporno tvrdila da joj je protivnica dotakla neku drugu figuru, a ne onu koja je logična u toj poziciji. Kada se to ponovilo drugi, pa i treći put shvatili smo da su to njeni pokušaji da ne izgubi partiju, jer nas je uvek zvala da intervenišemo kada njena protivnica treba da joj odnese neku figuru. Čak je prvi put devojčica iz susedne zemlje i za stolom do njenog posvedočila u njenu korist, ali je sudija Agirjos doneo pravu odluku, bez obzira što je ova mala šahistkinja plakala pokušavši i na taj način da nam dokaže da je u pravu, na šta se rasplakala i njena protivnica. Pošto je uvidela da to ne prolazi kod nas, smislila je da u izgubljenoj poziciji pozove sudiju i kaže da joj je protivnica ponudila remi i da je ona prihvatila, što je njena protivnica odlučno negirala, te tako ovaj “remi” nisam mogla da uvažim. Na kraju sam je pozvala na razgovor i pokušala da joj objasnim da treba da igra šah i ne nastoji po svaku cenu da dobije partiju, ona mi je samo odgovarala da ne razume engleski jezik, razume samo ruski, međutim izgleda da me je odlčno shvatila, jer nas više nije zvala da intervenišemo do kraja njenih partija.

Mislim da nam je upravo najveći problem u ovoj najmlađoj starosnoj grupi predstavljalo to što je retko koja devojčica znala engleski jezik, izuzev Indijki. Ali i tu smo se nas tri snalazile po principu sličnosti jezika i traženja kolege koji priča odgovarajući jezik. Taj problem nisam naravno imala sa malim šahistkinjama sa područja nekadašnje Jugoslavije: Tajom, Larom, Nađom i Anom iz Slovenije, Hrvatske, BiH i Srbije.

Za sve ostale devojčice tražile smo najbližeg sudiju koji priča taj jezik, te su tako intervenisale kolege iz moje sale za devojčice iz Irana, Turske a najviše puta kolega iz Estonije kada je u pitanju ruski jezik za zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza. Istovremeno sam u dva navrata bila pozvana u salu na donjem spratu da bih objasnila neka pravila baš mlađoj deci iz Crne Gore, pošto koleginica iz Irana nije mogla da se sporazume sa njima na engleskom jeziku.

Bilo je nebrojeno mnogo situacija kada su nas ove mlade talentovane devojčice zvale da intervenišemo. Neke nisu znale kako da ponude remi, a druge kako da predaju partiju. Jedna me je zvala u dosta materijalno slaboj poziciji da me pita da li je to remi, pošto upravo igraju 50.potez (od početka partije). Druge su nas zvale da ubijamo pauke koji su napali njihovu šahovsku tablu. Treće su imale primedbe što njihove protivnice dugo razmišljaju, što prave neke grimase, što su otišle u toalet bez dozvole sudije, što pišu nešto na duplikatu formulara, prsti su im dugo iznad table ili što im neko gleda partiju. Neke su se međusobno raspravljale još pred početak partije koliko će da privuku tablu sebi, pošto je svaka povlačila više na svoju stranu. Zvale su nas da im otvorimo flašu vode, zavrnemo rukave ili su se žalile da im je hladno, pa smo mi priskakale u pomoć sa našom odećom. Naravno da nam ništa teško nije padalo, jer su one bile izuzetna deca.

Dve kineske devojčice su mi ostale u sećanju kao najupornije kada nisu u pravu. Jedna jako mala devojčica koja je imala držanje i oblačenje prave male princeze i koja bi se pred početak kola igrala sa svojom mamom, tokom partije je odbila da preda svoj formular protivnici da bi prepisala propušten potez i pozvana sam od strane mojih pomoćnica da intervenišem. Nikako nisam uspevala da joj objasnim da mora da da svoj formular, jer je pokazivala da je to njeno, čvrsto ga je stiskala, a dalje nisam ništa uspevala da je razumem jer je samo nešto nezaustavljivo pričala na svom jeziku. Ali me je ona dobro razumela u momentu kada sam joj “zapretila” pitanjem da li želi da izgubi partiju, pošto nisam imala drugog argumenta za ubeđivanje. Dala je svoj formular odmah protivnici i partija je bila regularno nastavljena. Druga Kineskinja je uporno tvrdila da je konj njene protivnice na h5, a ne na g5 pošto joj je sledio nebranjiv mat u potezu. I kada sam pogledala formular i rekla da nije u pravu, nije pomoglo. Pomislila sam da ću je ubediti ako rekonstruišemo ponovo celu partiju, međutim ni to nije pomoglo, ubeđivala nas je da je skakač njene protivnice dijagonalno stigao na to polje. Naravno, trećoj šahistkinji iz Kine, Vej, ovakve situacije nisu mogle da se dese, ona je odlično i ozbiljno igrala i na kraju zauzela četvrto mesto sa 8,5 poena.

Glavni sudija Takis, predsednik sudijske komisije FIDE, u svakoj situaciji pokazivao je svoje besprekorno znanje, objektivnost ali i veliku pristupačnost nama ostalim kolegama, te smo na njega uvek mogli da se oslonimo.

Organizacija celog turnira je bila odlična. Posebno fenomenalna je bila završna cermonija, gde smo mi sa ovih prostora sa ushićenjem dočekali da vidimo dodelu bronzane medalje crnogorskoj predstavnici, nama dobro poznatoj Tijani Blagojević.

Za to vreme Grci su pali « u trans » kada je njihova igračica Stavrula primala zlatnu medalju u konkurenciji devojčica do 16 godina. Dok su celom salom odjekivali dobro poznati zvuci Sirtakija, ubrzavajući sve više i više, pomislila sam da će neminovno neko i zaigrati jer je teško bilo odoleti ovakvom naletu i erupciji oduševljenja.

Ekipa koja je ubedljivo trijumfovala na svetskom kadetskom takmičenju je Indija, prapostojbina šaha i domovina bivšeg svetskog prvaka Ananda, čoveka koji je možda najzaslužnji za takvu popularnost šaha u svojoj zemlji. Indija je ukupno osvojila 11 medalja, od toga 5 zlatnih, pri čemu su drugo i treće mesto kao tim osvojile ekipe Irana i Bugarske sa po jednim zlatnom i jednom bronzanom medaljom. Ovaj odnos najbolje oslikava apsolutnu dominaciju Indije koja je došla sa 50 igrača, od toga su 46 igrača imala preko 50% učinka i bila visoko plasirana. Srbija je došla sa 23 igrača, imali smo favorite za medalju ali nažalost ostali smo bez njih jer su samo Injac Teodora,Tadić Stefan i Tadić Ana ostvarili rezultate iznad očekivanja i najavili nove uspone na svetskoj rejting listi.

Sumirajući sve navedeno, mogu reći da je ovaj turnir prevazišao sva moja očekivanja i ostaće mi u sećanju kao jedan od najlepših, posebno zbog moje grupe devojčica do osam godina.

Dr Nataša Savić, međunarodni sudija