Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Preživeli smo

Preživeli smo

17.04.2015

Рашо Остојић написао је своје утиске са кадетског првенства Србије...

Preživeli smo.

Stižem sa svojom ćerkom u Vrbas. Dva puta prolazim ispred jedne stare zgrade i ne mogu da pronađem hotel. Konačno stajem i pitam prolaznike gde se nalazi Hotel “Bačka”. Prolaznici mi pokazuju na to čudno zdanje. Ne znam koje je godine građen ali čudno izgleda. To su valjda ti novi pravci u građevinarstvu. LJudi iz saveza su sigurno proverili da li ovo čudno zdanje ima sve neophodne dozvole za rad. Sigurno ljudi iz saveza misle o svemu.

Ulazimo. 29800,00 dinara. Prvo sto smo čuli kada smo ušli u objekat koji se zove Hotel “Bačka”. Plaćam i ćutim. LJudi iz organizacije su zauzeti, nervozni, nemaju vremena za formalnosti tipa “dobar dan”, “dobro došli”, “kako ste” i slično. Razumem ih a nije ni toliko važno, platili smo to je najvažnije. Ulazimo u sobu. Dobro je, imamo 60 cm prostora između kreveta za kretanje. Uostalom kad smo u sobi nema šta da šetamo, lezi na krevet. Vrata od ormana ne možemo otvoriti skroz. Samo malo tek toliko da ubacimo neke stvari. Staklo na prozoru puklo a prozor se zatvara rajberom. Pa i šta će nam prozor – lepo je vreme, sunčano.

11 je sati i 30 minuta. Na recepciji dobijamo bonove za ishranu. Restoran kreće od večere. Kažu mi da je to normalno a da se za ručak snađemo sami. U pravu su. Ja imam iskustvo sa samo 5 kadetskih prvenstava i šta ja znam. Dodatni trošak. Nema veze, to sam trebao da predvidim. Sala za igru lepa i velika. Dobri uslovi za igranje. Doručak prvog dana. Četiri parčeta salame, jedno parče nečega što bi trebalo da se zove sir i šolja dobro zaslađenog čaja. Ćerka mi se mršti. Hoće dete jogurt, pržena jaja, peciva ili nešto drugo. Trčim u pekaru da joj kupim. E da, zaboravio sam bilo je i mleka i hleba u izobilju.

Ručak krompir, večera krompir, ali na različite načine. Dobro je. Zamislite da je spreman na isti način. Hleba ima u izobilju. Sutra za doručak konzerva paštete, šolja čaja i hleb. Dobro je hleba ima u izobilju. Normalno salama, pašteta i slično, mi smo u svetu Karneksa.

Razgovaram sa jedinim prisutnim članom organizacionog odbora, Gos. Maravićem, da se promeni malo izbor bar za doručak. Obećava i gle čuda sutra imamo viršle. Senf su zaboravili da nabave ali zato hleba ima koliko hoćete. I tako do kraja turnira da se ne ponavljam. Četvrtog dana je poslužen i sok u tetra paku. Ne možete zamisliti radost dece. Dobili su sokiće. Jedan mi roditelj kaže da treba da smršam i da je ovako bolje za mene. I u pravu je. A deca? E sad, još i da lomimo glavu zbog dece. Mnogo se traži od organizatora. Prvenstvo je organizovano, pansioni su plaćeni. To je najvažnije. Šta ćete više?

Trećeg dana igramo u OŠ NJegoš. U školi je prilično hladno. Roditelji trče do zdanja koji se zove hotel da donesu deci jakne. Sudije nas savetuju posle pola sata igre da donesemo još odeće jer su deca počela da se tresu. Eh ta deca. Stalno im nešto ne valja, stalno nešto traže. Nikako da shvate da je tog dana u zdanju Bačka svadba i da je to za nekog najsrećniji dan u životu. Deco, deco pa svadba je mnogo važnija od vaše igre.

Te večeri desetoro dece ostaje u zdanju “Bačka” pored recepcije da igraju šah. Konobar im saopštava da završava i da moraju da prekinu. Pošto deca neće, on prilazi i ruši im figure. Vrlo je ljut i psuje. Jedan roditelj ulazi u raspravu sa njim i umalo dolazi do fizičkog obračuna. Srećom sve se smirilo. Ali opet ta deca. Kažu mi sutra da su htela malo da se opuste jer su stalno napeti. Nisu stvarali buku ni galamu, a u sali pored je bila svadba. Da, ali konobar je bio ljut jer nije radio na svadbi (tamo ima bakšiša) već sa šahistima. I morali su da ga razumeju. Deco sledeći put ponesite malo para sa vama i sve će biti u redu.

Sledećeg dana dešava se NAJSREĆNIJI DAN od kada se organizuje Kadetski festival Srbije u šahu. Na sreću svih nas kada je pao plafon u sobi 501, dečak iz te sobe nije bio tu. Dečače, slavi ovaj dan kao svoj novi rođendan. Nemam hrabrosti ni da pomislim šta bi bilo da je on bio na svom krevetu.

Par sati nakon toga pitam jednu sobaricu iz zdanja “Bačka” šta se dogodilo a ona mi kaže : »Deca su igrala lopte u sobi i loptom pogodili plafon i on pao». Ah ta deca! Znao sam da su deca kriva. Čestitam osoblju zdanja “Bačka” kako su za kratko vreme pronašli krivce i odagnali svaku sumnju u kvalitet ovog zdanja. Za vreme partija kao i većina pratilaca šetam gradom, pardon glavnom ulicom. Meštani mi rekoše da u njihovom gradu nema mnogo šta da se vidi i da je sve skoncetrisano u glavnoj ulici. Ustvari i šta će nam? Samo da nam se deca izgube i da još nešto traže od nas. Ovako svi smo na gomili. Kafići “Drama”, “Kairo”, “Mozaik” itd. Sedim u jednom od tih kafića i prisećam se kadetskog u Vrnjačkoj banji, Kragujevcu a naročito onog u Sokobanji. Tadašnji organizatori nisu mislili o nama a ni o deci. Svi smo se vratili sa tih takmičenja sa nekoliko kilograma viška. A morali smo i po neku dodatnu kesu da spremimo za poklone i suvenire. Baš su bili komplikovani. Sada je sve bilo jednostavnije, linija se doterala a nije bilo ni dodatnog prtljaga. Ko će to da vuče?

Slušam priču za susednim stolom. Pominju naše takmičenje. Kažu kako je neko nekome tražio 900 000,oo din a da mu ovaj nije dao. Ništa ne razumem, ko je kome tražio i zašto ali sam zadovoljan. Pričaju o nama. Baš smo popularni.

Primetio sam da su deca kako se turnir bližio kraju bila sve nervoznija. Hteo sam da predložim organizatorima da im jedno veče organizujemo neko druženje u vidu neke žurke. Ali organizatora nema. I normalno je oni su ljudi zauzeti i imaju velike obaveze. A i kada su tu, da li ste primetili da su uvek zauzeti njihovim velikim i dubokim mislima i sa telefonom na uvetu. Neprijatno vam je da ih remetite. Na kraju krajeva šta deca hoće. Stalno nešto traže.

Stigosmo do kraja turnira. Dodela medalja. Predsednik saveza drži govor. Baš lepo govori. Većina učesnika je otišla. Slušajući ga zaboravljam na sve. Ko će sada o smeštaju, hrani, plafonu, zajedničkim kupatilima, osoblju zdanja «Bačka», manjem odazivu dece, dodatnim troškovima itd. Poziva nas da dođemo na druge turnire. NJegovi saradnici sa osmehom i srećom u očima prate govor predsednika jer znaju da ćemo mi opet doći zbog dece. Opet ta deca! Svi su veoma zadovoljni. Izlazimo iz zdanja “Bačka », mi smo zadovoljni i srećni. Preživeli smo a hleba je bilo u izobilju.

PS:

Iskrena zahvalnost Gos. Maraviću koji je sve vreme pokušavao da nam pomogne u svakom smislu. Isto tako čestitke i zahvalnost sudiji Branki Katanić-Vujić i njenim pomoćnicima jer su svojim iskustvom rešavali sve malobrojne sporne situacije brzo i efikasno i na taj način nisu dozvolili da se nervoza prenese i u salu.

RAŠO OSTOJIĆ