Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  U susret šahovskom šampionatu Srbije

U susret šahovskom šampionatu Srbije

12.04.2015 /   Ilić, Slobodan S (1970)

Др Слободан Илић написао је чланак ...

U susret šahovskom šampionatu Srbije

Upravo se završava američki šahovski šampionat, fenomenalna predstava u kojoj nam se kroz efektnu marketinšku produkciju u majstorski izbalansiranom performansu prikazuje objektivna veličina i značaj šahovskog događaja i predstavlja nova generaciju američkog i svetskog šaha. Šahovska scena u Sjedinjenim državama u nekom širem kontekstu nikad nije bila zanimljivija, Sevian i Troff se još daleko od osamnaeste, odmah iznad te granice su naslagani Naroditsky, Holt, Robson, Wesley So, Shanklad, nešto malo dalje već dokazani Nakamura, a sve to koordiniraju "mladi veterani" Kamski, Onischuk i Akobian. Prekaljeni šou majstori istovremeno i vrhunski velemajstori Yaser Seiravan i Mauricius Ashlei potpomognuti šarmantnom voditeljkom Jen stručnim komentarima, duhovitim opaskama, relaksiranim govorom tela na ilustrativan način demonstriraju moderni trend praćenja šahovske seanse koja prestaje da bude dosadna uspavanka već se pretvara u uzbudljiv dinamski događaj koji drži pažnju i otvara prostor sadržajnoj i raznovrsnoj dimenziji uživanja. Uhvaćen je svaki kritični momenat u partijama, uvremenjeno ispraćeni cajtnoti, intervjuisani heroji svakog kola, iz različitih uglova prikazan enterijer, u svakom trenutku iskorišćena prilika da se prikažu ljudi iz organizacionog pula. Internet i kompjuterizacija su svojim mogućnostima napunili jedra popularizaciji šaha i rastvorili mnoge predrasude o ulozi i značaju šahovske igri, možda najviše o samom procesu njegove dijalektike koji je dugo obitavao u elitističkom inkapsiliranom obliku. Svi neposredni akteri šahovske seanse ogoljeni su do svoje suštine koju mogu da odbrane jedino adekvatnom igrom. A kad takav stav postane integrativni deo profesionalnog ambijenta, onda nema čuđenja što napr Robson i Wesley So najbolji prijatelji, stalni cimeri, u trenutku kad remi ne kvari nikom ništa igraju svoju partiju u ratničkom transu.

U istom kontekstu može se govoriti i o Svetskom šampionatu za žene završenom početkom aprila u Sočiju. Izvanredna organizacija, efektno otvaranje koje nagoveštava vrhunsku predstavu, vrhunski pres centar sa raznovrsnom ponudom komentara, intervjua, samopregor u organizacionim detaljima kojim se u svakom trenutku demonstrira poštovanje prema ličnosti i profesiji učesnica, omogućili su šahistkinjama da razviju vitešku borbenost i do maksimuma oslobode svoje kreativne potencijale. Slike uplakane Ane Muzichik i pretužne Harike Dronavali nakon ispadanja, izmešane sa gospodski kontrolisanim zadovoljstvom Pie Kramling i mladalačkom erupcijom sreće mlade šampionke Marie Muzichik obogaćuju sadržaj i dodatno potenciraju značaj neposrednog događaja na tabli. Šira šahovska publika je dobila priliku da se upozna sa fascinantnom ličnošću Natalije Pogonine koja je u ženskom šahu možda najdalje otišla u direktnoj primeni psihološke pripreme na sabranost i kontrolu svojih emocija shodno aktuelnim turnirskim zahtevima. U virtuelnom prostoru koji ga deli sa igračima i kroz ovakvu vrstu ponude i posmatrač interaktivno postaje emotivno investiran učesnik obogaćujući svoje vreme koje troši na praćenje partija. Velemajstor Spragett je na svom sajtu objavio da je postignut apsolutni rekord u on line prisustvu ljubitelja šaha na jednom ženskom šahovskom događaju. I kroz komentare i kontinuirani vizuelni sadržaj sajta vizionarski se zalaže za afirmaciju nove još neistražene kvalitativne ženske dimenzije koja na posredan način oslobađa prostor za njihovo još kreativnije delovanje. Oslobođenom kontaktu sa svojom prirodom, spontanom i autentičnom izrazu estetske erotičnosti, emocionalnom oslobađanju potisnute ženstvenosti čak i tokom trajanja seanse što je po difoltu tradicionalnih predrasuda „o nužnoj ozbiljnosti i prenaglašenoj intelektualnosti žena koje se profesionalno i uspešno bave šahom“ dosada bilo apriori zanemareno. Kao supliment koji na najafirmativniji način može da podrži postavljenu tezu je karijera bivše svetske prvakinje i trenutno jedne od vodećih svetskih igračica Aleksandre Kostenjuk rodonačelnice u praktičnoj primeni pomenute ideje.

Veliki turniri su za nama, veliki turniri su pred nama, a godina arhivira tek svoj prvi kvartal. Prošao je Tata Steel, Bazel, Gibraltar, Rejkjavik, muški i ženski Grand Prixovi, upravo su završeni Aeroflot i Karpoš...Dubai je u trajanju, pred nama je memorijal posvećen Gašimovu, ekipno prvenstvo sveta, postavlja se pitanje gde se u svemu tome nalazi naš šah, koji su naši trenutni individualni i organizacioni dometi. Nažalost još uvek samo lokalni, uz „optimističko napumpavanje postojećeg stanja“ možda bi se moglo dodati i regionalni. Imamo tri igrača preko 2600 rejting poena, generaciju talentovane mlađarije koja „samu sebe traži“ i otežalu, zastarelu, demodiranu i neefikasnu administraciju, nepovratno limitiranu svojom dugogodišnjom birokratskom tradicijom. Čiji se dometi uglavnom uglavnom svode na realizaciju staromodnog takmičarskog programa, i to po pravilu uz hroničnu neizvesnost do poslednjeg časa. Nema plana, nema razvojne dugoročne strategije, nema vizija, stimulišućeg marketinga za sponzore, da li je onda čudno što nema ni para.

Na golo igračkom planu godina je ipak krenula uspešno, poveli su je naš najbolji i najperspektivniji igrač. Ivanišević je pobedio na jakom Karpoš openu, mladi Zajić na Memorijalu Tringova u Plovdivu. U čisto šahovskom smislu Prvenstvo Centralne Srbije održano u Kragujevcu koje je bilo kvalifikacionog karaktera takođe zavređuje pozitivan komentar. Odavno se u našim internim krugovima nije videla tako viteška, borbena, do poslednjih poteza neizvesna i uzbudljiva predstava. Svi koji vole šah i nalaze u njemu izraz pravdoljubivosti kojom pojedinac svojim znanjem i umećem može da diktira svoju sudbinu, mogli su da uživaju u za srpske prilike nadrealnoj slici zadnjeg kola gde je na prvih devet stolova igrano do poslednjih mogućnosti u kojima je svako tražio i imao svoju šansu. Mladi lavovi (M. Ratković, M. Zajić, N. Radovanović, B. Jovanović) su na argumentovan način najavili smenu generacija, iskusni asovi su ih sa uvažavanjem primili u svoj svet. Svako je tu svakog shvatao ozbiljno. A imali smo i mi, doduše na veteranskom nivou (što dodatno doprinosi etičkoj težini) vitešku repliku pomenute partije Robson-Wesli So. Akteri su bili Abramović i Cvetković čija vremenska dužina druženja otprilike odgovara zbiru godina američko-filipinske kombinacije.

Pred nama je nacionalni šampionat koji bi po principima uspešnih šahovskih sredina trebao da predstavlja jezgro, refleksiju, presek aktuelnog šahovskog trenutka u zemlji kako u igračkom pozicioniranju tako i u organizacionim mogućnostima. Tako bi trebalo da bude ali da li će i biti? Svima su nam još uvek u sećanju mučne scene sa prošlogodišnjeg šampionata u kojima su dva igrača (jedan od njih aktuelni šampion) napustili turnir u znak protesta zbog organizacionih propusta, pravo pitanje je da li smo nešto naučili iz tog skandala, da li smo se pomerili sa tih kota? Ukoliko bi se predviđena lista učesnika realizovala bio bi to respektibilan turnir, ali to će se po našim „erodirajućim“ običajima znati u poslednjem momentu, usled nezadovoljstva raspisom u preliminarnoj najavi su već brojni otkazi. Kako ćemo zakrpiti listu učesnika ako se to desi i da li neko razmišlja da se u tom slučaju uvede danas u javnom političkom životu tako popularni „lex specialis“ koji bi omogućio nastup Zajiću, N.Radovanoviću..., čime bi se i „iz potencijalnog raspada sistema“ izvukla neka dugoročna korist. Ostalo je nepunih deset dana do početka, mnogo nepoznanica visi u atmosferi vezanoj za turnir. Tajnovitost međutim istovremeno nudi i nadu da u okviru objektivnih mogućnosti može biti i pozitivnih iznenađenja. Da su gore navedene pesimistične misli više izazvane uspostavljenim stereotipnim navikama vezanim za naše uobičajene prilike, a ne aktuelnim stanjem na terenu. Možda „raspada i neće biti“, možda će kako englezi kažu sve ići „smoothly“: najbolji igrači, fajterska borba, raznovrstan marketing, organizacioni performans na radost i uzbuđenje šahovskih fanova. Deluje doduše mnogo manje verovatno od prvo ponuđene opcije, ali je moguće. Moguće je. Ako ne veruju sebi, organizatori budućeg šampionata Srbije u šahu se mogu jednim kompjuterskim klikom konektovati na sajt koji prati američki šampionat i na delu se uveriti da je moguće.