Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Šahovska autodestrukcija na delu

Šahovska autodestrukcija na delu

30.01.2015 /   Ilić, Slobodan S (1962)

Др Слободан Илић написао је чланак о не тако ретком психолошком феномену који је присутан у шаховској пракси.

ŠAHOVSKA AUTODESTRUKCIJA NA DELU

Nezna se šta bi bio gori izbor da se je nekom virtuelnom pretpostavkom trebalo opredeljivati za najtragičniju figuru na nedavno završenim Tata Steel velemajstorskim turnirima u Holandiji. Glavna dilema je da li biti Jobava ili Timman? Jer obojica su (svako na svom turniru) upala u istu crnu rupu izdubljenu sa po 9 nula u 13 kola, što približno čini 70% od ukupnog učinka. Zajednička im je bila suicidalna, autodestruktivna metodologija koju su obojica dosledno primenjivala da bi posrnuće bilo što bolnije, a različita izvorna pozicija na kojoj ih je autodestruktivni rušilački uragan zatekao pre nego što ih je povukao sa sobom. Jobava je ka svom ubedljivo poslednjem mestu na turniru krenuo iz statusa najmaštovitijeg i najoriginalnijeg igrača današnjice, Timman sa položaja legende šahovskog modernog doba sa respektibilnim biografskim nasleđem u kome je glavna referenca meč sa Karpovom 1990 god za titulu prvaka sveta u tada oficijelnoj verziji FIDE. Iz kola u kolo naši junaci su ređali nule na bizaran, haotičan način, praveći direktne previde, srljajući u napade bez pokrića, paleći mostove sa sobom bez ikakve odstupnice... Činilo se kao da su upali u neki nekontrolisani sumanuti vihor čija se vrednost merila stepenom bola koji će sami sebi naneti. Psihološka uravnilovka (literarno obrađena u delima Alana Edgara Poa) koja poručuje da se ne treba naginjati nad provalijom jer se može dobiti neobuzdana želja da se u nju i skoči, je upravo ono čemu je ovaj dvojac bez kormilara i bilo kakvog racionalnog orijentira podlegao. Obojica su se preigrali u doživljavanju svog aktuelnog statusa. Zaboravili su da je sve pa čak i maštovitost i legendarnost podložno proveri. Jobava se uživeo u precenjenoj ideji da svaki potez koji se odupire logici predstavlja maštoviti blesak, Timman u iluziji da slavna prošlost klikom kompjuterskog dugmeta može da se automatski konvertuje u uspešnu sadašnjost.

Niti Jobava, ni Timman međutim, uprkos navedenim „psihološkim opuštanjima“, evidentno slaboj formi ili možda neadekvatnoj pripremljenosti ipak nisu igrači tako inferiorni svojim protivnicima kao što su njihovi rezultati pokazali. Debakl oličen u serijskom nizu poraza nije njihov originalni izum, već činjenica da su kao i mnogi drugi odlični igrači u šahovskoj istoriji podlegli psihološkom fenomenu prolazne autodestruktivnosti koji je nešto najgore što se može desiti profesionalnom šahisti u takmičarskom ambijentu. Nažalost sa trajnim posledicama na samopoštovanje. To je stanje koje potencijalno tinja u svima, a trigeriše se pratećim životnim stresovima, nezadovoljstvima i pogrešnim procenama u karakterološki predisponiranih osoba. Odlikuje ga proboj akutnog mazohizma, poplava frustracija koje se više ne mogu obuzdavati, podivljalost autodestruktivnog nagona koji ima potrebu da ruši sve što se može srušiti u varljivoj iluziji da će na ruševinama prethodnog niknuti novi život. Nalik dipsomanskom alkoholičaru koji u dahu pije do dna nadajući se da će kroz totalnu anihilaciju, na isti totalni način obnoviti sebe. U takvom stanju nekritično raste brzina donošenja odluka (Jobava je uvek raspolagao velikom satnicom), gubi se osećaj za opasnost (većina Timmanovih poraza), kompetentost je svedena na minimum i jedino za čim se čezne je iracionalna potreba da se seansa što brže okonča, da bi sledeća mogla što pre da počne.

Simptomatična je bila neprirodna veselost i nonšalantnost („its just normal, I am out of form“) kojim je Jobava u intervjuu sa Seiravanom pokušao da racionalizuje svoje aktuelno stanje. Bezrazložna radost je najbolja maska za bol. Kad mazohistička vrteška počinje da ubrzava niko nije bezbedan i celokupno okruženje počinje da zazire jer suicidalni trans glavnog protagoniste preti da za sobom povuče i „nevine žrtve“ što je u konkretnom slučaju osetio Wojtaczek koji nije stigao da dostojno proslavi svoje trijumfe nad Karlsenom i Karuanom jer ga je Jobava očajničkom pobedom povukao u svoj kovitlac. Na rezervnom turniru čiji sastav se usijao od ambiciozne mladosti, Timman je izabrao najgori trenutak i način (fajterski obračun) da neminovnost prolaznosti stavi pod sumnju. Metodološki nekritična radna hipoteza da se može prkositi vremenu na konto nespornih zasluga iz prošlosti uvela ga je u njemu nesvojstvenu neopreznost manifestovanu otvorenim gardom i nametanjem borbe prsa u prsa što je sa „mnogo pokretljivijom mlađarijom“ bilo unapred osuđeno na neuspeh. A kad je toga i sam postao svestan zahvatio ga je bes bez pokrića, koji je rezultirao autodestruktivnim serijalom od pet uzastopnih završnih poraza, od kojih je onaj sa pola veka mlađim Sevijanom bio posebno spektakularan jer je već posle 16 poteza po Hudiniju bio na minus tri i nešto.

Šah je predivna ali istovremeno i surova igra koja svaku ekstremnu nekritičnost bez milosti pretvara u bolno otrežnjenje. Svaki profesionalac koji mu se egzistencijalno, duhovno i telesno prepušta to treba uvek imati na umu. I kao protiv težu mora stalno da traga za antidotom koji postoji u njemu i samo u njemu da nekritičnost prepozna i preventivno joj se suprostavi. Upoznavanje sa nasleđem Laskera i Petrosjana naročito u psihološkom poimanju sebe i protivnika može mu u tom pogledu razmrsiti mnoge nepoznanice. Treba stalno preispitivati sebe, neprestano se pitati „šta osećam“, „da li sam u psihofiziološkoj homeostazi“, „da li je moje unutrašnje stanje onakvo kakvo bih želeo da bude“, „kako da ga popravim i šta treba da uradim da bih bio spreman za fajt“. Krajičkom oka, perifernim vidom (neka to bude automatska radnja) treba stalno biti okrenut ka unutra, to je uslov svih uslova da bi se na duge staze opstalo u vrhunskoj konkurenciji. U suprotnom oslabiće otpornost protiv destruktivnih psiholoških fenomena koji se neprestano kloniraju i vrebaju svoju šansu za aktuelizacijom. I nema pravila na koji način i u kom segmentu šahovske karijere mogu zapretiti, u kontiniutetu, na individualnom turniru ili u konkretnoj turnirskoj partiji. A u nekoj najmorbidnijoj varijanti, neočekivano kao što i priliči košmaru sa pedigreom, može se pojaviti i „oluja autodestruktivnosti“ koja nosi sve pred sobom, gubitnički serijal, nesvesni mazohistički šub u koji su u navedenom primeru upali Jobava i Timman.