Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Odlaze, ostavljaju nas naši šahovski prijatelji

Odlaze, ostavljaju nas naši šahovski prijatelji

11.01.2015 /   Ilić, Slobodan S (1962)

Др Слободан Илић послао нам је чланак посвећен Шоћи и Драгиши, који су нас напустили ових дана.

ODLAZE, OSTAVLJAJU NAS NAŠI ŠAHOVSKI PRIJATELJI

Umro je velemajstor Slobodan Martinović Šoća. I nema šahiste u Srbiji koga ta vest nije rastužila. Šoća je bio originalna pojava, istaknuti velemajstor, koji je bez obzira na igrački status više pripadao širokim šahovskim narodnim masama nego profesionalnom esnafu. Šahovska karijera mu je protekla u ambivalentnom procepu lica i naličja koji su od njegovog karaktera tražili ista prava. Lice je zagovaralo profesionalizam, rad, samodisciplinu, naličje hedonizam, uživanje, život u širokom polju. U zlatnom periodu karijere koji obuhvata vreme njegove četvrte deceniju (1971-85) lice je imalo prioritet. U brzinskom nizu je osvojio sve titule, postao istaknuti velemajstor i redovni učesnik jakih berger turnira kojih je u našoj zemlji tada bilo na pretek. Nametnuo se kao trener, imao je dar da prenese znanje, još važnije da to uradi na stimulativan relaksiran način. U dva navrata bio je sekundant reprezentacije, ženskoj 1980 na Malti i muškoj 1982 u Lucernu. A onda kad je trebalo podići kotu na viši nivo naličje je došlo po svoj deo, volja za profesionalni rad je oslabila, samodisciplina popustila, krenula je druga faza u njegovoj karijeri koji su uglavnom karakterisali klupski nastupi, igranje po openima, vikend turniri...

Upoznao sam ga davno, na nekoj od Liga, bili su to slavni dani šahovskog kluba Goše čiji je bio „zaštitni znak“. U međuvremenu smo se sreli nebrojeno puta, odigrali, uz više ubrzanih i jednu turnirsku partiju, nekoliko sezona igrao je i za niški klub. Šoća je bio drag čovek, koga je bilo prijatno sresti i imati u društvu. U mlađim danima nosio je u sebi šarm zavodnika, sa godinama, boemija mu je postala karta na koju je najviše voleo da ulaže. Nadareno duhovit, prekaljen u šeretskim nadgornjavanjima, hvatao je vic u letu i bio uvek spreman da se „štos još dublje razradi“. Šole, Martinko, Šoća kako su ga zvali, tepali mu, prozivali ga na svakoj šahovskoj terasi gde su bubnjali satovi, rušile se figure i sevale doskočice uvek je na tim seansama držao „centralnu banku“.

Verovatno nema varošice, gradića, grada u Srbiji gde Šoća nije igrao šah. Igrao ga je u svim oblicima, brzopoteznom, ubrzanom, sporopoteznom, sa obaveznim prekidom, sa vremenskim dodacima ili do samog pada zastavice, igrao ga je neumorno i totalno, po elitnim šahovskim salama, ali i ordinarnim ćumezima, po mesnim zajednicama, skupim i jeftinim hotelima, u raznoraznim klubovima, po zonskim, kvalitetnim, drugim, prvim i međunarodnim ligama, kupovima, memorijalima igrao ga je celog svog života posvuda, sa vrhunskim igračima, amaterima, kafanskim fajterima, sa omladinom i veteranima, igrao ga je fanatično kao da je upao u neki „perpetual check“ iz koga ne može ali i ne želi da se izvuče. Do samog kraja (ceo dan uoči smrti proveo je igrajući šah) nalazio se u njemu (večnom šahu).

Dan pred badnje veče u Nišu je umro i Dragiša Stojanović-Gile, šahovski radnik, osnivač, finansijer, idejni tvorac trenutno najboljeg niškog šahovskog kluba Čelin kamen. Možda nedovoljno poznat široj šahovskoj javnosti Dragiša je bio šahovski posvećenik pred kojim bi i sama Kaisa napravila naklon. Mnoga dobra je učinio za afirmaciju šahovske igre, sa tugom će ga se setiti i pijetetom pomenuti brojni šahovski poklonici, namernici, stranci i domaći igrači koji su imali priliku da osete iskrenost njegovog gostoprimstva. Nezaboravna su šahovska druženja za njegovom trpezom koja su uvek bila kruna odigranog meča, završenog turnira, obeleženog jubileja. U vreme kad lična korist, uzimanje, iskorišćavanje predstavljaju brend koji kreira sistem vrednosti, Dragiša je izabrao da bude „vanvremenski“, da daje, ulaže, bude šahovski mecena. Od seoske šahovske sekcije, napravio je jak klub, okupio igrače koje si obeležili zlatne godine niškog šaha, otvorio vrata kluba talentovanoj omladini, organizovao i sponzorisao dva velemajstorska turnira...I možda još važnije od toga, nesebičnim ulaganjem sebe u druge, stvarao je ambijent u kome smo se svi trudili da budemo bolji ljudi. Dragiša je bio neobičan čovek, jedan od onih čija vrsta definitivno izumire, sa svim značenjima kojih nažalost postajemo svesni kad nas takvi ljudi definitivno napuste.

Šoća i Dragiša se nisu poznavali, verovatno se nikada nisu ni sreli. Ali nezavisno od toga imali su mnogo toga zajedničkog. Obojica su bili ljudi iz naroda, svako u svom rangu i iz svog svesnog ili nesvesnog razloga posvetili su postojanje šahu. Svojim delovanjem ispisali su svetle stranice srpskog šaha, a nama, njihovim prijateljima podarili nezaboravne trenutke šahovskih druženja.