Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Iza kulisa open turnira u Dohi

Iza kulisa open turnira u Dohi

08.12.2014 /   Ilić, Slobodan S (1962)

Др Слободан Илић написао је коментар недавно завршеног опена у Дохи.

IZA KULISA OPEN TURNIRA U DOHI

Nedavno završen turnir u Dohi (Katar), po opštem mišljenju jedan od najjačih open turnira do danas odigranih, na ilustrativan način je manifestovao moderne trendove u svetskom šahu. Afirmisao je fajterstvo, dril, borbenu igru, laskerovskim poimanjem igre misaoni sudar dve ličnosti. Ali i još više, psihološku osobinu koja je osnovni uslov da se u takvo stanje autentično uđe, osvešćen uvid da se samo na taj način može opstati i napredovati u vrhunskoj konkurenciji. I svako od igrača kad bi seo i počeo da osluškuje otkucavanje časovnika nije imao potrebe za parazitskom fazom misaonog prilagođavanja, znao je da je pred njim „dugačaka borbena trasa “ i u trenu se prepuštao surovim izazovima koji ga na njoj očekuju. Osvešćenost da se „mora igrati“ da bi se opstalo međutim ima i svoje suptilne nijanse. Sama po sebi bez garnira dovoljna je samo za prisustvo u savremenom šahovskom svetu, da bi se u njemu i napredovalo neophodno ju je psihološki oplemeniti. Na turniru u nastupima igrača različitih generacija i misaonih profila ta suptilna različitost se izvanredno osetila. Grupa pretežno mladih igrača (Dubov, Ipatov, Šarić, Duda, naš Inđić) zasrljali su u bitku „bez garda“ i postradali na naivnom poimanju da je za njen uspešan ishod najvažnije fajtersko raspoloženje. Druga grupa koja se trenutno (i nezavisno od rezultata na ovom turniru) nalazi na višoj vrednosnoj koti i u kojoj su na zadovoljstvo naše šahovske publike Perunović i Ivanišević ( do skora manifestni predstavnik prve formacije) su uvid „u neminovnost igranja“ obogatili pojačanim samopoštovanjem, strpljenjem, preventivom, psihološkim razmišljanjem o protivniku, jednom rečju zrelijim poimanjem igre.

Turnir je obeležio nastup Kramnika koji je na legatu Laskerovog nasleđa odlučio da „zanemari sujetu bivšeg svetskog prvaka i trenutno jednog od najboljih svetskih igrača“ i dobrovoljno se spusti u tzv „niži ešalon“ (prenatrpan gladnim vukovima), na proveru svoje (ne bivše, već trenutne) šahovske vrednosti. Način na koji je prošao kroz dobrovoljno izabranu avanturu može samo da mu služi na čast. To je odluka dostojna shvatanju njegovog legendarnog prethodnika koji svoju šahovsku dugovečnost na vrhunskom nivou, upravo duguje smelosti da se suoči sa izazovima i novinama koje dolazak novih generacija neminovno donosi. Nema boljeg sredstva „za dugo trajanje“ od hrabrog suočavanja sa sobom, sopstveni strahovi, upravo najviše zaziru od takvog stava. Umesto što se iscrpljivao fanatičnim teoretskim pripremama Anandu je pametnije bilo da je spremajući se za Karlsena odigrao jedan sličan open. Jer odavno je poznato (ne samo u šahu) da „too much preparation is very close to mental masturbation“. I ne primeti se kad se pređe granica. Igrajući fajterski turnir umesto beskonačnog ruminiranja varijanti, osetio bi kako diše nadolazeća mladost, prošao bi dril kontinuirane neizvesnosti koju nosi dinamika otvorenog turnira i rastvorio strah koju mu je bio glavni problem u oba meča. Ne toliko strah od Karlsena konkretno, koliko od sopstvene prolaznosti koju on simbolizuje. U Čenaiu pre dve godine strah ga je potpuno blokirao, u Sočiju se na fonu prethodnog iskustva malo razblažio, ali nije nestao. Videlo se to najviše iz govora njegovog tela koji je bio submisivan, preterano defanzivan. Nije to bila spokojna budistička poza koja je mogla da zavara površnu opservaciju, već stav anksiozne skrušenosti koji je i doveo do toga da mu se ruka stegne kad je trebao da iskoristi protivnikovu grešku /6 partija/ i impulsivno opusti kad je nekritično žrtvovao kvalitet /10 partija/. U takvom stanju prirodno je bilo da pokorno toleriše Karlsenovo nekorektno ponašanje, spavanje za vreme partije, izležavanje i vrtenje na stolici. Zamislite Korčnoja, Fišera ili Kasparova u takvoj situaciji, odmah bi alarmirali sudiju ili izazvali kontra incident u funkciji uspostavljanja psihološkog balansa. Ova digresija o Anandu, ustvari predstavlja odu Kramniku jer tema je nužnost recikliranja, „updejtovanja“, evoluiranja kako bi se održao priključak sa mlađim generacijama i savremenim trendovima. Materijal koji se u izobilju može naći u Laskerovom i Botvinikovom nasleđu.

Srpski šah je u Dohi i definitivno dobio dva vrhunska igrača, koji mogu da se ravnopravno nose čak i sa onima iz stratosfere. Perunovićev uspešan nastup na prvenstvu Evrope, Ivaniševićeva pobeda na jakom openu u St Petersburgu su značajno nagovestili, Doha je samo završno potvrdiila- nisu u pitanju goli turnirski rezultati radi se o suštinskom, dubinskom napredku. Svoju kvalitativnu igračku kotu podigli su na viši nivo. Perunović je svoj šahovski akademizam i neospornu erudiciju obogatio neophodnom i dobro izbalansiranom agresijom, Ivanišević upravo suprotno, vibrantni temperament, hrabrost, šahovsku drskost koje poseduje u preobilju stavio je u graničnike, počeo je dodatno da kontroliše svoj raskošni taktički potencijal prilagođavajući ga funkciji rezultata. Novi sastojci u stilu i asertivni pristup u odnosu prema svojim karijerama doveli su do porasta sampouzdanja koje se s obzirom da potiče iz autentične transformacije automatski projektovalo i na njihove protivnike. Nije potrebno biti veliki ekspert da bi se prepoznaala nova vera u sebe i pojačani respekt koji su posledično počeli da uživaju među svojim rivalima. I zato više nije nikakvo čudo kad Perunović crnima održi lekciju Kinezu teškom preko 2700 rejting poena i stvarno zašto bi to bilo iznenađenje kad Ivanišević dobije Mameđarova.

Naš najmlađi velemajstor Inđić nije igrao u Dohi dobro. Impulsivan, nestrpljiv želeo je stalno da bude „negde ispred stvarnih događaja“, a kad realnost zanemariš na račun fikcije između njih se neminovno ugnezdi praznina. Haotične pozicije koje su dominirale njegovim partijama na najbolji način su ilustrovale konfuziju koja je vladala u njegovim mislima. Neosporno je da vreme brzo prolazi, ali ipak ne tako brzo kako se mladom Inđiću čini i stara maksima „žuri ali ne hitaj“ bi mu možda bila najbolji savet da preuredi svoje unutrašnje turbulencije. Negde pri kraju prošle godine Inđič je imao slično neprijatno iskustvo u Jermeniji koje mu je pomoglo da shvati raznovrsnost zahteva koji se moraju ispuniti da bi se uspešno igralo u vrhunskoj konkurenciji. Doha ga je zatekla u osetljivom psihološkom trenutku kad mora da donosi važne životne odluke o modelu nastavka svoje šahovske karijere i surovo mu pokazala da se iz njegove trenutne pozicije njegovi ispisnici Giri, Yu Yangyi mogu videti samo durbinom. Za vrednosni potencijal koji Inđić neosporno nosi u sebi to bi trebao da bude više nego inspirativan izazov da tu distancu smanji na rukohvat.

Turnir u Dohi doneo je mnogo uzbuđenja i estetskog uživanja šahovskim fanovima širom sveta. U poređenju sa serijalom Grand Prix turnira koji nas je „uspavljivao“ proteklih meseci to je priča o dosadi i uzbuđenju, o bari i potoku. Tamo sve stoji ovde sve teče. Tamo pobednik ima najviše dva plusa, a svi ostali 50%, ovde ni šest uzastopnih pobeda (Kramnik) nije dovoljno za prvo mesto. Bilo bi stvarno šahovski ekološki, a za njih same od neprocenjive koristi (u kontekstu svega što je napred rečeno) da se „večiti“ učesnici granprijeva Karjakin, Radžabov, Leko, Geljfand, Svidler, Topalov spuste malo što bi rekao Hese „u prljavu reku postojanja“. Nije to ništa strašno. Može se izgubiti nekoliko rejting poena, ali će se na duže staze dobiti mnogo više, jer sujeta neće više imati potrebu da guši kreativnu energiju. Mameđarev je i dalje ostao to što jeste iako je u Dohi završio na 5,5, niti je Kramniku kruna pala sa glave što je u trećem kolu igrao na tridesetom stolu. Uostalom Karuana je gorivo za let u svoju strato-visinu upravo pokupio nastupima na jakim openima.

I još mnogo toga zanimljivog dešavalo se na turniru u Dohi. Bilo je napr zabavno videti Bologana kako posle tri startna poraza „baulja po šoku“ ili „šekspirovsku figuru“ Jusupova čija sama pojava već predstavlja čas iz moderne šahovske istorije. Posebna priča bila je igra žena. Ju Wenjun, Krush, Zhukova, Stefanova, Danilean, Gaponenko, Javakhisvili borile su kao lavice potpuno osvešćene da im ništa drugo ne predstoji i da više ni u najdubljim kutima nesvesnog, njihovih partnera nema tragova „džentlmenstva“. Najuspešnija je bila gruzijska lepotica Bela Khotenashvili (nalednica None i Maje) koja je izvanrednom igrom i ubedljivim pobedama nad velemajstorima (Jobava, Sargissian, Sandipan, Wen Yang) na ilustrativan način pokazala zašto u Gruziji svaka devojka u miraz donosi šahovsku tablu.

I na kraju možda i najvažnije turnir u Dohi na velika zvona nagovestio je ulazak (bolje reći) povratak šaha u arabski svet. Posle ekspanzije na Istoku (Kina, Indija), šah koga je i stvorila arapska civilizacija najavljuje modernističku reinkarnaciju svoje pramatrice. Već je mnogo dobrih igrača u arabskom svetu koji napreduju na dnevnom nivou, njihov najbolji predstavnik velemajstor Salem AR Saleh je osvojio respektabilnih 6 poena, neprestano igrajući na prvim stolovima. S obzirom na tradiciju, originalnost i osvedočene vrednosti arabske kulture uticaji koji će se prolamati kroz razvoj šahovske igre mogu da izazovu samo ushićene misli. Univerzalna prirode kraljevske igre oličena u sloganu Gens una sumus definitivno dobija novi impuls, a svi oni koji vole, igraju i uživaju u šahu neslućeni prostor za širenje svojih vidika.

Dr Slobodan Ilić