Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Opsesivna strana šaha

Opsesivna strana šaha

12.11.2014 /   Ilić, Slobodan S (1962)

Др Слободан Илић написао је нови текст.

OPSESIVNA STRANA ŠAHA

Posmatram fotografije Geljfanda na Chessbase portalu sa upravo završenog Petrosjanovog memorijala. Glava zaronjena u šake, zajapureno lice, nabrekle vene na slepoočnicama, izgled koji propoveda sve drugo, samo ne radost življenja.. U pogledu izraz mučnine i zasićenosti. Iza njega je 11 teških partija u Bakuu, pa 11 još težih u Taškentu i odmah potom 7 težih od još težih u Moskvi. Sa partnerima u proseku više od 15 godina mlađim od njega. U poslednjih mesec dana, igrajući non stop promenio je tri zemlje, tri glavna grada, vremenske razlike, tri hotela, tri kreveta, tri nacionalne kuhinje, tri turnirske sale…. Protiče mu 45 godina života, ima ženu i dvoje dece. Svakog od ovih 29 manje više uzastopnih dana (između se smestilo pakovanje i putovanje), valjalo se u rano prepodne teoretski pripremiti, pa nakon brzinskog ručka, u isto tako rano ali sada popodne sesti, koncentrisati se, redistribuirati energiju, podići motivaciju, zategnuti mišiće, ubrzati krvotok, kontrolisati nervni sistem, manipulisati sa adrenalinom, adaptirati se na rastuću napetost, obraditi zadovoljstvo ili gorčinu zavisno od ishoda borbe. Iz dana u dan živeti u istom vrednosnosnom sistemu, koloritu koji ima samo dve boje, piti isti napitak u isto vreme. A preko puta su se nizali Karuana, Griščuk, Kramnik, Karjakin, Nakamura, Ding Liren….Saldo: u Bakuu prvi, u Taškentu poslednji, u Moskvi –gornji deo tabele…Telo potrošeno, nervni sistem ekscitiran do iscrpljenja, finansijski efekat pozitivan. Ali ne opuštajte se u doživljaju predstave, to nije njen kraj. Naš junak još ne silazi sa konja, on nastavlja da jaše dalje. Ima samo toliko vremena da se odjavi na recepciji i plati mini bar. Žuri ka Sočiju, Taljevom memorijalnom turniru, gde ga čeka mlađarija koja je u međuvremenu malo predahnula. Sledi novih 11 partija, (to će ukupno biti 40 u 45 dana) i sve ono što ih prati, adrenalin, nervi… i tako to.

Da li je ovakvo ponašanje normalno, da li je ekološko, da li je mentalno-higijenski razumljivo? I da li je Geljfandu koji na vrhunskoj šahovskoj sceni boravi skoro više od dvadeset godina zaista nužno? O čemu se radi? Objašnjenja da su termini bili od ranije fiksirani, ugovori potpisani, da su obaveze profesionalca svetinja, da je to posao kao i svaki drugi prozaični su u svojoj prostoti. Površan pogled na datume, geografiju i listu učesnika i šahovskom laiku pod uslovom da nije odustao od zdravog razuma dovoljan je da u njihovoj gustini i brojnosti prepozna mentalnu torturu. Ali ovde se ne radi o pitanju zdravog razuma, već o ritualnom funkcionisanju, stereotipu, opsesiji, temi koju šahovska psihologija odavno poznaje i koja modernom ekspanzijom šaha sve više dobija na značaju. U tom kontekstu opisana Geljfandova avantura može poslužiti kao ilustrativan modernistički šlagvort za njenu kompleksnost.

Šahovska igra, drevna, kraljevska, besmrtna za sebe ali ne i za svoje konzumente u svojoj esenciji poseduje kompulsivno opsesivna svojstva koja zavode, privlače, opsedaju, drogiraju, prave zavisnost…. bez obzira da li se u njoj gubi ili dobija. Ruminacija, beztežinsko stanje, utapanje u vreme, blaženo sanjarenje u svom kraljevstvu, doživljaj beskonačnosti u kojoj svakodnevica postoji da bi služila isključivo sebi, samo su deo ponude čija privlačnost vrtoglavo raste kad se jednom oseti. Laburdone, Duchamp, Štajnic, Tartakover, Vitoliniš, Doner…..prošli su kroz to stanje fanatično do bede i autodestrukcije, Fajn, Fuderer….uspeli su da se zaustave”kad je bilo najslađe”.U međuprostoru je armija drugih koji su svoje karaktere svesno ili nesvesno prilagođavali specifičnostima razvoja različitih šahovskih doba. U pred Fišerovo vreme veliki igrači su se radi šaha bolno cepali između različitih interesovanja i odricali karijera u drugim oblastima, kompjutersko doba više nema takvu dilemu, životno opredeljeni šahovski profesionalci u velikom broju se mogu naći i među Fide majstorima. Ubrzalo se vreme u svim generacijskim dobima i niko ne želi da bude gde jeste i to što jeste. Svi su u frci, svi bi da “puste ruku”. Nekada je Botvinik za dugovečan kreativan šahovski život propovedao normu od 50 partija godišnje, Karpov je u svojim šampionskim danima duplirao priču, savremeni velemajstori u trendu su daleko iznad ovih brojki. Kod mlađih koji se u svim aspektima života još uvek traže, opsesivni pristup igri je mek, savitljiv, podložan obradi, spolja gledano razumljiv i simpatičan. Mnogo prostora tu još uvek ima za alternativna bogaćenja. Do fiziološke granice se međutim brzo stiže, nošeni inercijom igre iz dana u dan, retki se na vreme recikliraju. U zrelom igračkom dobu opsesija gubi vodu, postaje kruta i lepi se za lice. Počinje da se hrani sama sobom, životnih sokova je sve manje, javlja se mučnina. Permanentna igra prestaje da bude radost i pretvara se u životnu utehu.. Nije naš heroj sa početka ovog teksta jedinstven primer koji pluta u prostoru opsesivnog šahovskog bitisanja. Brojno je to bratstvo. Ivančuk kad ga “preuzmu demoni” sklon je sličnom ponašanju. Ne zna gde će pre, openi, liga, bergeri, festivali nije bitno, važno je samo “da se pleše”. Pod stare dane “blaženstvu kompulsivnog rituala” nije odoleo ni nekad strašni Viktor Korčnoj. Igrao je ni sam ne zna gde, sa ženama, veteranima svojim daljim i bližim ispisnicima, sa perspektivnim majstorima, prosečnim i jakim velemajstorima, sve dok nije dogurao do poslednjeg mesta na šampionatu svoje nove domovine. U konkurenciji sa kojom bi u svojim “normalnim” danima mogao da igra hendikep meč.

Stereotipni ritual šahovske igre dostupan je svima u svakom trenutku, nudeći trajnu iluziju da se kroz permanentnu igru putuje “ka nekom boljem mestu gde obitava onaj drugi, pravi život”. NJegova posesivno kompulsivna priroda je u stanju da apsorbuje sveopštu ljudsku tragiku: mazohizam, autodestrukciju, krizu srednjih godina, strah od smrti, zavisnost, nezrelost, odsustvo odgovornosti, infantilnost, egzibicionizam, agresivnost, strah od žena, bežanje od svakodnevice, usamljenost, siromaštvo, nedostatak praktičnosti, impotentnost…. To je točak koji se neprestano okreće i šahisti različitih igračkih dometa su u njegovom obrtanju otkrili smisao i utehu. Ukoliko si međutim stalno u vrtešci moraš biti spreman da ćeš se u jednom trenutku i sam zavrteti. Oko sebe i svoje mentalne ose. Šah ipak ne može zameniti život. Mnoge obećavajuće karijere su iscurile iz kružnih tokova neprestane igre jer nije bilo osećaja za meru. Mnogo se tragičnih ljudskih sudbina zarotiralo u nepovrat jer nisu imali snage da se na vreme zaustave.