Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Bravo momci, bravo selektore

Bravo momci, bravo selektore

15.08.2014 /   Ilić, Slobodan S (1962)

Др Слободан Илић је написао коментар наступа наше репрезентације у Норвешкој

BRAVO MOMCI, BRAVO SELEKTORE

Herojski nastup naših momaka na upravo završenoj šahovskoj olimpijadi u Norveškoj učinio je da svi mi koji volimo, igramo i pratimo šah „porastemo u sopstvenom doživljaju ličnog i kolektivnog značenja“. Način na koji su nas predstavljali, borbenost, istrajnost, odsustvo straha da uđu u „direktni fajterski klinč“ sa uslovno (rejtinski) rečeno boljim od sebe izazvao je divljenje i vezao nas u ova vrela avgstovska popodneva za kompjutere. Izvanredno pregledan i funkcionalan olimpijski sajt omogućio nam je da sveobuhvatno pratimo aktuelna zbivanja u Tromsu, a kad bi stizale povoljne vesti kompjuteri bi na trenutak svoju tehnološku hladnoću zamenjivali, za posebne prilike spremnim „emotivnim čipovima i zaverenički se pridruživali našem zadovoljstvu“ . Od Azera, preko Kineza i Rusa, u bitkama sa Jermenima, Englezima, napadani od Čeha i Bugara, sa svim njihovim titularima, koji trenutno diktiraju cenu na svetskoj šahovskoj berzi, naši momci su iz kola u kolo upadali u sve žešću tuču ali sa bojnog polja (prvi stolovi) odstupali nisu. O detaljima tih mečeva će se tek govoriti i pisati i naravno da će u centru pažnje biti igrači, ali ovaj tekst uz svo poštovanje njihovog truda ima drugu namenu, cilj mu je da kao prilog analizi ostvarenog rezultata osvetli doprinos selektora, istovremeno i trenera reprezentacije velemajstora Marjanovića..

Posle više od decenije pečalbarenja u kome je grčki šah prošao kroz renesansni period, VM Marjanović se prošle godine vratio u Srbiju sa kojom je tokom svih tih godina šahovsku konekciju održavao uglavnom igrajući za matični klub Šk Niš na ekipnom prvenstvu zemlje. Omladinski vice-šampion sveta, prvak Jugoslavije iz 1985, pobednik mnogih respektabilnih turnira, višestruki reprezentativac, Marjanović je bio član našeg olimpijskog tima koji je daleke 1980. godine poslednji put osvojio olimpijsku medalju. Igrački je postigao mnogo, sticajem raznoraznih okolnosti nije se vinuo do najviših kota koje je svojim potencijalama nedvosmisleno zavredeo. Ali nezavisno od neosporno uspešnih rezultatskih dostignuća, Marjanović je budućim generacijama ostavio u nasleđe kao igrač, a jednako uspešno nastavlja da prenosi kao trener i selektor nešto što ne podleže mernim parametrima a pripada samo izabranima - šahovsko viteštvo. Viteški odnos prema igri koju igra i protivniku protiv koga igra. Suptilan sklad samopoštovanja, ambicije, kreativne agresije i uvažavanja istih, sličnih ili specifičnih karakteristika u drugom. Posvećen odnos prema oblasti u kojoj se nadmeće sadržan u neumornoj aktivnosti, pripremi, analizi praćenju modernih trendova... Fokus na proces koji treba da posledično iznedri cilj, sa jasnim uvidom koji većina potiskuje, da se do njega može stići samo permanentim radom.

Sposobnost da se autentično nosi i primenjuje takav pristup, oplemenjuje i ma kako paradoksalno zvuči olakšava profesionalni šahovski život. Kroz njega se igrač mentalno popravlja, rasteruje sujetu, širi objektivnost i sav višak energije koji je ishranjivao „nekritičnu subjektivnost“ stavlja u službu konkretne igre. U svojim udarnim igračkim godinama Marjanović je i vanšahovskim aspektima igre (oblačenje, dolazak na partiju, način pozdravljanje sa protivnikom, postmortem analiza...) spontano davao šahovska, uz to i svečarska značenja i kroz njih dodatno stimulisao sebe na stvaralačko učešće u predstojećoj borbi. Nameštajući figure za početak partije, svoje skakače je uvek upravljao prema protivničkom kralju, pokušavajući da se putem vizuelne simbolike uvede u ratničko raspoloženje. Namere su mu uvek bile časne, bez obzira na surovu kompeticiju i velike uloge koje profesionalna nadmetanja neminovno donose. U vreme Kasparovljevog buma, kad su svi bežali od njega, Marjanović se je u našim ekipnim susretima sa Sovjetima dobrovoljno prijavljivao da mu bude protivnik, noseći se uzvišenom idejom da ako želi da „raste“ treba da sagleda sebe u ogledalu koje će ti najkompetentnije reći kako u tom trenutku izgledaš. I kad je dobijao Bronštajna (dva puta) i držao Petrosjanu (dva puta) njegova vodilja je uvek bila nadigravanje sa velikanima, a povoljni rezultati koje je u tim susretima ostvarivao direktna posledica vere u sebe da im je u tome dorastao. Pa i kad je pre nekoliko godina, praktično u predvorju svoje igračke penzije, na ekipnom šampionatu, u inspirativnom naletu velemajstorski nadigrao naše perjanice Ivaniševića i Perunovića, svoj uspeh je komentarisao u duhu stvaralačkih dostignuća, zadovoljan ali ne euforičan i uz maksimalno uvažavanje svojih mladošću „preosokoljenih“ protivnika.

Igrač sa ovako referentnom biografijom, osoba sa moralnim integritetom koji je unikatno stamen u svim životnim situacijama i otporan na svaku vrstu nečasnih izazova ne može da ne bude autoritet svojim štićenicama. Bez obzira od kakvog su psihološkog materijala pravljeni. A u slučaju naših momaka neosporno se radi o „kvalitetnoj građi“. Oni su u hodu, nije važno da li je to bilo svesno ili nesvesno upili harizmu koju njihov selektor nosi i odmah osetili da se u njima budi i razigrava „bolji deo njihove ličnosti“.Onaj deo koji kod mnogih mladih ljudi nezavisno od profesije dugo, vrlo često i trajno ostaje uspavan. Shvatili su da se igra koja im toliko mnogo znači sastoji od „više slojeva“ da postoje značenja koja oni ne poznaju. Naučili su od selektora, da i njihov protivnik ima pravo da želi pobedu, da nije neprijatelj koga treba mrzeti već ratnik koga treba pobediti viteškim sredstvima (pripremom, igrom, boljom koncentracijom, intuitivnim predviđanjem njegovih namera). Uvideli su da časna namera pomaže i oslobađa od straha i narcističke potrebe svemoći, a energija korišćena za prehranu tih „reprezenata sujete“ prestaje da im služi i stavlja se u službu igračkog procesa. Uverili su se da u takvom stanju raste samopouzdanje i vera da se poseduju resursi za ravnopravno nadmetanje sa najboljima i još značajnije da se ima pravo na velike skalpove. I da poraz nije tragedija koju treba lečiti depresijom, već događaj u kome se treba realistično suočiti sa svojim bolom.

Rukopis velemajstora Marjanovića vrlo brzo se dešifrovao u nastupu naših igrača. Lako ga je bilo prepoznati kroz odgovorni pristup, kolektivni duh i spremnost da se istraje do kraja predviđenog performansa. Rezultati, tok mečeva, konkretne partije, čak i sam nepredvidljiv žreb koji nas je iz kola u kolo nabacivao na sve surovijeg protivnika na indirektan način govorili su o ratničkoj atmosferi. Opremljen zavidnim iskustvom iz selektorske prakse sa Grcima (sa njim uvek u vrhu, ovde tek na 36-om mestu) Marjanović je dobro znao koliko je važno na dugom turniru imati stalno na raspolaganju sve igrače, odrediti im uloge koje najviše odgovaraju njihovim bazičnim karakteristikama i koliko je istovremeno lako kad „kola krenu nizbrdo“ trajno izgubiti igrača. Uprkos nekoliko uzastopnih poraza uspeo je da do kraja sačuva Ivaniševića, uverivši ga da se bez njega u timu prosto ne može i da je normalno da najbolji igrač, prva tabla trpi najžešći pritisak. A treba se staviti u Ivanov položaj kad te posle Navare, čeka Mameđarov, pa te onda preuzima Topalov, nastavlja da secira Adams i kad nakon što izdržiš Aronjana, pomisliš dokle više, neće valjda opet, žreb kaže „e baš hoće“ i dodeli ti Kramnika. Hrabra odluka da Perunovića nakon poraza suprotstavi Rađabovu gde je ovaj pokazao da mu „ne fali ona stvar“ donela mu je do kraja turnira „granit“ na drugoj tabli. Markuš mu je bio „kolageno tkivo ekipe“, veza između komandne centrale i pozadinskih taktičkih formacija, nešto poput centralnog beka u rukometu. Uloga mu je baš legla držao je kad treba, ubadao opet kad treba. Na zadnjoj tabli forsirana je oštrina što se idealno uklopilo u taktički stil igre Sedlaka i Inđića. Prvi je bio glavni poenter (najbolji rezultat na četvrtoj tabli), drugi je dobio nekoliko veoma važnih partija. Protiv slabijih Marjanović je nastupao sa klasičnom prvom postavom, protiv jačih nije se plašio da „promeša karte“. Svestan da nam protiv objektivno znatno jačih Kineza i Rusa uspeh može doneti samo nestandardan razvoj događaja rizikovao je sa Inđićem. Nije prošlo, ali nije ni ostalo bez benefita, može se samo zamisliti koliko će iskustveni dril iz ovakvih mečeva koristiti našem junoši u budućim olimpijskim okršajima. Svako ko poznaje savremene šahovske prilike zna koliko je dobar plasman u ovakvoj konkurenciji biti šesnaesti na svetu. Posebno kad se ima u vidu da je izboren kroz ravnopravne, neizvesne, sadržajne okršaje sa aktuelnim i bivšim olimpijskim pobednikom (Kina, Armenija), sa prvom po rejtingu Rusijom, znatno bolje rejtingovanim Azerbejdžanom, Engleskom, Bugarskom, Češkom, ambcioznim sastavima Islanda i Meksika... U sredini olimpijade igrali smo na prvom i drugom stolu, u pretposlednjem kolu sa Rusima na sedmom. Nema ilustrativnijeg parametra za prikaz istrajnosti i kontinuteta... Startna pozicija premašena je za punih 13 mesta, iza nas su ostale reprezentacije Nemačke, Engleske, Uzbekistana, Bugarske, Norveške, Švedske, Italije, Argentine, Češke, Rumunije, Gruzije, Vijetnama... i sve zemlje bivše Jugoslavije. Na individualnom planu ukroćeni su Aronjan, Griščuk, Navara, Čeparinov, Sargisjan, Akopjan, Ni Hua... preslišani Rađabov, Svidler, Hauel, Sadler, Hraček, ... imena koja pripadaju vrhu svetskog šaha. Statistika, brojke, nabrajanja služe da se dobije uvid u činjenično stanje i tu se negde iscrpljuju njihove mogućnosti, drugu, višu dimenzija tog istog činjeničnog stanja one nisu u stanju da prikažu. Taj ciframa nepoznati, viši nivo bio je tokom proteklih olimpijskih dana dostupan nama šahovskim posvećenicima koji smo pratilu igru naše reprezentacije. Manifestovan, uzvišenim osećajem da nas selektor i njegovi izabranici dostojno, hrabro, časno predstavljaju.