Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Šampionat i njegova senka

Šampionat i njegova senka

18.04.2014 /   Ilić, Slobodan S (2036)

Др Слободан Илић написао је коментар управо завршеног шампионата.

ŠAMPIONAT I NJEGOVA SENKA

„Protesti su dobri i kad ne uspevaju“ - Mirko Kovač

Šampionat je završen, slava pobedniku! Pobeda Aleksandra Inđića, našeg najmlađeg velemajstora je uzvišeni trenutak srpskog šaha. Za njega, uveren sam tek početak velike karijere. Ništa manje divljenja svojom borbenošću nije izazvao i najstariji učesnik turnira velemajstor Branko Damljanović, koji se u maniru strašnog Viktora iz najboljih dana “spuštenog garda upustio u otvorenu tuču sa omladinom”. Sa samo dva remija u svojoj turnirskoj koloni, simbolično je ostao poslednji na sceni i stavio završnu tačku na turnir. Ideja ovog članka međutim nije glorifikacija pobednika i nagrađenih, o njima će se sledećih dana puno govoriti i pisati. NJegova namena je, da pre nego što se svetla i definitivno pogase i eho proteklih događanja nepovratno prestane da odjekuje pustom pozornicom, zvaničnim pobednicima pridoda i dvojac “izopštenih” koji to vaistinu jesu iako nisu povukli nijedan potez.

Kratka retrospektiva događaja prostire pred nas sledeću priču: Velemajstori Bogosavljević (u tom trenutku zvanični šampion zemlje) i Miljković, sa svim legalnim pravima učešća na turniru izvukli su turnirske brojeve, ali se nisu pojavili u sali za igru . Iako su i pored izraženog nezadovoljstva što su im na volšeban način (bez blagovremene najave u raspisu) ukinuti finansijski bonusi, bili spremni da igraju, o čemu svedoči njihov dolazak u Suboticu i Bogosavljevićevo pismeno obraćanje objavljeno u Politici od 7 aprila 2014, odustali su od nastupa. Suočeni sa autoritarnim, bahatim, arogantnim, pretećim ponašanjem oficijelnih zvaničnika na tehničkoj konferenciji, procenili su da su odbrana ličnog dostojanstva i samopoštovanje vredniji od „ potencijalne dobiti učestvovanja“ štiteći na taj način pored sebe i izvorna načela igre kojoj su posvećeni. I to bi u najkraćim crtama bilo to. Bura se brzo stišala, vreme taj dragoceni saveznik zabašurivanja svakolikih ujdurmi dalo je svoj doprinos i performans je krenuo. Ispostavilo se da je neprijatna epizoda bila prava „double win“ kombinacija jer je “svima ostavšim” donela dodatne benefite. Učesnici turnira, esnafske kolege „buntovnika“ koji su njihovu borbu za svoja prava odgledali sa akademskim mirom, „zadubljeni u svoje misli i pogleda upravljenog ka daljini“, dobili su kraći i komforniji turnir, a organizatori su posledično umanjili troškove. No i pored svih „divota“ koje su nastale nakon odlaska dva „revolucionara“ i pored toga što kako reče jedan od njihovih kolega „koga nema bez njega se može“ tamna senka nadkriljena nad dotična zbivanja nije izgubila na “tamnoći” . Niti će je izbrisati idilični scenario “dobro obavljenog posla” koji će slavodobitno biti predstavljen u nekom zvaničnom godišnjem, polugodišnjem, kvartalnom... izveštaju, na odboru, izvršnom savetu, skupštini, nadzornom odboru bilo gde..

Da li šahovska javnost treba da bude ponosna na svoje zvanične predstavnike koji se na takav način odnose prema perspektivnim velemajstorima čije interese treba da brane, i od kojih je jedan u tom trenutku i zvanični šampion zemlje? Koje ih to reference kvalifikuju za takvo bahato ponašanje? U kojoj zemlji se tako odnose prema svom prvaku, zar nam stvarno toliko pretiče, da se tako lako možemo odreći vrednosti koja se je na najpošteniji način višestruko dokazala? Birokratski svet koji na ovakav način kreira aktuelnu šahovsku politiku, bez obzira na sve iluzije psihologije vlasti koja zamišlja sebe kao trajnu kategoriju, već posle jednog-dva mandata biće zaboravljen, a ime velemajstora Bobana Bogosavljevića kao šampiona zemlje (višestrukog) ostaće zapisano uz imena svojih slavnih prethodnika i nastaviti da traje u istoriji srpskog šaha! Korčnoj kome su njegove ruske kolege u vreme svoje najveće snage zamerali “na prevelikom ponosu” u svojoj autobiografiji je napisao: “ne znam kojim putem će krenuti i koliko daleko stići moja karijera, ali jedno sigurno znam. Nikad neću dozvoliti da mi sredina u kojoj živim svojim represivnim metodama ruši samopoštovanje”. Bravo! To je razlog zbog koga se Bogosavljević odrekao odbrane svoje titule, a Miljković debija na dosada najvažnijem turniru svoje karijere.

Sa Bogosavljevićem sam se sreo u nekoliko navrata, ali Miljkovića znam od prvih šahovskih koraka. Pratio sam njegov razvoj iz neposredne blizine, odigrali smo i nekoliko turnirskih partija, za vreme studija držao sam mu praktičnu nastavu, kod mene je polagao ispit iz Nuklearne medicine. Imali smo specifičan odnos, znao je da ima “šahovski” kredit, ali to nikada nije zloupotrebio. Prvomajsku rupu u semestru smo (na opšte odobravanje studenata u grupi) čak iskoristili da skoknemo do Halkidikija i odigramo turnir na kome je osvojio prvo mesto. Uvek ga je odlikovala naglašena pravdoljubivost i solidarnost sa drugima, mnogo puta se to okretalo na njegovu štetu. Sa velemajstorom Marjanovićem ozbiljno se pripremao za ovaj turnir, kao najmlađi niški velemajstor on je miljenik sredine, svi smo se spremali za “brazilsko navijanje”. U prvim komentarima iz subjektivnog žaljenja što propušta veliku šansu većina nas je bila spremna da odluku o odustajanju proglasi impulsivnom, ali “viša konotacija” koju sadrži ovaj moralni čin vredna je svakog poštovanja. Kao professor čiji je primarni zadatak da razvija osečaj etičnosti u mladim ljudima, ponosan sam što sam imao studenta (i to šahistu) koji je spreman da više vrednosti pretpostavlja “dnevnim dobitima”.

Istorija “šahovskog bunta” stara je skoro kao i sama igra. Mnogo se primera na tu temu može naći u šahovskoj zaostavštini. I gotovo po pravilu buntovnici su stradali, ali su zato ideje u ime kojih su se davali, doprinosile razvoju igre i boljitku sledećih generacija. Podsetimo se na trenutak najslavnijeg među njima, legendarnog Bobija Fišera i svega onog blagodetnog u čemu uživaju današnje generacije šahista, kao posledicu njegovog “revolucionarnog delovanja”. A na žrtvenik bunta položio je ono najdragocenije što je imao - titulu prvaka sveta. Ne može se “hodati širokim drumovima”, a pritom biti zagledan samo u svoju senku.

U svojoj čuvenoj knjizi “King”, obraćajući se mladima koji su odlučili da se profesionalno bave šahom Doner poručuje: “Vi koji ste odlučili da u ime šaha žrtvujete naučne karijere, socijalno prihvaćene profesije, porodični život i sve ono svakodnevno uobičajeno, dostupno masama, znajte da ste krenuli na zamoran i mukotrpan put. Neprijateljstvo i zavist je vaša sudbina jer će vaša hrabra odluka postati ogledalo u kome će inferiorni, sujetni, “gladno ambiciozni” prepoznati svoju beznačajnost. I pošto zbog toga sigurno nećete biti pohvaljeni možete samo očekivati uznemiravanje i poniženja. Zato vam je potrebno zajedništvo. Vreme je da se mi šahisti odbranimo od onih koji žele da nas liše časti. Nije naš primarni cilj promocija interesa, mi pre svega treba da budemo organizacija koja će sprečiti ono što ne želimo. A mi ne želimo da budemo diskriminisani, ne želimo da budemo prekoravani i prezirani što smo šahisti. Naša organizacija ne treba da bude profitabilno preduzeće, već nešto manje moderno: esnaf, ekskluzivna grupa koja će se odupreti svemu što preti da naruši dostojanstvo naše profesije!”

U kontekstu poručenog, skandal na otvaranju šampionata poput bljeska, na trenutak je osvetlio pozornicu na kojoj su svi akteri opisanih događanja mogli jasno da vide svoja lica. I autoritarna, rigidna, nekompetenta vlast i poslušna pastva koja je u ime lične dobiti spremna da joj pokorno služi. Još u antičko doba Platon je besedio da “država koju čine pojedinci isključivo orijentisani ka svojim interesima, evoluira u mediokritetsko društvo u kome nema napredka jer ono ne živi već vegetira izjedajući samo sebe”. Naše društvo je na dobrom putu da ostvari Platonovu viziju. Odluka Bogosavljevića i Miljkovića da borbu za civilizacijsko ophođenje i dignitet profesije pretpostave ličnim interesima je iskra koja bii šahovskom rodu mogla da posluži kao inspiracija da u takvom scenariju bude izuzetak!