Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Iza kulisa velikog događaja

Iza kulisa velikog događaja

05.04.2014 /   Ilić, Slobodan S (2036)

Др Слободан Илић јавио нам се из Скопља са Карпоша, а написао је чланак о психолошком учинку учесника на управо завршеном турниру кандидата.

IZA KULISA VELIKOG DOGAĐAJA

Varijacije na psihološke teme

U Khanty-Mansiysk upravo je završen turnir kandidata na kome se određivao izazivač aktuelnom prvaku sveta u šahu. Bio je to skup trenutno najboljih svetskih igrača, koji su svoje pravo učešća stekli na različite načine (visina rejtinga, kvalifikacije iz Grand Prix turnirskog ciklusa, vajld karta...). Generacijski, društvo se raširilo u rasponu od dvadesetak godina, sa gušćim rasporedom u regiji kasne tridesete (Kramnik, Topalov, Svidler, Anand je jedini načeo petu deceniju). Andrejkin, Karjakin i Mameđarov su predstavljali „mlade lavovi“, na vrhunskoj šahovskoj sceni već dugo prisutni Aronjan bio je neka vrsta graničnika između dva generacijska pola!

Poznavaoci šahovske istorije i psihologije nisu iznenađeni lakoćom kojom je Anand pobedio na Turniru Kandidata. Oslobođen morbidnog pritiska šire šahovske javnosti koja se poodavno sumnjičavo odnosila prema njegovoj šampionskoj tituli, dodatno opterećen patriotskim iščekivanjima sa kojima je suočen na meču u Čenaiu i „post mortem“ komentarima o kukavičluku, samopotcenjivanju i definitivnoj prolaznosti, posle duže vremena „konačno je udahnuo kao slobodan čovek“. Ne polagati račune nikom do samom sebi, biti ponovo u neposrednom kontaktu sa svojom navedenim frustracijama devitalizovanom energijom, podsetiti se na mlađe dane kad se uspinjao ka tronu, to je ambijent koju mu je nakon svih ovih opterećujućih šampionskih godina bio preko potreban. Turnir kandidata je stigao u pravi čas da lekovito proveri njegove stvarne mogućnosti, a da su one još uvek vrhunske pokazao je sadržaj njegovih partija i posledični tok turnirskih događanja koji mu je doneo ubedljiv trijumf. Komparativno istorijski, nešto nalik Spaskom koji je šahovski i ljudski potpuno isušen u „stresogenom meču veka“, vrlo brzo nakon toga nadahnutom igrom nadmoćno pobedio na ekstremno jakom šampionatu SSSR. Ili/ i Petrosjanu koji je neposredno nakon poraza od Spaskog takođe ubedljivo dobio šampionat zemlje

Za razliku od Ananda svi ostali učesnici turnira su se listom, ali na različite načine suočavali sa svojim „unutrašnjim demonima“, zapleteni u psihološke lavirinte uloga za koji se igralo i uloge koju su za njegovo dostizanje sebi namenili.. Predvorje šampionskog trona je mesto gde se karijera svakog šahovskog profesionalca nakon svih pređenih staza i bogaza „opasno približila“ svom vrhuncu. U tom ambijentu uslovi postaju dodatno surovi nešto sa čime se u metaforičkom upoređivanju suočavaju vrhunski alpinisti kad se nađu pred poslednjim „ledenim grebenom“ koji treba ispenjati da bi se slavljenički zabila zastava na vrh Everesta. „Vetrovi su tu najjači, temperatura najniža, vazduh razređen skoro do nepostojanja.. u prenosnom smislu sve nabrojano može se preneti na okolnosti u kandidatskoj šahovskoj areni “ U takvim uslovima, glavni favoriti za izazivača Kramnik i Aronjan nisu se psihološki pokazali dostojni velikog cilja, zaostali su na tom poslednjem koraku, svaki iz svog specifičnog karakterološkog razloga.

Aronjan, umetnik, sanjar, lirska duša, majstor „raspevanog stila čije se figure njišu u harmoničnom transu“ miljenik šahovskog roda, kao i u prethodnim ciklusima u ključnom trenutku nije se uspeo osloboditi psihologije „Petra Pana“ simbola „čežnje da se nikad ne odraste“. Tog omamljujućeg stanja da se bude trajno voljen, čak i u trenucima kad za to postoje neizostavni dokazi. Uvek nasmejan bez obzira da li dobija ili gubi, lider kolektivnih vanturnirskih aktivnosti, u svojoj zemlji obožavan kao vođa generacije koja je jermenskom narodu podarila dve olimpijske medalje, „preigrao se u ulozi“ prenaglašene društvenosti” kojoj uvek kad se podvuče crta lični sadržaj i ambicija plate cenu. Svojstvo je velikih umetnika iza čijih se genijalnosti često kriju krhkost i bazična nesigurnost, da se u krunskim događajima koji zahtevaju apsolutnu svest o ličnoj odgovornosti prepuste potisnutim strahovima koji prete i ne retko uspevaju da banalizuju njihovu imaginaciju. Druga partija sa Anandom (za njega, u takmičarskom smislu možda i najznačajnija na turniru) u kojoj se belim figurama nakon više uzastopnih poteza damom prikovao za prvi red i nakon petnaestak poteza pristao na remi ponavljanjem poteza, u psihološkom smislu najbolja je ilustracija nerazrešene ambivalencije. Sličnu partiju takođe u ključnom momentu, belim figurama odigrao je u izgubljenom kandidatskom meču sa Griščukom pre nekoliko godina. Aronjan je neosporno jedan od najvećih igrača današnjice, ali kad se u specifičnim šampionskim domenima komparira sa svetskim prvacima ( “ubilački instinkt” Aljehina, Fišera, Kasparova, Karlsena, mentalna postojanost Botvinika, Petrosjana, racionalnost Kapablanke, Karpova ....) očigledno je da mu od svega nabrojanog fali pomalo da bi zaokružio svoju šampionsku strukturu. Čini se da ga najviše ima u Bronštajnu koji je zadužio šahovsku baštinu stvaralačkim umećem, ali i pored više pokušaja nikad nije stigao do samog vrha. NJihove partije pune uzvišene harmonije i čudesne razigranosti figura, u pojedinim trenucima (nažalost ključnim za njihove karijere) postajale su živi eho njih samih, žrtva sopstvene čežnje za savršenstvom.

Pitanje na koje se može odgovoriti podjednako jakom argumentacijom i za i protiv glasi: da li je u prošlosti već dostignuti boravak na šahovskom tronu bio prednost ili otežavajuća okolnost za Kramnikov nastup na turniru kandidata?. Da li je neprocenjivo iskustvo turbulentnih vremena vezanih za ponovnu dominaciju FIDE u legalizaciji titule svetskog šampiona ( koja su obuhvatila njegovu grandioznu pobedu nad Kasparovom, groteskni skandal u meču sa Topalovim, gubitak titule od Ananda, bolne neuspehe u meču sa Griščukom i dramatičnom finišu kandidatskog turnira u Londonu) moglo da se stimulativno prilagodi novom izazovu ili je talog akumuliranog stresa nakupljenog u svim tim događajima zauzeo previše mesta u duševnom životu, ograničavajući psihološke resurse za obnavljanje motivacije. Suočen sa unutrašnjim dejstvom protivrečnih sila Kramnik je nesvesno (što je osobina istinskih vrednosti bez obzira ne sferu delatnosti), a možda i svesno (u tom slučaju „vrednost nadgrađuje vrednost“) potražio smisao u metafizičkom poniranju u „šahovsku dubinu“, potrebi da do takmičarskog rezultata dođe najtežim putem- borbom za šahovsku istinu. Logikom nadigravanja, to je za njega prekaljenog borca bila prava mera izazova. U tom segmentu pristupa šahovskom stvaralaštvu on je dostojni naslednik Laskera i Petrosjana. Razvoj događaja na turniru je pokazao da je u svojoj uzvišenoj nameri Kramnik prevideo ne tako teško uočljivu činjenicu da je kompjuterska evolucija šaha , borbu za šahovsku istinu podigla na nivo „zlatne ptice“ koju ljudski um može samo povremeno dotaći, ali u okviru aktuelnih mentalnih mogućnosti ne i trajno osvojiti. I zato je njegov slom na turniru paradoksalno logičan, on nije posledica misaonih već koncepcijskih procesa, izazvan je grubim previdima u potezu (Karjakin, Svidler) i to da ironija („neumorni vesnik boljih dana“) bude potpuna, neposredno nakon srećno dobijene partije tuđim previdom (Mameđarev).

Uprkos odličnom plasmanu na tabeli Karjakin je na psihološkom terenu pokazao puno slabosti. Istovremeno to je i igrač u kome („put kojim se ne samo ređe, već i mnogo teško ide“) ima najviše prostora za dodatni rad na sebi i pozitivno preokretanje karaktera. Od ranih šahovskih dana proglašavan šahovskim čudom, u trenutku kad je postao najmlađi velemajstor hvaljen i podrazumevan kao neosporno „budući“, u najkritičnijem periodu je „olenjio psihu“ i počeo da veruje da će zaista i postati šampion sveta, prosto iz razloga jer njegovo šahovsko okruženje to misli i propoveda. Mnogo energije utrošio je Karjakin u pripremi „organizacione infrastrukture“ koja će mu omogućiti uspon na šahovski presto. Oženio se pre dvadesete, promenio ukrajinsko za rusko državljanstvo, pronašao kredibilne sponzore, angažovao trenutno možda i najtraženijeg trenera (Kasimdžanov plus nekoliko pomoćnika), pred sam turnir organizovao i kamp u kome je koristio usluge masera i fitnes trenera....Trud za svaku pohvalu, ali uz amandman koji se nameće (uočio ga je pronicljivo Sutovski u svom osvrtu na aktuelnu psihološku ponudu učesnika turnira) da sem „čvrstine praktične igre“ i „zadivljujuće doslednosti na zacrtanom putu“ u kreativnom i psihološkom smislu nije ponudio ništa inspirativno i lično prepoznatljivo u čemu bi se moglo naslutiti varničenje koje će dovesti do buduće šampionska eksplozije.. Jer da bi bio šampion kaže Sutovski, konkurencija se mora dobijati i kad je u najboljem izdanju, a ne vrebati njen slab dan u kome će se sama dobiti. U svakom slučaju Karjakin je u predvorju, a da bi se našao „face to face sa vikingom” neophodno mu je da promeni redosled prioriteta u pripremi za taj susret, da spoljašnje pripreme (neosporno veoma važne) rotira sa unutrašnjim uvidima..

U psihološkom smislu značajan turnir je odigrao Mameđarev pokazavši svoje „novo psihološko lice“. NJemu nikad nije falio „šahovski bezobrazluk“, imao ga je za „rasprodavanje bez kamate“, ali ovde, u partijama sa kandidatima nagovestio je proces sazrevanja, njegova šahovska drskost postala je kreativno kontrolisana. Dići se posle poraza, naći snage da nevolju nadvladaš kreacijom fundamentalni je parametar zrelosti, a Mameđarev je to na turniru demonstrirao u dva navrata. Posle dva startna poraza, brzometno se vratio „u sedlo“ sa dve pobede, ali još ilustrativnije uspeo je da se izdigne i nakon novog stresa i da katastrofu u partiji sa Kramnikom (u trenutku kad se lomio turnir) prevaziđe pobedom nad Aronjanom. To su dela ispod čije površine se osećaju šampionske vibracije. Dugo u senci Rađabova, „promašene šampionske investicije“ iza koje je stajao čitav šahovski sistem Azerbejdžana, Mameđarev se svojim talentom i karakterom izborio za respektabilnu poziciju u vrhunskom svetskom šahu. Na ovom turniru je pokazao „šampionsku fleksibilnost psihe“ i ako u budućnosti uspe da je „anandovski profini“ da joj udahne gospodstveni šmek istočnjačkog spokojstva ali samo do mere koja neće ugroziti „sirovu svežinu energije“ (njegov zaštitni znak) može računati da je spreman za „završni okršaj“. Izazov dostojan velikog uloga u čijom ostvarivanju će imati nepodeljene simpatije šahovskog sveta koji ima nepogrešiv instinkt da se prikloni i podrži vrednosti, pre svega respektujući težinu puta kojim one to postaju. Topalov u metaforičnom značenju reči sve više podseća na „žestokog momka koji namrgođenog izraza lica ulazi u kafanu, provocira, dobacuje i kad svi očekuju rusvaj, posle nekoliko čašica bratimi se sa svima prisutnim“. Malo toga na ovom turniru viđeno je od njegove opasne, agresivne igre, izuzetak koji je pokazao da ona u “backgroundu” još tinja su partije sa Kramnikom i Svidlerom. Čini se ipak da su mečevi za titulu sa Kramnikom i Anandom bili najviše kote u njegovoj karijeri, sve što se je nakon toga dešavalo bilo je postepeno silaženje sa njih. I Bugarska šahovska federacija koja je u jednom trenutku bila sva posvećena projektu „Topalov za šampiona“ izgubila je motivaciju da se dalje ozbiljno investira. Mladi lavovi koje su nekada sekundanti terali na usavršavanje plašeći ih Topalovom, sada spremajući se za partiju sa njim sve češće pevuše pessmicu „ko se boji vuka još ....“

U slučaju Svidlera, u psihološkom smislu na delu je klasičan primer postojanja dve „vere“ različitih konotacija koje potiru jedna drugu. Na svesnom nivou on kao vrhunski profesionalac veruje u sebe i svoju šahovsku snagu, na nesvesnom pak „veruje“ da ona nije dovoljna da bi sa njom mogao postati svetski prvak. Niti u tu mogućnost veruje Ruska šahovska federacija koja mu je poštujući njegove rezultate (višestruke pobede na šampionatima zemlje, izvanredan rezultat na prošlom kandidatskom turniru...) dala vajld kartu i pretpostavila ga Griščuku.. Pored živih Kasparova, Karpova, Kramnika teško je zamisliti Svidlera kao svetskog prvaka. Takođe i Griščuka, Tomaševskog, Vitjugova, Jakovenka i ostale koji su trenutno na ruskoj top sceni. Nemaju oni tu harizmu. Jedino se na pomen imena Ian Nepomniachtchi lica uozbilje, ali to je već druga priča. U skladu sa tim Svidler je odigrao kandidatski turnir na klackalici: kad dobije zadovoljna je njegova svesna vera u sebe, kad izgubi satisfakciju dobija „nesvesna vera“ da on ipak nije kalibar za svetskog prvaka. A kad svi u tebi dobijaju nema duševnog talasanja, a opet bez njega nema ni šampionskog rezultata. Što bi rekao pokojni majstor Đaja: „gospodo, upravo završeni turnir odigran je po kružnoj varijanti...“

Andreikin je dokazao svoju klasu i neosporno zasluženo pripada ovom društvu. Na početku turnira nije odavao takav utisak. Počeo je sa puno strahova, izjava da mu je primarno da popravi rejting nije baš satkana od „šampionskog materijala“. U nastavku strah za strahom je nestajao, postepeno se stabilizovao na remijima, kasnije su stigle i pobede. Demonstrirao je Karjakinovljevsku čvrstinu, ali ne i Mameđarevski šmek. Možda se na temu budućeg izazivača i na pomen njegovog imena lica trebaju uozbiljiti. Do tog trenutka je međutim potrebno „duboko unutrašnje oranje“ Ostaje nepoznanica sa kojom treba računati. Jer u pogledi uvida u realne mogućnosti drugi turnir je uvek objektivniji od prvog. Na njemu se rasprši „startna pena“ i najbolje vidi koliko su „talasi zaista visoki“.

I tako smo došli do revanša, ali u radikalno izmenjenim okolnostima. Ako ništa drugo bar u nagoveštaju. Da li će to biti zaista nešto novo zavisi isključivo od Anandove sposobnosti da se reciklira i suštinski „podnovi“. Mada je to bilo drugo vreme primer Botvinikove reorganizacije u revanš mečevima sa Smislovom i Taljem mogao bi da mu bude strategijska smernica. Za Karlsena ne treba brinuti. Snaga njegovog dara je toliko jaka, da će se u hodu, bez saveta psihologa i velikih razmišljanja, isključivo talentom, prilagoditi potencijalno restruktuiranom Anandu. Ako je Anandu u psihološkom smislu dovoljno što je sumnjičavoj šahovskoj javnosti pokazao da još nije za penziju onda ćemo opet gledati „igru na jedan gol“, ako mi to nije baš najbitnije jer „ima više ciljeve“ onda se možemo nadati da ćemo uživati u meču dostojnom zlatnih stranica šahovske istorije.

Dr Slobodan Ilić