Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Dragulj među nama

Dragulj među nama

14.02.2014 /   Ilić, Slobodan S (2073)

Др Слободан Илић је написао коментар са управо завршеног турнира у Пловдиву.

DRAGULJ MEĐU NAMA

U Plovdivu je (3.02-9.02) u ekskluzivnom hotelu Novotel odigran tradicionalni februarski turnir, memorijalno posvećen poznatom bugarskom velemajstoru Georgi Tringovu. Uvodno slovo na otvaranju turnira bilo je posvećeno evociranju sećanja na njegovu kontroverznu (boemsku) šahovsku ličnost koja se može sumirati u poentalnoj rečenici govornika, glavnog sudije Angelova:“ ako je za uspeh u šahu potrebno 10% talenta i 90% rada, Tringov je to postigao obrtanjem ovih brojeva“. Organizatori su stavili na uvid knjigu u kojoj je skupljeno 600 njegovih partija, izrađena je skulptura i velika karikatura sa njegovim likom, jednom rečju bugari su na impresivan način pokazali kako se treba odnositi prema svojim veličinama. Tema koja budi gorčinu pri pomisli na naše prilike, gde jedan Gligorić još nema svoj dostojni memorijal.

Turnir je bio festivalskog karaktera, sastavljen uglavnom od igrača iz regiona, šarena atmosfera u kojoj su izmešali šahisti oba pola i svih uzrasnih doba, jaki velemajstori sa amaterima i početnicima, veterani sa decom. Kao ilustrativni primer sveopštem koloritu u mom neposrednom okruženju igrala se partija najstarijeg učesnika turnira (84 godine) sa mladim junošem koji još nije proslavio desetogodišnjicu, koja se posle ljute bitke završila remijem. Stari ne piše poteze, ne pritiska sat, pionir ga stalno opominje, tokom cele partije vode dijalog, pljušte žrtve na obe strane, gens una sumus, stisak ruke-remi. U liniji neposredno iza prvih stolova gde igraju najjači igrači sto do stola mogli ste napr videti bugarskog vunderkinda Stojanov Tsvetana prvaka sveta do 10 godina i velemajstora Ermenkova koji je osvojio prvu veteransku nagradu. Pored prirodno najbrojnijih domaćih igrača, bilo je dosta iigrača iz Rumunije, Grčke i Srbije, ali i predstavnici Crne Gore, Makedonije, Hrvatske, Italije...čak i jedan Islanđanin. Sve ukupno 242 učesnika koje je relativno uspešno „progutala“ velika turnirska sala, uz amandman da je možda za prvu liniju gde su se igrale glavne partije trebalo obezbediti veći komfor. Prvo mesto su podelili velemajstori Vajda (Rumunija) i Đukić (Crna Gora) i bilo je istinsko zadovoljstvo na pobedničkom postolju videti i „našeg čoveka“.

Srpska ekspedicija je shodno karakteru turnira bila mešavina mladosti i iskustva, veterani (Abramović, Cvetkovič, Vujačić, Maksimović, Z.Ilić, S.Ilić, Skoko) podmlađeni talentovanim momcima iz Paraćinskog šahovskog kluba (Zajić, Mladenović, Cvetanović, Đorđević), plus nišlija Livaja. Spojna tačka dve starosne grupacije bio je velemajstor Dejan Antić, ženski predstavnik i ukras „celog pula“ Sandra Đukić.

I kao što to uvek na šahovskim ratištima biva, prolazili su dani u kojima je svako imao svoju individualnu priču, razlog i potrebu da bude tu gde se upravo nalazi. Potrošeni su sati i sati nad tablom, u pripremi i oni najlepši večernji u druženju. Na kraju kad je čarolija i definitivno isparila (do njenog sledećeg vaskrsnuća-novog turnira), a dolazak na njeno mesto najavila trivijalna svakodnevica treba je podvući crtu i posvetiti koju reč onima koji su se našli iznad nje:

Boško Abramović je posle prošlogodišnjih veteranskih uspeha u Albeni i Zlatnoj obali i u Plovdivu nastavio svoj bugarski veteranski harač (druga nagrada iza Ermenkova). Prelazak u veteranski status mu je paradoksalno podigao motivaciju za igru i zadivljujuće je kako sa lakoćom iznosi teret nonstop igranja. Tu nema relaksiranih remija, borbena tenzija prati svaku partiju. Bilo je impresivno gledati kako je sa velikom energijom cedio suvu drenovinu u partiji sa bugarskom olimpijkom Nikolovom i kako zdravo podnosi što je uprkos velikom trudu na kraju nije iscedio. Upravo u tom „normalnom mentalnom pristupu prema svemu što ga u šahovskoj partiji može zadesiti“ krije se ključ njegove dugovečnosti, plus hedonistički rituali i verska doslednost koje on uspeva da uspešno spoji.

Do nagrade u seniorskoj konkurenciji stigao je i velemajstor Dejan Antić iako je praktično konkurenciji dao dva poena fore. Naime u drugom kolu protiv bugarskog autsajdera je u dobijenoj poziciji prevideo mat, a dva kola kasnije zbog privatnih obaveza u Grčkoj izgubio partiju kontumacijom zakasnivši na nju sedam minuta. Uprkos tome nije odustajao i da je dobio bolju poziciju u zadnjem kolu našao bi se na deobi trećeg mesta. Velemajstor Antić je apsoluutno neiskorišćena vrednost srpskog šaha u svakom pogledu, posebno kao trener ili selektor neke od reprezentacija (ženske, omladinske, kadetske). NJegov trenerski rad u Australiji i posebno u Grčkoj doneo je mnogo šahovskog dobra tim sredinama. Poseduje izvanredno šahovsko obrazovanje, u toku je sa modernim teoretskim zbivanjima (uvaženi teoretski publicista prestižnog časopisa New in Chess), njegova monografija Francuska odbrana u koautorstvu sa Maksimovićem dobila je od kompetentnih poznavalaca najviše pohvale. Maksimalno odan poslu za koji se opredelio, on časno iznosi lepotu ali i težinu svoje profesije i spreman je da se bori (što baš nije opcija kojom se naša šahovska sredina može podičiti) za njen dignitet. U šahovskoj javnosti je ostalo nezapaženo njegovo pismo prethodnom sazivu šahovskog saveza Srbije u kome je osudio i tražio da se ispitaju sumnjive radnje (svi koji smo u šahu znamo šta to znači) na prošlogodišnjem prvenstvu Centralne Srbije koje je bilo kvalifikacionog karaktera za šampionat.. Iako je tražio, od svojih kolega je dobio mlaku podršku, više je bilo onih koji su mu zamerili što pokušava da otvori Pandorinu kutiju u „kojoj se za svakoga nađe ponešto“. U šahovskom savezu je pismo doživljeno „kao remećenje javnog reda i mira“ i nepotrebno talasanje na koje je najmudrije odćutati jer će zastarelost slučaja (što je sada moderna kategorija kad se želi izbeći preizimanje odgovornosti) odraditi svoje. I odradilo je, problem je samo u tome što za neki dan počinje novo prvenstvo sa istim ulogom.

Odličan turnir odigrala je Sandra Đukić i na delu dokazala da sa razlogom pripada najužem krugu najboljih srpskih šahistkinja. Osvojila je treću žensku nagradu, značajno podigla rejting, ali ono najbitnije pokazala igrom, da sa lakoćom može da se nosi sa tituliranim igračima koji su od nje imali i više od dvesta rejting poena. Neznam koliko joj koristi što skoro pola svoje partije provodi šetajući između stolova, ali u tom radoznalom porivu neosporno ima i genetskog nasleđa jer je njen otac IM Željko Đukić svojevremeno igrajući svoje turnire svaki predah nakon odigranog poteza koristio da se informiše šta se dešava na ostalim tablama. U svakom sllučaju Sandra i u čisto šahovskom i u psihološkom smislu poseduje još puno unutrašnje rezerve za dalje napredovanje, da li će je pronaći i iskoristiti, e to je već drugo pitanje.

I na kraju nešto o „dragulju među nama“ što je naslov i poenta ovog članka. Reč je o našem omladincu Milanu Zajiću koji je na turniru igrački izdrilovan partijama sa četri velemajstora i dva internacionalca više nego zasluženo osvojio inter bal. Prvi put gledam izbliza mladog Zajića u igri i ne mogu se oteti utisku da će naša šahovska sredina uskoro dobiti vrhunskog igrača. Ceo turnir odigrao je na prvim stolovima i sa „budističkim mirom“ potpuno nekarakterističnim za njegov uzrast, izdržao tenziju koju su nametale teške partije. U Zajiću (što je uostalom i globalna odlika posebno nadarenih) vlada harmonija unutrašnjih previranja i njihove spoljašnje ekspresije, zadivljujući balans samopouzdanja i respekta prema protivniku. To je ravnoteža koja ne sputava već stimuliše i čiju meru određuje dar sam po sebi.. U agilnoj atmosferi paraćinske šahovske sredine Zajić trenutno ima uslove za adekvatan razvoj, ali treba biti spreman na neospornu činjenicu da će je vrlo brzo prerasti i tu će se (kao i u većini slučajeva naših talenata koji se nisu ostvarili shodno svojim potencijalima) postaviti problem „više“ logistike (sponzorstvo, stimulativni trenerski rad, izbor turnira, psihološka edukacija) koja treba da isprati dinamiku njegovog razvoja. Jer kako u jednoj od diskusija reče selektor Abramović, „autentični cvetovi se razvijaju vrlo brzo i treba imati spremnu programsku strategiju da bi se to kompatibilno pratilo“. U suprotnom dolazi do uskih grla u razvojnom procesu, fiksacija i predugog zadržavanja na uzlaznim kotama, što nije dalek korak od opšte stagnacije. U redu je, odlično je, šah u škole, masovnost, podizanje opšte šahovske kulture, ali „cvetovi“ traže specifičan tretman, oni su „opšte narodno dobro“ i za njihov dalji razvoj treba kolektivno da se radi. Upravo na tom polju, u stvaranju stimulativnog ambijenta i kreiranju savremenih organizacionih uslova za nesmetani razvoj naših najvećih talenata, čiji je eliitni primerak Milan Zajić krije se ključ za referentno funkcionisanje i velika šansa šahovskog saveza.da pokaže svoju svrsishodnost.

Dr Slobodan Ilić