Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Neuspeh u dobar čas

Neuspeh u dobar čas

19.01.2014 /   Ilić, Slobodan S (2073)

Др Слободан Илић је написао коментар Инђићевог наступа у Јерменији са ширим освртом на актуелне психолошке шаховске трендове...

NEUSPEH U DOBAR ČAS

Naš najmlađi velemajstor i trenutno najperspektivniji šahista Aleksandar Inđić novu sezonu započeo je neuspehom. Naime na memorijalnom Andranik Margarjan turniru u Jermeniji u konkurenciji talentovanih domaćih igrača uz „ruski i danski i kineski dodatak“ zauzeo je 8 mesto iako je na startnoj poziciji bio znatno bolje rangiran. U rejting prebrojavanju doduše ostao je na svome, ali je u bodovnom saldu završio ispod 50%, izgubio je na turniru od deset učesnika čak četri partije, da nije bilo podviga u zadnjem kolu utisak bi bio još nepovoljniji. Slab turnir dođe, neminovni je pratilac aktivnog šahovskog života i kroz šahovsku istoriju može se naći (ne samo jedan) i u biografijama najvećih šampiona. NJegova uloga je uvek dvopolna s jedne strane donosi razočaranje, s druge dodatnu motivaciju da se krene dalje i mnogi veliki igrači su to upravo i postali zahvaljujući iskustvima crpljenim iz svojih loših turnira. U tom kontekstu neuspeh Inđića dolazi u pravi čas i sa pravog mesta, za dalji boljitak njegove karijere.

Nakon izuzetno uspešne godine u kojoj je postao velemajstor, član reprezentacije, vicešampion zemlje i afirmisani predstavnik svoje generacije u međunarodnoj konkurenciji, bilo je nužno napraviti presek trenutnog stanja i proveriti sebe na „novoj koti“. Izbor nije mogao da bude ispravniji, berger u najšahovskijoj zemlji gde prava snaga talentovanih igrača koji nisu imali prilike da se internacionalizuju daleko prevazilazi njihovu aktuelnu rejting poziciju. Zdrava ambicija koja ima za cilj da se pretoči u autentičnu i trajnu vrednost uvek traži potvrdu u miljeu kroz koji će se surovo izdrilovati i dobiti objektivnu sliku svoje vrednosti.. Ilustrativan primer za ovakav pristup u našem šahovskom nasleđu je VM Slavoljub Marjanović koji je u danima kad mu se talenat razbuktavao, tražio provere i usmerenja na turnirima u Rusiji gde je i osvojio velemajstorsku titulu. U jermenskom ogledalu Inđić možda nije video najprijatniju sliku sebe, ali mnogo važnije od toga dobio je realan uvid u svoj trenutne mogućnosti i dragocenu poruku da se viši dometi ne mogu ostvarivati starim tehnikama.

Dinamika modernog šaha je shodno globalnom civilizacijskom trendu dobila ubrzanje koje zahteva na svakoj višoj koti.„recikliranje u hodu“. Oprobani modeli koji su bili uspešni u jednoj fazi razvoja, nužno se moraju inovirati u sledećoj. U današnjem šahu se to odvija brzo i jedino oni igrači koji uspeju da to pretvore u „spontanost svoje šahovske podsvesti“ moći će da računaju na vrhunske rezultate. To traži „kapacitet za konstantnu koncentraciju“ i otklon od sila inercije koje naporu budućnosti pretpostavljaju slavljenje prošlosti, čemu su ljudi generalno skloni. Nije isto funkcionisati na visinama preko 2500, preko 2600, preko 2700 rejting poena, a kamoli u stratosferi iznad toga, a naročito nije ista šahovska psihologija u njima.. Frojd je u težnji da opiše kreativnu dinamiku razvoja ličnosti posegao za metaforom i uporedio je sa naporima alpinstičke ekspedicije da stigne do vrha planine. „Na svakoj višoj koti vremenski uslovi su sve suroviji ali je zato pogled sve lepši. Da bi se spontano opstalo na toj visini treba se prilagoditi jer inercija baznog logora stalno vuče nadole. Uspešno prilagođovanje međutim traži rad na sebi i preuređivanje svoje unutrašnjosti i tu će svako izmeriti svoje mogučnosti. Na novo osvojenoj visini dešava se opet isto i tako sve do vrha“.

Individualna šahovska psihologija nije definitivna kategorija i zagovaranje njenog determinizma je posledica nerazlikovanja bazičnog karaktera ličnosti i nužnosti njegove modifikacije shodno zahtevima vremena i sredine. Mladi igrači danas inuitivno grade svoju pobedničku psihu i o finesama njene transformacije na različitim nivoima razvoja uglavnom ne razmišljaju, premladi su da shvate da to nije gubljenje vremena. I u trenerskom radu tome se poklanja najmanja pažnja. U novije vreme su se razvile moderne neurolingvističke tehnike koje nude velike mogućnosti u modelovanja liderskog ponašanja, prihvatanju sebe u trenucima neuspeha, implementaciji automotivacije i uspostavljanju trajne kreativne agresivnosti. U istu svrhu može poslužiti i proučavanje arhetipske evolucije šahovskih karakternih profila velikih igrača kroz razne istorijske periode, oblast koju su Kasparov i Kramnik smatrali kao neophodnost u svom usavršavanju.. U primeru Inđića nameće se utisak da je za njegove godine i ambicije za koje neosporno ima pokriće u svom šahovskom talentu, njegova „trenutna šahovska psiha previše pitoma za surovo društvo kome se uputio u susret“. Evidentna je njegova stabilnost, čvrstina karaktera, moralnost, gospodstveno ponašanje apsolutno neubičajeno za njegovu generaciju, ali da bi postao konkurentni učesnik velikih šahovskih arena njegovo „bazično samopouzdanje koje nedvosmisleno poseduje mora da postane „vidljivo“. Da ga vide, a ne samo osete njegovi protivnici, da ga i on sam doživi iz spolnjeg a ne samo unutrašnjeg miljea. Kreativna agresivnost se uči i kupuje od onih koji su je spontano iznedrili, ne treba se plašiti da će takva psihička uslovljenost izazvati „kvarenje ličnosti. Kad se trajno uspostavi ona će dobiti personalna obeležja, a vaspitanje i zdravo-realistična psiha su garant da će se zadržati u okviru uzvišenih šahovskih ciljeva.

Brojni su primeri kroz šahovsku istoriju koji pripovedaju da su pitomost karaktera, preterano džentlmenstvo, prenaglašena skromnost, blagost pokreta i stava bili uslovno rečeno „nedostatci“ koji su ograničavali njihove vlasnike u pravljenju završnih šampionski koraka. Iz posleratnog šahovskog doba Keres, Polugajevski i Portiš su za to možda najbolji primeri. U aktuelnom vrhunskom šahovskom društvu Rađabov i Karuana su im najviše nalik. Na jednom od sajtova koje je prenela Šahovska Hronika Jakovenko u razgovoru sa psihologom izjavljuje da je njegova generacija i srećna i tužna što je Karlsen postao svetski prvak, srećna jer će to dugoroćno pozitivno uticati na šah, a tužna jer za njih praktično više nema šansi da se dokopaju samog vrha. Komentar psihologa na njegovu „objektivnu kukumavku“ je bio da umesto što tuguje to vreme utroši na misli kako je možda i moguće pobediti Karlsena. U sličnom maniru govorio je i Giri koji je uspeo da na jednom od prethodnih Tata Steel turnira u minijaturi dobije Karlsena. Govorio je „objektivno ushićen“ Karlsenovim postignućem, a svoju pobedu pripisivao njegovom padu koncentracije, a ne svojoj dobroj igri koja je možda taj pad izazvala. Dok tako budu razmišljali i govorili, ni Jakovenko ni Giri neće biti konkurentni Norvežaninu, jer sami sebi daju psihološke autogolove. Mnogo zdravije je da slavljeničke panagirike o novom šampionu ostave nekom od starijih (Anandu, Geljfandu.. npr..), a oni pokušaju istraže njegove slabosti (koje sigurno ima) i navale na njih. Karjakin i Nakamura su to na vreme shvatili, predstoji ima nova faza da to shvatanje dosledno učvrste. Morozovič s druge strane je živi primer kako se u takvom shvatanju može preterati. Prototipovi ličnosti čiju sposobnost psihološke transformacije: u odnosu prema protivnicima, kritičnosti pred autoritetima (čitaj boljima od sebe), ponašanju i stavu pred i za vreme partije, adaptaciji na promenu tenzije u toku seanse....koje Inđić treba da analizira, u nekim apektima i modeluje (bez straha da će izgubiti sviju originalnost) su igrači čija se specifična kreativna agresivnost lako prepoznaje već pri samoj njihovoj pojavi. Ilustrativni primeri ovakvih šahovskih profila su iz dalje istorije Pilsberi i Bogoljubov, posleratne Tajmanov, Larsen i Korčnoj (ali samo do meča sa Karpovom jer posle nekritično ekstremizira) i moderne Kasparov, Karlsen, Šort, Mameđarev, Jobava...., pa čak i naš Ivanišević čiji višak „vidljivog samopouzdanja“ je upravo mera koja Inđiću nedostaje. U drugarskoj razmeni „dobara“ obojica bi bili na dobitku. Teorijski projektovana svetla šahovska budućnost Inđića u realnosti se neminovno suočava sa sumornom slikom srpskog društva, u kome nivo organizacije šahovskog življenja dosledno sledi globalnu čamotinju. Na indirektan način to se odnosi i na sve druge velike talente nadolazeće generacije Nenezića, N. Nestorovića, Zajića, Vučinića, Vuka Đorđevića....koji su prepušteni sami sebi u godinama razvoja kad su im osmišljena podrška i kompetentno usmerenje najpotrebniji. Slike i informacije sa sajta Inđićevog turnira koje demonstriraju nivo šahovske organizacije u Jermeniji su najbolje ogledalo u kome možemo videti naše „ubledelo šahovsko lice“. Turnir se igrao u Šahovskoj Akademiji (osnovanoj na inicijativu njihovog proslavljenog velemajstora Lputjana 2002 godine) koja se bavi organizacijom turnira (uporedo sa glavnim paralelno su igrani turniri u raznim uzrasnim grupama), šahovskih seminara, otkrivanjem i razvojem mladih talenata.... ima brojne ogranke u celoj zemlji i angažovana je globalnom unapređenju i popularizaciji šaha u svim kategorijama stanovništva. Da li je onda čudno što je u poslednjem desetleći Jermenija bila dva puta olimpijski pobednik? U njenom osnivanju značajnu ulogu je odigrao bivši premijer države Andranik Margarjan koji je prepoznao dugoročnu opštu vrednost i svojim autoritetom stao iza nje. Memoriji na njegov šahovski doprinos je i bio posvećen glavni turnir.

Da li je ovako nešto moguće u našoj zemlji (pitanje koje posle ovakvih uvida uvek dođe na „naplatu“, čije stanovništvo je uzgred budi rečeno dva puta brojnije, a šahovska tradicija daleko bogatija. Teško!! Uz svu pozitivnu psihologiju koja propoveda optimizam i u nemogućim misijama. Povezivanje ovakvih projekata sa šahovskim kompetencijama nedavno izabranih članova Izvršnog odbora Šahovskog saveza Srbije više pripada žanru humoreske ili još slikovitije naučne fantastike. Da se kojim slučajem (danas su moguća svakva čuda) nekim virtuelnim redosledom događaja Šahovska akademija sama od sebe pojavi pred njihovim vratima oni je ne bi prepoznali!!!

Dr Slobodan Ilić