Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Odlazi još jedna godina

Odlazi još jedna godina

23.12.2012 /   Ilić, Slobodan S (2109)

Слободан Илић из Ниша написао је један текст, па прочитајмо...

ODLAZI JOŠ JEDNA (ŠAHOVSKA) GODINA

Fraza kojom se obično počinju decembarski tekstovi „kraj godine je vreme za sumiranja rezultata“, gubi od svoje neoriginalnosti ako je osvešćena, tako da ako se nakon toga,„u ovoj drugoj verziji“i stvarno upotrebi može da izazove zanimanje čitalaca.Elem kraj godine je vreme za sumiranje rezultata u ličnim i kolektivnim sferama pa se u tom opštem kontekstu može odnositi i na šah.Ili još mnogo uže na srpski šah!!

U kvalitativnom smislu tokom godine se nije ništa spektakularno događalo, bilo je organizovano par opena, administracija je birokratski uigrano odradila lige i lokalne kadetske performanse. Zdušno je pohvaljen plasman muške reprezentacije na olimpijadi u Istanbulu, dok debakl ženskog tima i bleda igra naših predstavnika na kadetskom prvenstvu sveta u Mariboru nikog nisu previše uzbudili. Autentičnu šahovsku Srbiju, danas čine „vikendaški nomadi“ koji snalažeći se za prevoz ko kako zna i ume, lutaju po srpskim varošicama, ne bi li u jednodnevnom lupanju po šahovskim časovnicima zaradili neki dinar za golo preživljavanje.Na kraju krajeva i to je do daljneg OK (show must gone)jer, pošto trenutno nije sposoban da se nametne na neki afirmativniji način, aktuelni srpski šahovski život ovako bar pošteno pokazuje da lojalno prati aktuelne društvene trendove.

Ideja ovog članka međutim nisu „zemaljske stvari sklone čestim kvarenjima“, već dva šahovska događaja vezana za prolazeću godinu, koja svojim sadržajem i porukama nadrastaju mogućnosti ljudi da ih oboje svojim uticajem. Ove godine napustio nas je (mislim da svi koji se iskreno raduju šahu bez obzira na nivo šahovskog umeća imaju pravo na ovakav način prisvajanja) velemajstor Svetozar Gligorić. Svojim delovanjem za šahovskom tablom i van nje obeležio je vreme i uz sve poznate takmičarske uspehe i medalje, darivao našem narodu nešto još važnije. Decenijama je doprinosio podizanju njegovog kolektivnog samopoštovanja i ličnim primerom ga preporučio svetu. Gligorić je i svojim odlaskom izazvao sveopštu žalost i poslednji put napravio kolektivnu katarzu okupljajući šahiste svih generacija i kategorija, amatere, profesionalce, znane i neznane poklonike drevne igre, ljubitelje šaha iz različitih oblasti javnog života u jedinstvenom konzensu (tako redkom na ovim prostorima) koji njegovu zaostavštinu stavlja u zalog daljem napredku. Mala zemlja mora da slavi i stalno podseća na svog velikana jer će u suprotnom sve svoje partije gubiti u minijaturama!! Gligorić joj je svojom ličnošču, delom, međunarodnim ugledom, potvrđenim i u postmortem komentarima svetskih uglednika proširio granice i pokazao da može, da živi sa pravim vrednostima bez obzira što je mala. Havana slavi Kapablanku, Talin Keresa, Moskva Aljehina, Riga Talja, Vršac Boru Kostića, Lenjingrad Botvinilka, Polanica Zdroj Akibu Rubinštajna, LJubljana Vidmara, Plovdiv Tringova…. nadajmo se da će i Beograd naći snage (da snage, jer ako bude snage biće i novca) da se memorijalnim turnirom pokloni senima Svetozara Gligorića.

Godina Gligorićevog odlaska na svom drugom polu koji označava dolazak, kao svojevsrsnu potrebu za balansom, najavila je novo ime koje pokazuje predispozicije da postane dragocenost srpskog šaha. Aleksandar Inđić je ove godine ušetao na našu centralnu šahovsku scenu bez velike pompe, ali to mu nije smetalo da vrlo brzo postane njen zapažen akter i nagovesti velike mogućnosti. Na prvi pogled u njemu nema ništa spektakularnog posebno u eri kad šahovski geniji niču kao pečurke posle kiše, sve niže spuštajući starosnu dob genijalnosti. Inđić nije vunderkind, niti se je dosada zakitio nekom kadetskom evropskom titulom, ali je neosporno (tajm aut za dežurne skeptike, to je fela u kojoj nikad nismo oskudevali) satkan od posebnog materijala koji obećava visoke domete. Univerzalnim pogledom na šah koji objedinjuje pristup igri, protivniku, šahovskom nasleđu, literaturi, kao i vanšahovskim aspektima igre, tako neobičnim za mladog šahistu na početku karijere, Indjić budi nadu da će plemenite poruke šaha, potpuno izbledele u eri šahovske kompjuterizacije nastaviti da žive na ovom prostoru. Pratio sam uživo nastup Inđića na prvenstvu Evrope u Plovdivu, razgovarao sa njim u Vrnjačkoj banji i uverio se u to i našao istomišljenijke u armiji šahista različitih profila koji poznaju Inđića i prate njegov razvoj. NJegov vanšahovski potez na turniru u Paraćinu (ponuda remija u partiji gde je bio nadigran i gde se prosta pozicija nakon grubog previda protivnika konvertovala u njegovu korist) kojim je ličnu dobit predpostavio empatijskom saosećanju i nevidljivoj šahovskoj pravdi, još jedna je potvrda soecifičnosti njegove šahovske ličnosti. O takvoj odluci se ne razmišlja, ona se donosi nesvesno, u trenutku, “iz karaktera” i na stranu da li je “šahovski rečeno pametna” (različita su mišljenja igrača koje sam anketirao), ona nedvosmisleno ukazuje da mladi Inđić ne igra na sitno (na pola boda ili par rejting poena) nego na nešto veliko o čemu verovatno na svesnom nivou trenutno ni sam nema jasnu predstavu.

Gligorić i Inđić se verovatno nikada nisu sreli, pitanje je da li je proslavljeni velemajstor okupiran drugim temama pred kraj svog života uopšte i čuo za mladog šahistu. Inđić o Gligoriću zna mnogo, između ostalog imao je potrebu da mu i svojim prisustvom na ispraćaju oda poštovanje.Možda se nisu sreli, ali su se ipak “okrznuli u simboličnom mimohodu”, jedan na putu u legendu, drugi ka šahovskoj pozornici. NJihova veza treba da budemo mi koji činimo šahovsku javnost, kreiramo šahovsko mnjenje i istinski odani drevnoj igri najdobronamernije želimo da prošlost i sadašnjost srpskog šaha povežemo u ime budućnosti. I sami ćemo biti vredniji ako znamo da cenimo vrednosti drugih. A u našoj šahovskoj sredini pravih vrednosti nema baš u izobilju. Godina za nama broji poslednje dane, ali nova kao da je već počela, u njoj Gligoriću dugujemo memorijal, a Inđiću osmišljenu podršku.