Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Vesti - Link
user:  
pass:
 
  DŽozef Kros: "Razmena figura"

DŽozef Kros: "Razmena figura"

08.02.2012 /   Andrejić, Vladica (2170)

Прочитајте једну од мојих омиљених шаховских новела...

Dragi čitaoci, evo jednog remek-dela u žanru šahovskih novela. "Razmenu figura" potpisao je DŽozef Kros i ona je ušla u zbirku pripovedaka "Neočekivano" (Bantam Books) u izboru Beneta Serfa. DŽozef Kros je zapravo par saradnika Hauard Nemerov i Vilijam DŽonson. Nemerov je rođen u NJujorku 1920. i školovao se na Harvardu, dok je DŽonson iz Kolorada, a školovao se na Jejlu. Originalni tekst priče na engleskom nisam u potpunosti prekucao, dok je na srpskom dat prevod Dragoslava Andrića iz njegovog fenomenalnog Šahovskog zabavnika (strane 65-72). Uživajte!


RAZMENA FIGURA

DŽozef Kros

Dok je voz polako kretao sa velike centralne stanice, Frensis Baron je izvadio svoj džepni šah i počeo da zuri u njega. Nije razmestio figure, nego se prosto udubio u šezdeset i četiri crna i bela polja, na kojima nije igrao samo šah, nego je, moglo bi se reći, odigravao čitav svoj život. Dok je posmatrao ta pusta šahovska polja, nevidljive figure su se pokretale i preplitale u njegovim duhovnim očima, kao da same prikazuju sva smišljena čvorišta njegovih partija, upravo kao što je jednom prilikom rekao: "Kada se prevaziđe određena faza, igrač više i ne pomera figure, nego ih prosto posmatra kako se same pomeraju". Frensis Baron je prevazišao tu fazu još kad je imao dvadeset godina. Ono što je sada radio, i što će imati da radi kada voz stigne u Boston, moglo bi se uporediti sa vežbama za pet prstiju koje veliki pijanisti predano izvode svakog dana. Samodisciplina, profesionalna obaveza, ali i više od toga: znao je da iz toga lakog treninga može da blesne nadahnuće koje bi moglo spasti neku partiju, suptilna ali precizna varijanta koja nikada nije bila viđena u knjigama. To se već dešavalo, pa su se i knjige tome spremno prilagođavale: "Sledeći briljantni nastavak prvi put je u turnirskoj praksi primenio američki velemajstor Frensis Baron..."

Sada, dok je, u svojoj četrdesetoj godini, putovao na taj međunarodni turnir, svojim izgledom nije podsećao ni na kakvog umetnika, ili profesionalca tako posebne vrste kao što je šahovska. Bio je omalen čovek, uredno ali ne i otmeno obučen, te je neobična bila samo njegova poveća okrugla glava, iz koje su virile krupne oči iza naočara sa srebrnim okvirom. Takva njegova neupadljiva pojava, uz njegovu veličanstvenu igru, navela je nekoga da mu da nadimak "jak pešak". Bila je to titula koja mu je, uz onu zvučniju, velemajstorsku, ostala još od prvih većih turnira.

Kondukteri i putnici što su prolazili vagonom bacali su zaintrigirane poglede na toga omanjeg čoveka koji je na krilu držao malu šahovnicu bez figura, kao da je to nekakvo blago, ili nekakva bolna uspomena. Jedan naočiti mladić, koji je sedeo prekoputa sa privlačnom devojkom, prignuo se ka njemu da ga upita: "Da li biste hteli da odigramo jednu partiju?"

Baron podiže pogled, kao da ga neko uznemirava. "Hvala, ne bih", reče nekako usiljeno, menjajući kraljice sa nevidljivim protivnikom i osvajajući mu pri tom pešaka. Tako vam je to sa velemajstorima: ne mogu oni igrati sa prvim koji naiđe. Čak i majstori, iznenađujuće često, gube partije; poraz protiv nepoznatog protivnika, u vozu, bio bi prilično neprijatan, da se i ne spominje moguća šteta koju bi to nanelo njegovom ugledu. Pored toga, mada je Baron bio još mlad u poređenju sa mnogim majstorima sa kojima se susretao na turnirima, već je na tu generaciju u usponu gledao sa dosta respekta, koji je uskoro imao da se pretvori u strah. On sam je, morao biti, izgledao kao pravi žutokljunac kada je, u svojoj dvadeset trećoj godini, prvi put pobedio Orimunda, sa kojim se od tada mnogo puta suočavao. Sad više nije mogao prebacivati Orimundu što se posle tog poraza poneo onako nekorektno.

Pobojavši se da je možda bio malo neučtiv, dodao je: "Vrlo sam zauzet, znate", i odmah shvatio da je ispao smešan.

"Imate li nameru da pratite turnir u Bostonu?" upitao ga je mladić.

Baron je oklevao. "Da", rekao je najzad. "Navratiću tamo". A njegov duh mu je diktirao: top uzima topa, pešak uzima topa, šah... završnica je imala da bude sasvim jednostavna.

"Mislim da će se sva borba voditi, u stvari, samo između Orimunda, Savarda i Barona", reče mladić. "Pored njih - niko nema mnogo izgleda".

Mat će se tu, mislio je Baron, izvesti sa vrlo malo figura, jer su beloga kralja blokirali u tri pravca njegovi sopstveni pešaci.

"Ja se lično divim Orimundu", nastavi mladić. "Poslednji je od starih velemajstora. A najoštriji je napadač od svih koje znam. Nadam se da će opet postati prvak. Bila bi to pobeda ne samo njegova, nego i njegovog stila igre."

"Ne sviđa vam se mnogo moderni stil?" upita ga Baron.

"Isuviše je iznijansiran, isuviše oprezan", reče mladić. "Moderni šah kao da i nije igra, nego čekanje".

"NJime se pobeđuje".

"Dobro, zašto ne bismo malo zaigrali?" opet mu ponudi mladić. "Mogu vam dati foru kakvu hoćete - možda čak topa."

Baron se, sa ustezanjem, nasmeši. "Mislim da to ne bi bilo potrebno".

"E pa, morao bih vam, ipak, reći - ja sam znate, Ričard DŽems... valjda ste čuli za mene. Prošle godine sam pobedio na studentskom prvenstvu".

Dakle, to je taj Ričard DŽems. Baron se seti beleške u novinama, ne o tome studentskom prvenstvu, nego o jednom drugom, omanjem turniru u Čikagu, gde je mladi učesnik po imenu Ričard DŽems prilično nesrećno pretrpeo poraz protiv Maksa Tarnesa ali je dobio nagradu za najlepšu partiju zahvaljujući uzbudljivoj kombinaciji u igri sa DŽekobom Goldmanom. Već je gledao kako se ponavlja stara priča: kroz godinu-dve, ili tri, imaće da se suoči, nad šahovskom tablom, sa tim izuzetno talentovanim mladim majstorom, Ričardom DŽemsom, i sve će tada biti na kocki. Ali zasad je još siguran. Počeo je da razmešta figure.

"Ipak bih voleo da igramo pod jednakim uslovima", rekao je.

"Jesi li sada zadovoljan?" upitala je devojka. "Upecao si nedužnog saputnika - da igrate. Eto, to je ono najlepše kad imate Dika za muža", objasnila je Baronu, "njegova žena ima prilike da se upozna sa mnogim zanimljivim ljudima. Ali, kao slučajno - svi su oni šahisti".

Mladić se nasmeja. "Dozvolite da vam predstavim svoju suprugu, gospodine - ?"

Baron pogleda šahovnicu. "Špringer, DŽon Špringer", reče izabravši tu nemačku reč za skakača. To što je izmislio pseudonim, činilo mu se, nije bilo ništa nepošteno. Na kraju krajeva, imao je svoj renome, nad kojim je morao stalno da bdi. Jer, mogao bi i da se oklizne, sasvim slučajno, da mu pažnja zastrani zbog svih tih zvukova u vozu, uopšte zbog neregularnih uslova - a nije hteo da jedna takva slučajnost okrnji njegov ugled, ili da utiče na njegovo raspoloženje početkom turnira.

Ali ako se već postarao, makar i privremeno, da sakrije svoj identitet, znao je da ne sme ni primeniti svoj stil igre, koji bi stručnjaku otkrio i njegov rang i njegovo ime. Morao je, zato, prihvatiti hendikep da se sa Ričardom DŽemsom odmeri na protivnikovom terenu, što bi verovatno značilo - da se izloži snažnom napadu već od samog početka. Obično bi Baron izbegavao takav napad, angažujući sve svoje snage za predohranu, za suptilno napipavanje i korišćenje slabosti, uz osvajanje sve više i više prostora dok se čeka protivnikova odsudna greška, do koje mora doći kad-tad. A onda bi se naglo promenio tok igre. Posle mirne igre u početku i kontrole nad strateškim područjima, Baron bi prešao u prodoran, oštar i ubistveni protivnapad. To je bio taj moderni stil, u kome je Baron bio pravi virtuoz. Ali sad mora da se bori na stariji i riskantniji način.

Mladi DŽems je izvukao bele figure, pa je odabrao naprad Maksa Langea, neposredan i žestok, pravo kroz centar. Bilo je očigledno da teži brzoj pobedi, unapred se mireći sa pozicionim slabostima u slučaju da mu napad ne uspe.

Baron se branio na konvencionalan način, oštro se boreći za centar, za tačke odakle bi dobro zamaskirane odbranbene snage mogle preći u akcije na protivničkoj teritoriji. Obojica su bili pomalo nervozni. Bilo je u šahu nečeg, mislio je Baron, što je uobičajenu frazu "to je samo igra" činilo besmislenom. Naprotiv, kao što se može suditi po onima koji ga igraju, šah je pravi primer nemilosrdne borbe za vlast. U tome je i odraz samog života, sa svim tim iluzijama o vlasti nad njim. Upravo zato - mada bi se ljudi što ne umeju da misle nasmejali kad bi to čuli - šahovski majstori često umiru izanđali od napete, neverovatno duboke i složene koncentracije tokom niza godina.

Kad su ušli u završnicu posle razmene kraljica, DŽems je ostao sa pešakom manje, ali je imao povoljniji položaj za neposredne akcije.

"Moram vam reći, gospodine, da igrate zaista sjajno", sa puno poštovanja je rekao Baronu, koji je na to klimnuo glavom i nasmešio se. Pozicija je, znao je to, bila kritična. Ako bi Ričard DŽems savršeno znao sve što knjige o tome kažu, imao bi i pobedu nadohvat ruke. Ali bio je nervozan, skoro je drhtao od želje da uspe. Kad bi se samo ta njegova nervoza mogla iskoristiti na pravi način - ili ma na koji način... Frensis Baron je već i te kako žalio što je pristao da igra. Taj mladić će se pojaviti na turniru, prepoznaće svog protivnika iz voza, slučaj će biti obelodanjen. Mogao je već da zamisli Savarov ikrivljeni, sarkastični podsmeh, i ne samo Savarov. Biće zbog ovog podosta smeha na njegov račun.

"Izvinjavam se", naglo reče, "što vam nisam rekao svoje pravo ime". Nasmešio se i pružio ruku. "Ja sam Frensis Baron".

Naizgled, sve je bilo u redu. Bio je to čak kompliment mladiću. Otkrivajući ko je, velemajstor kao da je priznavao da ima dostojnog protivnika. A i Ričard DŽems se svesrdno potrudio da izvinjenje prihvati u tome duhu. Ali sad je već bilo u pitanju nešto mnogo krupnije. Sad je on igrao, sa izgledima na pobedu, protiv samog Frensisa Barona. Pocrveneo je i promucao: "Ne mislite, nadam se, da je bilo nepristojno sa moje strane znate, ono što sam rekao o Orimundu. Pojma nisam imao da..."

"Razume se," nasmešio se Baron. "Orimund igra na svoj način, a ja na svoj. Vi ste na potezu, gospodine."

Dva poteza kasnije, Ričard DŽems je pomerio jednog pešaka — što ga je koštalo partije. NJegov slavni partner se, kao pobednik, poneo sasvim fer, mirno i uverljivo čestitajući mladiću na odličnoj igri.

"Uskoro ćemo vas videti, bojim se, i na jakim turnirima," rekao je srdačno kad su se rastali na stanici Bei Bej.

"Hvala vam, vrlo ste ljubazni. Sa zadovoljstvom ćemo pratiti vaše partije na turniru."

Obojica su znala šta se u stvari desilo. Za Barona je ta pobeda bila prilično besadržajna, postignuta trikom ne mnogo boljim od zapahnjivanja partnera duvanom pravo u lice tokom čitave igre (što je bilo omiljeno lukavstvo jednoga ruskog velemajstora), ili zviždukanja, ili dobovanja prstima po stolu. A što je najgore, nije bio siguran da li bi tu partiju uopšte dobio bez takve smicalice.

A Ričard DŽems je rekao svojoj supruzi: "Ne znam zašto je morao baš tada da mi kaže ko je. Dotie sam sasvim dobro igrao, ali... uff! Kad sam čuo da igram protiv jednog Frensisa Barona prosto sam onemoćao!"

"Pa to je on baš i hteo," reče Sali. "Taj tvoj Frensis Baron može da bude veliki šahista koliko hoćeš, ali za mene je on istovremeno — i mali gad."

"Ali zaboga, mila moja, pa on bi me ionako pobedio."

"Nemoj ti tu meni sad, mila moja! Ja ne znam mnogo o šahu, a možda bi te on zbilja potukao do nogu, ali po onome što sam mu u toku igre mogla pročitati na licu — on tako nije mislio."

Učesnici turnira, činilo se Baronu, bili su ozbiljni i svečani kao zbor kardinala okupljenih da izaberu novog papu, ali i surevnjivi, svakako, kao dečaci koji biraju kapitena svog košarkaškog tima. Bio je to prvi međunarodni turnir posle rata, pa su vidljivo nedostajala neka ranije veoma poznata lica: Estigan, koji je umro; Zinućo, koji je postao fašista pa je sad bio u zatvoru; Ajnrih, kome se nije dozvoljavalo da ikud kroči iz svoje zemlje. Ali druge je dobro znao: engleskog velemajstora Krenija, koji je u svojoj skupoj odeći od tvida izgledao kao prestareli učenik; Savar, Francuz, punački čovečuljak koji je ličio na šefa kuhinje ali je imao ekscentričniji stil nego iko; Jazov, iz Rusije, koji je izgledao uštogljeniji i tmurniji nego inače; i još veći broj internacionalaca. Drugorazrednih, pomislio je Baron. Pa ipak, možda i ne baš drugorazrednih; toliko je mala bila razlika, u šahu, između velemajstora i znalaca, samo odličnih igrača. Bilo je više nego verovatno, mislio je i protiv svoje volje, da će izgubiti poneku partiju i protiv takvih. Ali, srećom, izgubljena partija vas ne isključuje iz dalje borbe. Sa ovoga turnira su, posle određenog broja kola, ispadali oni sa najmanjim zbirom poena, dok bi preostali igrači počinjali iznova.

A tu je, najzad, bio i Orimund. Ostareli velemajstor čija je seda kosa uokviravala njegovu glavu kao žičani oreol. Uvek je imao visoki beli okovratnik i blistavo crno odelo. Bližio se sedamdesetoj, ruke su mu podrhtavale, glas mu je bio tih, maniri besprekorni, a duh kao da mu je poslednjih godina izgubio nešto od svoje britkosti. Znalo se da je bio u koncentracionom logoru, što se, pomislio je Baron, na njemu videlo. Stari mu nije bio ostao u sećanju tako blag, tako krotak. Kad su se susreli u hotelskom foajeu, činilo se da je Orimund zaboravio da je ikada bio ljut na Barona. Oslovljavali su jedan drugog, konvencionalno, sa "maestro", pa su nekoliko trenutaka razgovarali bezmalo prijateljski.

"Šta ćete, maestro Barone, život prolazi..." govorio je stari. "Ni vi niste više mladić."

Da li to, znači, tako biva? Da li milite tako iz života, otresajući sa sebe stare antipatije, oslobađajući se postepeno od poročne strasti za uspehom?

"Radujem se što ću opet imati tu čast, maestro..."

"Možda poslednji put," reče Orimund. "Znate, pre mnogo godina, kad bi me neko upitao kako sam to u stanju da traćim život na šah, umeo sam da uzvratim pitanjem — a kako ste vi u stanju da traćite svoj život na pisanje knjiga, zarađivanje novca, slikanje, ili bilo šta drugo? Takav moj odgovor izgledao mi je dobar i sasvim umestan. Ali sad, priznaću, počinjem da se pitam — šta sam to postigao. Život mi je bio dat — a šta sam s njim učinio?"

"Ostaće vaše besmrtno ime," odgovori Baron vrlo ozbiljno.

"Besmrtno ime... Ali bolje bi bilo da sam umro. Možda ćete to i vi uvideti jednoga dana, maestro." Ovo poslednje, Baron je primetio, bilo je izrečeno sa onim poznatim hladnim i ubistvenim gnevom koga se sećao kao jedne od Orimundovih karakteristika. Ali Baron je shvatao šta je stari hteo da kaže: bilo je bolje umreti kao prvak sveta, nego se suočiti sa opadanjem svoje snage, i sa izdizanjem mladih upravo onda kad im se čovek više ne može uspešno odupreti. Bolje tako — nego umreti u tim kasnim, ledenim godinama, kad velemajsčor, ako napravi grešku, pomišlja da gubi razum.

To je bio njihov poslednji razgovor dok se nisu sreli za šahovskom tablom. Skoro ljutito, Baron uspe da se otarasi sažaljenja koje je bio osetio prema tome starom geniju. Pa šta ako je i tako? — ubeđivao je sebe. Kada i meni dođe vreme, neću kukati na pobednikovom ramenu. Takav je život — ali i da imam toliko godina kao on, još bih bio uveren da moram pobeđivati. A uostalom, da je slučaj obratan — bi li on imao milosti za mene? Čisto sumnjam.

Turnir nije bio lak. Malo ih ima koji su u stanju da izdrže toliku nervnu napetost iz partije u partiju, nastupajući protiv sve samih prvorazrednih igrača, a da se nikad ne osete bespomoćnim, pa ni Frensis Baron tu nije bio izuzetak. Borbe su postajale sve teže, pa se u poslednjim susretima prvoga kruga nailazilo na igrače koji su, znajući da će biti eliminisani, igrali žestoko i bezobzirno u želji da odnesu kući, kao utehu, bar neki poen iz igre protiv mogućeg prvaka sveta. Barona su tako potukli Jazov i Krekli, dok je Orimund izgubio partije protiv Savara i samog Barona. Baron se, međutim, nepokolebljivo uzdao u sebe. U prvom kolu je pobedio Savara, i mada sa Orimundom nije lako izašao na kraj, bar je ispoljio sigurnost i snagu, igrajući od prvih poteza solidno i žilavo. Stari je igrao nadahnuto kao u svojim starim, sjajnim danima, ali, pošto je njegov napad svuda nailazio na barijere, malo se više razotkrio, pa se nije mogao suprotstaviti protivnapadu kada je najzad i do toga došlo. Ričard i Sali su pratili sve njegove partije, i mada Baron ni na koji način nije pokazivao da je svestan te njihove posebne zainteresovanosti za njegovu igru, imao je neugodan i neodoljiv osećaj da su ga u vozu nekako prozreli, i da će im biti milo ako ne uspe, pa sad čekaju da vide njegove greške. Ironično se nasmešio u sebi. Grešaka neće biti, i ne sme — sve mora biti savršeno. A onda je prionuo da razgromi dr Andersona, svoga poslednjeg protivnika u prvom krugu.

Jedino su Orimund, Savar, Frensis Baron, i jedan Irac po imenu Brajan izbegli da budu eliminisani. U drugom krugu je Brajan, osećajući najednom koliko je blizu titule svetskog prvaka, jednostavno krahirao, gubeći partije protiv sve trojice. Savar je izgubio protiv Barona i Orimunda, a ova dvojica su remizirali između sebe, pa su ušli u odlučan susret sa po dva i po poena osvojena u tome krugu.

Uoči poslednje partije, Baron je sedeo u hotelskom foajeu i čitao, kad mu je prišao sekretar mesnog šahovskog kluba.

"Izabrali smo desetoricu igrača," rekao je taj zvaničnik, "pa bismo voleli da sa njima odigrate simultanku naslepo. Bila bi to za nas čast, velika čast, maestro, a možemo vam garantovati potpunu diskreciju. Naravno, shvatamo da možda nećete biti raspoloženi da se izlažete takvom naporu uoči finalnog susreta, ali mi je rečeno da vas ipak pitam." Oklevao je, kao da se izvinjava, bezmalo spreman da se, shvatajući koliko je taj zahtev preambiciozan, povuče i pre no što bi dobio odgovor, ali ga je Baron zaustavio.

"Pod uslovima koje ste naglasili," rekao je, "ne bih imao ništa protiv te simultanke. U stvari, vašu zainteresovanost primam kao kompliment, na kome vam zahvaljujem. Samo, shvatite, očekivaću od vas da to ostane u potpunoj tajnosti. Pre svega, ne bi bilo lepo u odnosu na moga protivnika ako bi se saznalo da sam uoči naše partije bio toliko bezbrižan da sam igrao šah zabave radi. Mogu večeras da igram samo ako se podrazumeva da tu rezultati uopšte neće biti važni, te da će to biti za mene samo mali predah."

"Potpuno vas razumem," reče sekretar. "Dogovorićemo se ovako. Članovima će biti rečeno da će jedan velemajstor, čije im ime neće biti otkriveno, odigrati simultanku naslepo protiv njih desetorice. Velemajstor će biti u posebnoj prostoriji, i neće se videti sa svojim protivnicima ni pre ni posle toga. Tako ćemo sve do sutra uveče samo predsednik kluba i ja znati ko ste. A i od samih igrača će se zahtevati da ćute o celoj stvari."

Pošto su ti uslovi bili za Barona zadovoljavajući, odvezen je do Koplijskog šahovskog kluba, gde je smešten u omanju sobu i za trenutak ostavljen sam. Sekretar se ubrzo vratio. "Pao je dogovor," rekao je, da ćete imati bele figure na parnim tablama, a crne na neparnim. Je li u redu?"

"Kako da ne," odgovorio je Baron.

"Onda će prvi potez na svim neparnim tablama biti — pešak na e4," reče sekretar.

"Moj odgovor je svugde pešak na e5, a na svim parnim tablama igram pešakom na d4."

Tako se to radi. Na tim simultankama naslepo dozvoljavalo se protivnicima da se malo istrče, pa kad se slabići otkriju sami — brzo se počiste, da bi se pažnja usredsredila na one teže partije.

Amateri su se brzo pokazali. U prvoj, drugoj, četvrtoj i osmoj partiji Baronu je bilo potrebno manje od petnaest poteza da bi postigao i učvrstio presudnu prednost. Malo u kojoj partiji naišao je na nekakve teškoće. Našao se, kao i obično, nekakav zamlata koji je uobražavao da mu pešaci na daminoj strani mogu obaviti sav posao; drugi je mislio da se može potpuno obezbediti ako fijanketira oba lovca; jedan je ubacio kraljicu u vatru i oštetio Barona za topa i pešaka da bi upao u lukavo postavljenu klopku. U većini partija igra nije donela, ništa, sem prilike za velemajstora da još malo uvežba koncentraciju.

Najzad se sedma partija izdvojila od ostalih. Bio je to napad Maksa Langea, i to ona varijanta u kojoj se damin skakač dovodi na neobično polje. Udubljujući se u tu poziciju, Baron poče da prepoznaje protivnikov stil. NJegov partner, skoro je bio siguran u to, nije mogao biti niko drugi do Ričard DŽems. Posle nekoliko minuta, iznenađujuće brzi napad učvrstio ga je u tome uverenju. Baron je osetio neumoljiv pritisak pred kojim su njegove figure bile naterivane na odbranu. Moglo je tu svašta da se dogodi.

Ostale partije su bile dokrajčene negde posle četrdesetog poteza. Dobio ih je sve, ali to, najzad, i nisu bili nikakvi protivnici. Ali u sedmoj partiji se vodila oštra borba, preteći oblaci skupljali su se na vidiku. DŽems kao da je hteo da izvojuje briljantnu pobedu, a stvari su tako stajale da to i nije bilo nemoguće. Samo, ovaj put nije bilo načina da se mladić izbaci iz koloseka: naprotiv, Baronu se činilo da bi njegovi sopstveni nervi pre mogli popustiti. Moglo se tu veoma lako pogrešiti; nesigurno je u svom duhu držao izukrštane, zamršene konce varijanata u kojima je ukupno trideset tri figure i pešaka moglo da učini više od osamdeset poteza na šezdeset četiri polja. Mogućnosti su bile beskrajne. Ako bi se zaboravio samo jedan potez, ili bi se u memoriji pogrešno izveo, sve bi bilo gotovo: bio bi to poraz. Jedan poraz, naravno, u deset partija naslepo — to nije bilo ništa; ali zar da izgubi baš protiv mladoga DŽemsa! A bio je siguran da je i DŽems znao sa kim igra; osećao je duhovnu vezu sa partnerom koja mu je omogućavala da zamisli mladićev dopadljivi lik dok se saginjao nad tablom, te je shvatao da DŽems savršeno dobro zna da on to igra — i dobija — protiv Frensisa Barona.

A onda se i to desi. Došao je sekretar i rekao: "U partiji broj sedam — pešak dolazi na f6."

"Baš tako?", upita Baron, sa nevericom.

"Da, to je igrao, gospodine."

"Moj odgovor je — damom uzimam topa."

Frensis Baron je odahnuo. Ričard DŽems je napravio grešku, istina suptilnu, i ne odmah vidljivu, ali je velemajstor već sad mogao predvideti raspad protivnikove pozicije. Posle žrtve kraljice, skakač i dva topa će obaviti preostali deo posla. Pozvao je sekretara, i rekao: "Objavljujem mat u šest poteza."

Sve je sad išlo kako je zamislio. U petom potezu je naterao beloga topa da zauzme polje pored svog kralja, blokirajući ga, tako da je bio moguć mat skakačem na f2.

Vratio se u hotel, ali ga je nešto mučilo. Onakva greška je bila prosto neprirodna, ako se ima u vidu koliko je briljantna bila DŽemsova igra sve dotle. Bila je ravna predaji... bila je... pa dabome — to i jeste bio nameran poraz! Sad mu je sve bilo jasno. DŽems je prepoznao svog protivnika, shvatio je da bi Barona, sveg ophrvanog turnirom, ma kakav poraz u ovom trenutku mogao iz osnova da uzdrma — pa je svesno otvorio svoj položaj da bi bio pobeđen. Bio je to više nego suptilan i oštrouman sportski gest; bilo je to, na neki način, moralno otkrovenje. Najzad, razmišljao je, ako se ima u vidu da tome mladiću nisam nimalo simpatičan, i da je mirne duše mogao da me porazi ali se ipak uzdržao — utoliko je njegov gest bio prefinjeniji.

Frensis Baron je imao muke da zaspi. Stalno mu se priviđalo njegovo sopstveno lice, koje kao da mu se obraćalo: "Ja sam Frensis Baron, ja sam Frensis Baron," i sve tako, stalno, sa najvećom mogućom pompeznošću. "I čega radi — sve to?" pitao se. Radi jedne šahovske partije. Ali šah, na kraju krajeva, nije sam život. Šah je, ako se gleda kako treba, ipak samo igra. Velika igra, to je tačno; ali zaslužuje li ona da se toliko ide u susret njenim zahtevima? Eto, taj Orimund, već oronuo, gorko oseća to opadanje sopstvenih moći, pa se ipak pobožno drži pravog viteštva u igri.

Zamišljao je Orimunda kako se posle njihovog sutrašnjeg, finalnog susreta vraća sam u Evropu. Imaće on i dalje puno poštovalaca, biće ipak zadovoljan svojom dobrom igrom, mada ne veličanstvenom, to je istina; ali će u suštini, u dubini duše, biti potpuno sam — starac na pragu smrti.

Orimund je dobio tu poslednju partiju. Frensis Baron nikada neće zaboraviti kako su se novinari okupili oko njih po njenom završetku, niti kako je starac plakao zbog svoga uspeha daleko više nego što bi da je bio poražen. Pa kako ga je Orimund oslovio kao "maestra", i rekao mu "zbogom" na najdirljiviji prijateljski način, držeći šaku na Baronovom ramenu. "Posle mene — vi ćete biti taj," rekao je, "možda već za godinu-dve, ko zna?"

Kolebajući se između potištenosti i zadovoljstva, Frensis Baron, drugoplasirani na svetskom prvenstvu u šahu, spakovao je svoj kofer, spremivši se da se vrati u NJujork. Analize te završene partije, znao je to, daće mnogima pravo da mu se podsmehnu.

"Slobodno," rekao je, čuvši da neko kuca.

Na vratima su stajali Ričard i Sali DŽems. Pozvao ih je da uđu, pa mu Ričard reče: "Samo smo hteli da znate — nama je sasvim jasno šta ste uradili u toj partiji." Sali je klimnula glavom, slažući se. "I hteli smo da vam kažemo — da je to bilo izvanredno od vas."

"Šta sam uradio? Nisam uradio ništa — sem što sam izgubio, razume se."

"Poklonili ste mu tu partiju. Učinili ste to namerno, i to tako da to nikada neće shvatiti niko ko savršeno dobro ne poznaje i vaš i njegov stil."

Frensis Baron im se nasmeši. "Nema potrebe trubiti okolo o tome," rekao je. "U svakom slučaju, za taj svoj donkihotski postupak treba da zahvalim — vama. Sinoć ste mi otkrili mnogo štošta o ovoj igri."

"Sinoć?" DŽems ga pogleda sa nerazumevanjem.

"Da. U Koplijskom šahovskom klubu, znate već, na sedmoj tabli."

"Ne razumem vas," reče Ričard DŽems. "U Koplijskom šahovskom klubu nisam bio nikada u životu."