Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Sa Mašom o šahu

Sa Mašom o šahu

14.11.2011 /   Andrejić, Vladica (2170)

Екслузивно за Вечити шах, ваш главни и неодговорни уредник урадио је екслузивни интервју са Маријом Манаковом. Повод је одавно најављен, а у питању је велика неправда која јој је учињена што није позвана да наступи за репрезенатцију Србије.

Marija Manakova, iako svojim rezultatima zaslužuje nikako ne uspeva da se nađe u ženskoj reprezentaciji Srbije već nekoliko sezona. Neke rezultate videli smo u tekstu "Bravo Mašo!", a argumente za prošlogodišnju akciju, Olipijadu u Hantiju, čitali ste u "I šta sad Ana?" Ove godine nije ušla u sastav za Evropsko prvenstvo, a paralelni tekst o tome možete pročitati u "Selektor umesto selektora". Putem modernih tehnologija uradio sam intervju sa Marijom Manakovom, a ona je ljubazno odgovorila na moja pitanja. Pa pročitajte...

Vladica Andrejić:

Zdravo Mašo. U ime posetioca sajta Večiti šah voleo bih da uradimo kratak intervju. Odmah ću početi sa konkretnim problemom koji naše čitaoce najviše interesuje. Kako je moguće da Vi, kao druga (aktivna) šahistkinja Srbije po rejtingu i ostalim performans statistikama, sa osvojenom medaljom na Ženskom šampionatu Srbije 2011, niste ušli u reprezentaciju?

Marija Manakova:

Iako me svih prethodnih godina nisu uzimali u tim, nije mi bilo tako žao, jer uvek je postojao izgovor zašto ja ne treba da igram. Ali ove godine neuzimanje mene u reprezentaciju bila je apsolutna nepravda. Takođe mi je žao da su ovaj intervju i sve ostale priče počele tek posle završetka evropskog prvenstva, a ne pre toga. Sad, ako bi ekipa nastupila dobro, vi ne bi ni poslali sva ova pitanja. Suština problema je da u srpskom šahu svi ćute. Plaše se da izgube zadnje pocepane pantalone, jedino što im je ostalo. Nema jakih ličnosti koje bi mogle da utiču na razvoj srpskog šaha. U stvari ih ima, ali njima se ne daje pravo glasa, oni su negde u pozadini.

Evo, recimo, pojavio se Borislav Ivkov kao selektor i rekao: "U timu moraju biti: Marić, Bojković i Manakova. To je moj stav, pa šta bude." I čovek je sebi i za sve nas obezbedio bezbedan život (za vicešampione Evrope određene su nacionalne penzije). To je bio sjajan nastup! Veliki uspeh! Gde je sada Borislav?! Zašto nije i sledeće godine bio selektor?!

Posle toga bili su čudno-flegmatični Ristić, pa Suza Maksimović, pa Ana Benderać. Svi su dobri, simpatični ljudi. Ali kada ja pitam bilo koga u Srbiji - kad će se konačno pojaviti čovek koji će reći svoju sopstvenu reč, a ne ono što mu naredi Savez - svi mi odgovaraju: "Pa, Mašo... tako je to kod nas... nema šanse..." I sada, kad vidim da naša reprezentacija gubi od Slovenije, u kojoj do skoro žene nisu znale da igraju šah, jasno vidim: "U Sloveniji šah napreduje, a kod nas degradira". Možda sada, posle drugog uzastopnog sramotnog nastupa srpske reprezentacije ima šanse da se nešto promeni, bar će neko početi da priča o tome.

Ne znam tačno, ali pretpostavljam da kod Ane u ekipi vlada odlična atmosfera, ali to nije najvažnija stvar. Važno je da šahistkinje igraju šah dobro, da selektor izvede pravi izbor igračica. Važno je da se pravilno odredi sastav ekipe za svaki meč. Važno je da selektor ima veliko iskustvo ili kao igrač, ili kao trener. Da zna šta sme da kaže devojkama, a šta da prećuti. Da ima nepokolebljiv autoritet kod igračica.

Recimo, Skoro sam bila na sastanku ženske komisije Ruske šahovske federacije. Tamo je bio Dohojan (selektor ruske ženske reprezentacije i trener sestara Kozincevih). On je rekao jednu stvar koja me jako pogodila. Na pitanje zašto je uzeo Pogonjinu, iako ona nije baš zaslužila ove godine (Za razliku od Srbije, u Rusiji se trude da poštuju kriterijume izbora u tim. I naravno nemoguće je da šampionka države ne igra u ekipi. Sećam se situacije sa Sandrom Đukić - lako su je izbacili! Ovo je "sitnica" za rukovodstvo, kad su uzeli ćerku funkcionera Rakića umesto šampionke Sandre, a devojka je bila slomljena. Pratim je, ona ide na dole, i ne verujem da će imati snage da se uzdigne. Ostaviće šah, a mnogo je talentovana). I sada Dohojan kaže: "Znam kako sjajno Pogonjina igra za reprezentaciju. Kad praviš ekipu, treba da obratiš pažnju na mnoge faktore. Recimo, ima igrača koji pokazuju svoj najveći potencijal kad igraju za ekipu. To su ekipni igrači." Odmah sam se setila sebe, jer sam baš takva (iako to nije baš najskromnije, činjenice dokazuju, ali koga to interesuje?), a i premetila sam kako Dohojan ozbiljno shvata svoj posao. Setila sam se Ane Benderać, odnosno moj razgovor sa njom pred njenu odluku za sastav ekipe. Kasnije ću ispričati o tom razgovoru, a sada samo jedan detalj. Ja joj kažem: "Znaš li da sam skoro imala rejting 2366, pa mi je pao samo zbog jednog turnira". A ona mi na to: "Pa, svaka od vas ima rejting, pa joj pada..." Ja: "Ti uporedi turnire gde sam igzubila ja, a gde tvoje devojke! Ja sam izgubila na muškom intermajstorskom turniru u Moskvi gde sam posle posla, umorna, i tako dalje, išla na partije da bih isprobala nova otvaranja! A devojke su igrale na najvažnijim međunarodnim takmičenjima u svojoj uzrasnoj konkurenciji, pa su slabo prošle." Ili kažem joj: "Pogledaj moje rezultate sa tim Ruskinjama, od kojih vi gubite sa 3:1! Samo pogledaj, kako ja igram sa onima od kojih se vi najviše plašite!"

Ali Ana nije Dohojan. Ne može ona sve to da zapazi, a kad bi mogla - ne sme čvrsto izraziti svoj stav pred rukovodstvom ŠSS. Ona je zavisna od njih. Ko tamo određuje? Miša Vukotić? On je zainteresovan da sve igračice BAS-a igraju za reprezentaciju. To je jasno. Jedna je velika prijateljica selektora, drugu zastupaju novinari... Stalno su neki interesi, a rezultat kao da uopšte nije važan! A možda neko i želi da srpska ekipa nastupi slabo? Ozbiljno! Tako izgleda. Bilo bi drugačije da se uzme jak selektor. Ko je jak? Sada mi na pamet pada Borislav Ivkov, zatim Miloš Jovičić, kapiten, fantastičan(!) kapiten RAD-a (to sam saznala ove godine), a i dobar trener istoveremeno. Recimo, on bi mogao da kaže "ne" rukovodstvu, jer ima gde da zaradi novac i nije zavisan od svog funkcionerskog položaja u ŠSS. I ne smatra Olimpijadu i Evropsko prvenstvo kao kockarnicu, gde ćemo "sigurno imati sreće". E, pa, nema sreće! To je šah! Ova ekipa je jaka, ova je slaba. Ova se dobro pripremila psihološki za poslednju partiju, a ova je sigurna da će izgubiti. I gubi. A Dohojan je na tom sastanku rekao: "Mi idemo da zauzmemo prvo mesto. Ja radim samo sa tim učenicima koji su uvek spremni da idu na turnir samo za prvu nagradu."

Vladica Andrejić:

Da li Vas je neko iz Saveza ili selektor zvao u vezi reprezentativnih akcija za 2010. i 2011. godinu?

Marija Manakova:

2010. godine bio je čudan poziv od mog bivšeg muža, Tošketa. Kaže: "Zvali su me iz Saveza, pa su zamolili da te pitam, ako te pozovu u tim, da li ćeš prihvatiti". Odgovorila sam - naravno. Posle toga niko nije zvao.

Ove godine zvala me je Ana na moskovski broj. Bila sam sigurna da zove da mi kaže da sam u timu i da mi objasni detalje za dolazak na pripreme. Ona me pita: da li ću prihvatiti ako mi budu ponudili da igram za tim. Kažem - naravno. A i ne razumem zašto me pita, jer ne vidim koga bi mogla da stavi umesto mene. Ove godine sam zaslužila po svim kriterijumima. A ona meni: "Zvaću te za par dana". Zove za par dana i kaže da je sastav isti kao prošle godine, samo su izbacili Rakić, a umesto nje stavili Drljević. Bila sam u šoku. Ovo je nešto izvan kategorije dobra i zla! Ovo je nemoguće! Ali pošto znam da radim pod stresom, odmah sam smislila milion razloga zašto je za mene bolje da ostanem u Moskvi, a da ne igram na Evropskom. Ali to su bile slabe utehe. Naravno da mi je bilo mnogo krivo!

Vladica Andrejić:

Da li imate neke lične probleme sa selektorkom ili Savezom pa Vas zato ne žele u svojim redovima?

Marija Manakova:

Možda ima... negde... daleko... možda me neko i ne voli baš... Obično su to žene... Ali ne verujem da je to najvažniji razlog.

Vladica Andrejić:

Imali ste sjajnu sezonu prošle godine. Odavno nijedna "naša" žena nije kompletirala turnir u visini interbala (performans od 2450), a Vi ste to uspeli na dva turnira zaredom (Negroponte i Žensko polufinale Rusije). Ove godine zauzeli ste treće mesto na Ženskom šampionatu Srbije. Na Ženskoj ligi Srbije igrali ste dobro, pobedili ste i prvu (Bojković) i treću (Stojanović) tablu reprezentacije, a malo je falilo do osvojanja titule. Sudeći po MEGA 2011 bazi na partijama od 2000. godine pa na ovamo, Vi imate pozitivan skor protiv svih aktuelnih reprezentativki. Vodite protiv Bojković 2½:1½, protiv Čoluškine 5:2, protiv Stojanović 2½:1½, protiv Drljević 3½:½ i protiv Erić 2½:½. Šta mislite da treba da uradite da bi vas selektor pozvao u reprezentaciju?

Marija Manakova:

Kao što sam rekla, ako se selektor postavlja da bude marioneta, onda imam samo jedan put: da zauzmem prvo mesto na osmomartovskom turniru, da postanem šampionka Srbije i da imam rejting preko 2400. Samo ova tri uslova istovremeno. Praksa je pokazala da to nije šala. Kada sam imala sve razloge da igram u timu na Olimpijadi u Elisti 1998. prošla sam vatru, vodu i medne trube, da bi Goca Marković imala izgovor. U stvari onda je želela da me stavi u ekipu, ali nije imala objašnjenje za rukovodstvo, a i za Alisu Marić, koja je u ekipu forsirala svoju sestru. Morala sam na kraju čak da igram četvoromeč, da bih dokazala da sam u tom trenutku bila najjača od svih kandidatkinja.

Ako selektor bude jak čovek, igrač, trener, ja ću ući u reprezentaciju. Ali, naravno, i ja treba nešto i ove godine(!) da dokažem, da zaslužim. A ima i još jedna stvar. Pošto već odavno živim u Moskvi, mene i ne smatraju "svojom" (Srbi su neverovatne nacionaliste). Zato ne bi bilo loše da se pojavljujem malo češće u Srbiji, a ne samo na najbitnijim turnirima. Ali to nije baš lako izvodljivo.

Vladica Andrejić:

Kako gledate na neuspehe ženske reprezentacije u poslednje dve godine?

Marija Manakova:

Kao što sam već rekla - neko ne želi da žene uzmu medalju. Ali to su paranoične pretpostavke. Ono što je sigurno je da se u srpskom šahu gledaju samo sitni interesi. Izgubljeni su veliki ciljevi, veliki igrači, velike ambicije. Sada uspeh Srbije zvuči kao legenda. Nema Dohojana koji bi rekao: "Idemo da uzmemo prvo mesto". Kad su pitali Anu koji su joj ciljevi na ovom turniru, osigurala se: "Četrnaeste smo po rejtingu, sve što je iznad toga je uspeh." Svaki psiholog reći će vam da su to reči čoveka koji kodira sebe za loš nastup.

Vladica Andrejić:

Kakvi su Vaši dalji šahovski planovi? Da li biste bili zainteresovani da igrate u ženskoj reprezentaciji Srbije ako bi se neki (novi ili stari) selektor udostojio da Vas pozove?

Marija Manakova:

Uvek sam zainteresovana da igram u reprezentaciji. Sada sređujem najvažnije životne stvari u Moskvi, da bi mogla da se potpuno posvetim šahu. Već dve godine pokušavam da izvadim u Beogradu srpsku ličnu kartu i pasoš (srpsko državljanstvo već nekoliko godina imam), ali dve žene u ministarstvu unutrašnjih poslova, koje vode moj predmet me zezaju. Osećam se jadno. Zatvaraju mi se vrata u Srbiji iako već skoro dvadeset godina za ovu zemlju pravim uspehe na međunarodnom nivou. Imam sina Srbina. Planiram da se upišem na sastanak kod Dačića da mi lično izvadi pasoš. A te žene se ponašaju prema meni tako, kao da nisam šahovski velemajstor, već... ne znam, promenio se odnos u Srbiji prema šahu i šahistima. Bilo je to i u Rusiji do skoro. Sada je na čelo šaha došao jak političar, savetnik Medvedeva, pa je šah krenuo gore neveroavtnom brzinom. Od sveg srca to želim i Srbiji!

Vladica Andrejić:

Hvala Vam što ste odgovorili na moja pitanja, želim Vam sve najbolje u nastavku šahovske karijere, a isto tako i u životu.

Marija Manakova:

Hvala što imate sajt gde ljudi mogu manje-više da se izraze. Ali vidi se koliko je "aktivna" publika u srpskom šahu - vrlo malo komentara. A treba da shvatimo: ovo je samo dno. Ne može da bude gore. Treba već nešto da se preduzme. Da se nađu i dovedu jaki ljudi iz politike, biznisa. Da se pojave profesionalni menadžeri. Treba se dići sa kolena.


na slici Maša igra protiv robota kojeg je napravio Konstantin Kostenjuk (Aleksandrin otac)