Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Otvoreno pismo

Otvoreno pismo

19.10.2010 / VM Stojanović, Mihajlo (2561)

Велемајстор Михајло Стојановић предочио нам је своје проблеме, као и виђење наше репрезентације на олимпијади. Прочитајте.

Otvoreno pismo

Obraćam se šahovskom internet auditorijumu sa namerom da ih upoznam sa mojim ličnim problemom ali da takođe pomenem i nastup reprezentacije Srbije na Olimpijadi ove godine.

Krajem juna prošle godine zvao me je Boško Đukanović, tadašnji (ne znam da li je i sada) počasni predsednik Valjevskog Šah kluba „Sv. Nikolaj“. To je bio momenat kada sam upravo hteo da pređem iz tog u drugi klub, uglavnom zbog neizmirenih finansijskih obaveza prema meni. Ne pamtim tačan razgovor ali za sledeće njegove reči sam sasvim siguran: „Molim te ostani u klubu. Životom ti garantujem da će ti sve biti isplaćeno.“ Iako, na osnovu prethodnog iskustva, nisam bio siguran da će tako i biti, odlučio sam da ostanem da igram za ekipu Valjevskog Šah kluba u 2009. godini – presudila je moja želja da se grad u kome sam odrastao bori za titulu; nagađao sam da je to možda poslednja šansa za takav uspeh. Na Prvoj ligi krajem avgusta 2009. naš tim je uspeo da osvoji titulu i ja sam bio presrećan, jer ako ništa ostaće u istoriji grada da je bio jedanput šampion Srbije u šahu. I sada mi je to jedan od najdražih šahovskih uspeha pošto se baš u prostorijama VŠK-a pod strateljstvom jednog od mojih Učitelja, gospodina Budimira Lakićevića razbuktalo moje interesovanje za našu igru, a za Valjevo me vežu i neraskidiva prijateljstva.

Međutim, ostalo je dugovanje prema meni od strane Boška Đukanovića za nastup u 2009. godini. Više puta sam ga tražio povodom toga, a on je odgovarao da će sve biti u redu. Danas sam ga pozvao i on je, između ostalog, izjavio: „Nikome ništa nisam dužan i nikome ništa nisam garantovao“! Iako sam pokušao, razgovor na tu temu nije usledio, jer mi je ubrzo prekinuo vezu.

Osećam se poniženim i prevarenim, po povratku kući nameravam da se obratim javnosti i nadležnim sportskim institucijama u Valjevu a možda i šire, sa ciljem da zaštitim svoje dostojanstvo i profesiju - jer je pomenuti Boško Đukanović javna ličnost, direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti na Dedinju u Beogradu, predstavljena u medijima kao neko ko voli i pomaže sport.

Na Olimpijadi koja je održana u gradu Khanty-Mansiysk (sibirski deo Rusije) u periodu 20 Septembar – 3 Oktobar 2010, imao sam priliku da vidim fukcionisanje reprezentacije Srbije iz neutralnog ugla, pošto sam tamo bio angažovan kao trener Japana. Veoma retko je bilo prilike da razgovaram sa nekim od naših igrača, ali sam odlazio da posmatram mečeve koliko je vreme dopuštalo i dosta toga se moglo primetiti sa strane.

1. Zalaganje igrača: Mislim da su se oni borili veoma dobro sa obzirom na okolnosti koje ćete bolje razumeti iz daljeg teksta. Stekao sam utisak da velemajstor Robert Markuš nije bio u formi, jer je gubio iz dobrih pozicija što se njemu inače ne dešava. Moguće da mu raspored po tablama nije odgovarao jer iz ličnog iskustva znam kako nepostavljanje ekipe po snazi može da utiče.

2. Ponašanje selektora muške reprezentacije Siniše Dražića: Nije bilo na zadovoljavajućem nivou. Previše sam ga viđao na štandu sa knjigama u holu van prostora za igru, a njegove izjave koje možete videti na http://www.ugra-chess.com/node/493 su u najmanju ruku sramotne.

3. Nerazumno visoki troškovi ŠSS za ovo takmičenje: Da li je potrebno da imamo „predstavnika za medije“ na samom takmičenju, ako se tako može nazvati funkcija koju je na Olimpijadi obavljala Snežana Stojanović? Ne znam ko je platio boravak Miroslavu Kopanji tokom celog turnira tamo, pretpostavljam da je ŠSS značajno učestvovao? Čini mi se da sam tamo video i predsednika ŠSS Miodraga Vukotića, čoveka koga inače uopšte ne poznajem i bez loše namere mogu da pitam: ukoliko je ŠSS pokrio njegov boravak tamo – šta je time postignuto? Rekao bih i da se trošak boravka u hotelu u Moskvi (pretpostavljam da nije bio manji od hiljadu evra), prvog dana dolaska naše reprezentacije u Rusiju, mogao izbeći boljom organizacijom. Kada uporedimo to sa Šahovskim savezom Japana koji je nastojao da izbegne svaki ma i najmanji nepotrebni trošak, ili sa Šahovskom federacijom Švajcarske (oni su čak otkazali i cuger turnir preko Interneta čim su naslutili da može biti kakvih manjaka u budžetu), onda je jasno o čemu govorim – takvo razbacivanje novcem ne može biti nazvano drukčije nego bahatošću odgovornih ljudi iz Šahovskog saveza Srbije. Meni se čini da je zvanični problem što ne postoji pravilna kontrola te institucije od nadležnog Ministarstva, a nezvanični je što oni koji žele dobro srpskom šahu za sada ne umeju da se ujedine i odbrane od ljudi koji ga uništavaju.

Sad možete zamisliti kako su se osećali reprezentativci u takvom okruženju ako je mene, posmatrača sa strane, tištalo što je tako. Naravno da se to sve odražava na rezultat, pa na takmičenju sve treba da je podređeno igračima a kamoli da je situacija skoro obrnuta. Selektor jedne reprezentacije mi je čak rekao: „Ovi ljudi iz vašeg saveza kao da mrze šah“!

Mnogo bi se još moglo pisati o nepravilnostima u radu ŠSS vezano za Olimpijadu i inače, ali valja se osvrnuti i na nešto pozitivno: veliku podršku svojim kolegama tokom takmičenja pružio je jedan od naših najboljih velemajstora Dragan Šolak. Takođe je bila izvanredna pobeda Anđelije Stojanović nad Aleksandrom Kostenjuk, zvaničnom prvakinjom sveta u šahu. I za kraj nešto što direktno nije vezano za moj tekst, ali je od suštinske važnosti za nas šah: Ogromno hvala fenomenalnom Ivanu Markoviću za sav njegov trud oko statusa drevne igre u našem društvu. On je uvek spreman kada treba rešavati neki problem i zato ga najviše ističem, ali imamo mi u Srbiji još mnogo dobrih i vrednih ljudi koji vole šah – dakle ima nade za kvalitativni pomak napred.

Basel, 19. Oktobar 2010
Mihajlo Stojanović