Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
VEČITI ŠAH
Prva - Turniri - Pretraga - Rejting - Reportaže - Jedi jedi - Link
user:  
pass:
 
  Pobunjeni čovek potvrđuje svoje dostojanstvo

Pobunjeni čovek potvrđuje svoje dostojanstvo

29.07.2010 / IM Đukić, Željko (2382)

Чини се да је наша репортажа Зауставите лудило подстакла народ на велику дискусију. Овога пута своје мишљење износи ИМ Жељко Ђукић из Ниша.

Sa zadovoljstvom sam pročitao tekstove Vladice Andrejića i Slobodana Adžića, pa bih želeo da i ja iznesem neko svoje viđenje stanja u našem šahu.

Počeo bih najpre od primedbi na selektora muške reprezentacije. Trebalo bi još pri izboru da se gleda da to bude ugledna ličnost, koju će reprezentativci uvažavati i pre svega poštovati, i ne samo oni. Po mom ukusu bi bio Bora Ivkov ili Boško Abramović koji su već bili selektori. Velemajstor Slavoljub Marjanović, koji je duže vreme u Grčkoj i radi tamo kao trener i selektor, ispričao mi je interesantnu priču. Na nekoj Olimpijadi, Grčka je kao visoko plasirana ekipa, igrala u samom vrhu, na nekom uzdignutom podijumu. Dok je on šetao i pratio igru svojih pulena, prišao mu je Anand, sa kojim nikada nije odigrao turnirsku partiju, niti se pak ikada upoznao sa njim, pogledao identifikacionu karticu na njegovim grudima, pružio ruku i srdačno se pozdravio, kao sa starim znancem. Da li se može zamisliti takva situacija kada je u pitanju naš selektor? -Verovatno, ne. Da li mu treba zameriti što je konkurisao i na kraju bio izabran? -Ne. Ono na šta bih ja imao primedbu, to je njegova odluka da naglavačke postavi tim. Nešto slično sam viđao ranije u najnižim ligama, gde je to bilo dozvoljeno. Svakako to ne priliči jednoj reprezentaciji, i tu me više čudi odnos reprezentativaca prema takvoj odluci. Oni jednostavno ćute. Što se izbora tiče, da sam se ja pitao, za Bogosavljevića bih svakako našao mesto. Da li mu treba zameriti što je prodavac knjiga? Ne! To je možda i neka preporuka jer se zna da je bivši selektor ženske reprezentacije, gospodin Nenad Ristić, svojevremeno sa paketima knjiga jurio kolima do Nemačke, da bi stigao pre Martinovića, prodao najnovije informatore i enciklopedije po višoj ceni i zasitio tržište. Ako meni ne verujete, pitajte mog ispisnika Rašu Govedaricu, koji iz moje generacije, jedini, još uvek aktivno igra šah. Iskreno govoreći, meni je Siniša Dražić simpatičan čovek i mislim da je na poslednjim šampionatima pokazao da je i odličan šahista. Pobeđivao je i bio u samom vrhu i na nekim openima. Ima sportsku drskost i samouverenost što je uostalom i veoma važno. Ako je pak tačno da je nekog anonimusa predstavljao kao DŽobavu, onda je to stvarno za svaku osudu.

Što se tiče šahovskih funkcionera, tu za sada izgleda pomoći nema, ali bih citirao nešto što sam već pročitao negde: "Pametni ne popuštajte, jer situacija postaje nepodnošljiva". Šahovski funkcioneri iz Beograda, potpomognuti jednim predstavnikom područnog saveza, sa inicijalima imena i prezimena SV koji takođe živi u Beogradu, mogli su do sada da rade i da izglasaju šta god hoće. Bilo koji turnir da se igra, dolaze oni u posetu, nasmeše se, ispozdravljaju sa nekim učesnicima, verovatno pokupe dnevnice, a Ti Vladice, kada navedeš kao trošak put do Novog Sada i nazad, verovatno se slatko ismeju, jer nikada nisu ni put platili. Za uzvrat SV će igrati na turnirima, imaće više turnirskih partija godišnje od Šolaka. Obrenovac će mu biti daleko, pa će uzeti hotelski smeštaj, a za to vreme će Abramović, Mozetić i drugi velemajstori putovati svaki dan organizovanim autobusom. Pre neku godinu sam na nekom od tih ubrzanih turnira odigrao partiju sa njim. Jasno je, da je moj minimum daleko iznad njegovog maksimuma, tako da sam partiju odigrao rutinski, strateški sasvim dobro i čak bio zadovoljan igrom. Blago guranje figura prema meni, je bio izraz njegovog nezadovoljstva ishodom partije. Gledao sam ga zapanjeno i razmišljao šta bi bilo da sam ga slučajno dobio iz izgubljene pozicije, ili pak na neki pad zastavice, sigurno bi mi sve figure sručio u lice. Znamo se mi odavno, ali on je postao moćan funkcioner. Kasnije će on voditi sa sobom na sve turnire u Kosovskoj Mitrovici čoveka sličnog kova, gospodina Nenada Ristića. Tada mi je postalo jasno zašto Sandra , kao šampionka nije uzeta u reprezentaciju.

A šta znači kada čovek već dobije vlast u šahovskoj organizaciji, na jednom nižem nivou, vidi se po prvenstvima Niša koja su nekada igrana sa 80- tak učesnika, poslednje godine se broj učesnika kreće oko broja 20. Upisnina recimo za moje učešće, pre dve godine, iako sam internacionalni majstor i višestruki prvak grada, je bila 1.500 din. a pošto sam zakasnio sa prijavom, na dan početka je iznosila 2.000 din. jer sam bio član ŠK "Rad" iz Beograda. Nemojte misliti da sam slučajno stavio neku nulu više. S druge strane, da su ti isti funkcioneri veoma opasni ako im se zamerite, pričao mi je pokojni velemajstor Šahović i navodim samo jedan primer. Šahović je kontaktirao organizatore turnira u Senti i rezervisao hotelski smeštaj. Kada je došao, na dan početka, rečeno mu je da nema slobodnih soba, a da je on prethodnog dana, telefonom otkazao učešće. Jasno je da je to neko od zlobnika uradio umesto njega. Uostalom u knjizi "Tamerlan" on i piše o ljudima sa kockastim glavama. A ja bih opet nekoga citirao: "Šahisti dignite glavu, dok je imate".

Što se tiče organizacije takmičenja, navodno u cilju boljih uslova za igru, sve je urađeno da odvrati ljubitelje šaha od posete šahovskim događajima. Igrači su ograđeni nekim konopcima, a oni koji završe moraju zaboga, odmah posle potpisivanja formulara, da napuste prostor za igru. Drugim rečima, ne samo da gledaoci ne vide gotovo ništa dalje od prvog reda, već i sami učesnici ne mogu da gledaju ni svoju ekipu a kamo li druge. Često mi se dešavalo da se propinjem na prstima da bih video neku poziciju, ali uzalud. Onda bih kao neki prestupnik, osvrćući se okolo da me ne vidi sudija koji je već umoran od sedenja za zapisničkim stolom i dodatno nervozan, na trenutak ulazio među konopce, pogledao poziciju koja me interesuje i hitro se vraćao nazad. Digitalni časovnici su poseban problem. Verovatno uzeti po nekim nižim cenama, teško da i igrači koji igraju, vide koliko je minuta ostalo na zatamnjenom displeju.

Odigrao sam sigurno 15- ak prvih liga i desetak drugih, dosta velemajstorskih turnira, i to u vreme kada je gledalaca bilo mnogo više, i nikada mi nije smetao žamor publike, čak i u najvećem cajtnotu, koliko molba sudije da se publika odmakne od stolova. Zato se pitam, šta bi bilo kada bih nekom svom prijatelju preporučio da dođe da pogleda neko kolo Prve lige. Šta bi on tu mogao da vidi, izuzev prvog reda do konopaca, i u svakom od tih redova još pet tabli gde se ne vidi dobro pozicija. Nekada je moglo da se ide u krug, pa čak su bili posebno ograđeni mečevi, a sada više ne. Samo sa jedne strane može da se gleda, jer je organizatoru verovatno lakše, a i baš ga briga i za šahiste i za neke detalje, kad i same šahiste nije briga za to.

Potpuno se slažem sa Adžićem u nabrajanju onih koji su pozitivni, ali smatram da pri takvom nabrajanju čovek može nekoga da ispusti, nenamerno, iz neznanja i neopravdano. Rizikujući da ću to učiniti, ja mislim da Nebojša Baralić, Aca Milićević, Petar Katanić, Josip Dekić, Miloš Jovičić, Miladin Mitrović, Vladimir Šarić. od šahista Slavoljub Marjanović, Boško Abramović, Dragan Šolak, Bojan Vučković, Mihajlo Stojanović zaslužuju da se nađu na toj listi a od onih koji su najviše zaslužni što možemo da iznesemo svoje mišljenje dr. Vladica Andrejić i Goran Tomić ( šah mat lista ). Za sve nabrojane sam siguran da će, u interesu šaha, žrtvovati svoje dragoceno vreme i oni su već to u prethodnom periodu i činili.

Otprilike pre desetak godina sa decom sam učestvovao na takmičenjima u problemskom šahu. U to vreme smo bili članovi ŽTP – a, i Raca Stojković nam je plaćao troškove, na čemu smo mu neizmerno zahvalni. Tada sam imao sreću da upoznam te divne ljude i jasno mi je bilo odakle toliko medalja sa najvećih svetskih takmičenja. Živeli su kao jedna velika i složna porodica. Nisam mogao da verujem da nema trunke surevnjivosti u jednoj takmičarskoj disciplini. A možete li da zamislite da Bojan Vučković, koji je i aktivan šahista, mesec dana sastavlja dvopoteze za jedno takmičenje koje se održava istovremeno u 4 grada u Srbiji i ujedno pravi materijal sa dijagramima, šalje email-om, vrši konsultacije telefonom i organizuje sve to.

Troškovi puta su Vladice i nas odvojili od tih divnih ljudi, koje ovom prilikom pozdravljam. Što se tiče Tvog žaljenja što si uzalud trošio vreme na pripreme, tu se ne slažem, nije to uzaludan posao, pripreme ne zastarevaju.

Sve ređe učestvujem i na vikend turnirima, ali kada poželim da vidim naše reprezentativce i selektore, uputim se na neki od njih. Igrao sam pre neku godinu u jednom selu Žbevac u okolini Bujanovca i dok sam vozio sudiju nazad, jer su mi organizatori platili, on mi je u poverenju rekao da je uzeo drugu nagradu. Naime , njegovo je bilo da ponese laptop i štampač, unese rezultate i odštampa parove narednog kola. Sve ostalo je imao plaćeno i honorar u visini druge nagrade. Da ne biste pomislili da je turnir bio slab, mogu vas informisati da je igralo nekoliko velemajstora i inter majstora.

Na kraju bih citirao Kantovu misao: "Ja ne moram da kažem sve što mislim, ali ono što kažem moram i da mislim".

Pozdrav svim šahistima i moj poziv da aktivnije učestvuju u diskusijama, i izborima onih koji odlučuju o njihovim sudbinama.

Potpuno sam svestan rizika zbog svega što sam napisao. Znaju oni gde je najbolnije. Svete se na deci, a Sandra je još uvek aktivna u šahu. Moj sin Stevan se povukao i nije mi zbog toga žao, mada je bio veoma talentovan. Naime, delio je prvo mesto na Kadetskom prvenstvu Jugoslavije sa Borkijem Predojevićem, a na jednom turniru nada u Futogu je delio prvo mesto sa Predojevićem i Bogosavljevićem.

Ali, pobunjeni čovek potvrđuje svoje dostojanstvo, reče neko, ja prepisah.

Nastavak sledi, napisa Adžić, a ja takođe prepisah.