Ин мемориам Томислав Ракић (1934-2025)

30.11.2025 /   Станојевић, Славко (1875)

Преносимо одредницу из Српског шаховског лексикона коју је написао господин Славко Ч Станојевић, истраживач шаховске историје.

РАКИЋ ТОМИСЛАВ, (Доња Грабовица, Ваљево, 11.XI 1934-Нови Сад, 30.11.2025), интернационални мајстор, инж.информатике.

Завршио гимназију у Ваљеву (1953) и Вишу школу за примењену информатику и статистику у Београду (1977), а на ПМФ у Београду апсолвирао је математику.

Радни век започео је као програмер у Рачунском центру ИТМ Београд (1959-1964), затим као главни програмер на Институту економских наука у Београду (1964-1970) и као главни програмер и пројектант информационих система у рачунском центру ЗИГ Нови Сад (1970-1991). Пензионисан је 30.XII 1991. године.

Први у свету пројектовао је и водио информациони систем за обраду података на XX шаховској Олимпијади у Скопљу 1972. године уз хардверску и софтверску подршку компаније ИБМ – Београд. Пројектовао је и водио информациони систем на XXIX шаховској Олимпијади у Новом Саду 1990. године, са програмским решењима која је урадио Раде Шолак.

Шах је научио у својој 11-ој години, а у ваљевски шаховски клуб ступио је 1948. године. Првак Ваљева: 1950, 1951, 1952 и 1953. године. Мајсторски кандидат постао је на турниру првокатегорника у Ваљеву 1952. године. Први значајнији турнир на којем је играо било је првенство Србије 1952. године на којем је играо оштро (+6,=2,-6) и заузео осмо место са 7½ поена и забележио победе против мајстора: Д.Ђаје, С.Вуковића и П.Смедеревца. Титулу мајстора освојио је на полуфиналном турниру за шампионат Југославије у Бјеловару 1956. године, када је освојио прво место са 10½ поена из 15 партија. Титула међународног мајстора призната му је 1978. године, после победе на међународном турниру у Марибору, када је са 9½ (13) освојио и први бал за велемајстора.

Члан репрезентације Југославије био је у периоду 1957-1968. и играо у бројним мечевима. Највећи екипни успех постигао је на првом првенству Европе у Бадену, Аустрија, када је екипа Југославије освојила II место и сребрну медаљу. Ракић је као друга резерва остварио (+1,=2,-0) и допринео победи против надмоћне екипе СССР-а са 6:4. Успешно је играо и на VII светском студентском екипном шампионату у Лењинграду 1960. године и са 9 поена из 13 партија (+8,=2,-3) учествовао у освајању III места и бронзане медаље.

Играо је на бројним међународним и домаћим турнирима, а најзначајније појединачне успехе, поред наведених у Бјеловару и Марибору, постигао је у: Београду 1962 (IV на резервном турниру), Београду на првенству Србије 1967. (V); Нови Београд 1968 (I место са 10 поена из 12 партија); Београду 1968/9 (II место иза Караклајића), Новом Саду (турнир ШК „Партизан“) 1971. (I место са 2½ поена предности); Београд-Земун (Октобарски турнир) 1975. (I-IV); Врбасу 1979. (VI-VIII); Луанди, Ангола 1981. (II иза С.Нетоа), меморијалу В.Пирца у Љубљани 1981. (IV-VII), Новом Саду на турниру НШК 1981. (V-VIII), Новом Саду, на Октобарском турниру 1983. (V), меморијалу Еферла у Марибору 1983. (II-III са А.Штајнером), Делмерхорсту, Немачка, 1987. (I-III са М.Херманом и О.Бориком). У екипи са велемајсторима П.Поповићем и С.Дражићем играо је меч са сестрама Полгар (Софија, Јудита и Жужа) 1990. у Новом Саду и постигао 3½ поена из 6 партија. Учествовао је 11 пута на првенству Новог Сада и освајао га три пута: 1990, 1993 и 1997. године.

Био је члан Ваљевског шах клуба (1948-1955), а затим члан ШК „Партизан“ из Београда (1956-1967, 1972 и 1974-1979) са којом је освојио екипно првенство државе: 1956, 1959, 1960, 1965, 1972 и 1978; Куп маршала Тита 1961. и два пута (1975/6 и 1977/9) учествовао на Европском клупском купу. Са екипом „Црвена звезда“ из Београда (чији је био члан 1967-1969) освојио је државно првенство Југославије 1967. и 1968, и Куп маршала Тита 1969. године. Кратко време (1970-1971) био је члан ШК „Кварнер“ из Ријеке, а затим је играо за ЖШК Марибор (1979-1986). Једну годину (1973.) играо је за Новосадски шаховски клуб, а затим се 1986. вратио и остао његов члан одигравши 183 турнирске партије.

Обављао је дужност савезног селектора мушке репрезентације Југославије на олимпијадама у Москви 1994 и Јеревану 1996. Био је председник Новосадског шаховског клуба 1993-1994.

Заслужни је спортиста Југославије (1976), Заслужни је члан Новосадског ШК (1998) и добитник Повеље ШС Војводине (1998), носилац националног признања за спорт Србије (2007).

Говори енглески и руски. Ожењен је Бригитом Серианз-Ракић, шаховским мајстором.