Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Репортаже - Једи једи - Линк
user:  
pass:
 
  Проветравање шаховске организације

Проветравање шаховске организације

26.03.2019 / ИМ Маринковић, Иван (2450)

„ПРОВЕТРАВАЊЕ“ ШАХОВСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

(ОСВЕТА „ВЕЧИТИХ“ ФУНКЦИОНЕРА)

Најшира шаховска јавност је током претходне недеље, објавом на сајту ШСС, обавештена о исходу дисциплинског поступка који је по пријави председника ШСС Душана Цогољевића вођен против Ратка Пижурице, Мирослава Копање, Бранка Тадића, Ивана Живковића, Ивана Маринковића, Дејана Несторовића, Данка Бокана, Михајла Савића и Николе Несторовића (редослед преписан из Одлуке Дисциплинског суда ШСС).

Интересантан детаљ је да је свој деветорици поменутих изречена идентична дициплинска мера, ТРАЈНА (ДОЖИВОТНА) ЗАБРАНА ОБАВЉАЊА СВИХ ФУНКЦИЈА И ДУЖНОСТИ У СВИМ ОРГАНИМА И ТЕЛИМА ШСС И РЕДОВНИХ ЧЛАНОВА ШСС (за мање упућене то су: ШСБ, ШСВ, ШСЦС и ШСКиМ). Онај ко је срочио одлуку Дисицплинског суда ШСС очигледно није имао намеру да троши време на вагање степена појединачне одговорности сваког од „осуђених“ понаособ, што би било нормално у сваком дисциплинском или сличном поступку, већ је свима разрезао исту казну.

Упознавши се са садржајем Одлуке Дисциплинског суда ШСС, запитао сам се шта су права идеја и циљеви креатора дисциплинског поступка без преседана у аналима националног шаховског савеза.

Једини логичан одговор јесте следећи:

  • дискредитација „осуђених“ у најширој шаховској јавности;
  • покушај да се „осуђени“ за сва времена искључе из будућих политичких дешавања у ШСС, односно другим територијалним савезима;
  • освета шахистима који се се дрзнули да уђу у сфере доступне искључиво „професионалним шаховским функционерима“;
  • упозорење свим шахистима, без обзира на њихову титулу, категорију, резултате, заслуге, статус у шаховској организацији итд, да се убудуће држе подаље од форума у којима се доносе одлуке којима се кроји судбина целокупне шаховске организације у Србији.

Шаховска јавност Србије не треба да има никакву дилему да је главни мотив овог политичког процеса било кажњавање шахиста, конкретно ВМ Бранка Тадића и Николе Несторовића, односно ИМ Ивана Маринковића и Дејана Несторовића као вид својеврсне „показне вежбе“.

Оваква срамна одлука, образложена тако што је малтене дословце преписана тужба коју је поднео председник ШСС (који је, узгред речено, још увек под временски ороченом казном изреченом од стране Дисциплинске комисије ФИДЕ) уз потпуно игнорисање свих доказа које су „осуђени“ предложили у одговорима на тужбу, представља само трећи, завршни чин у акцији дисциплиновања српских шахиста.

Први чин представљала је акција одстрањивања велемајстора Ивана Иванишевића и Милоша Перуновића из националног тима пред Олимпијаду у Грузији претходне јесени, а искључиви разлог за то је подршка коју су њих двојица давали својим колегама и пријатељима шахистима у дешавањима у и око ШСБ и ШСС у претходном периоду. Велемајстор Перуновић је при том обављао и функцију члана УО ШСБ од половине 2016. до краја 2017. године. То што је акција чишћења репрезентације од политички неподобних велемајстора довела до распада целокупног олимпијског тима и туристичког наступа Србије на Олимпијади, идеологе поменуте акције није ни најмање узбудило.

Други чин представљала је недавно окончана фарса око избора селектора мушке репрезентације за период од наредне четири године. Овом приликом пример осталима требало је да представља Бранко Дамљановић. Наш прослављени велемајстор се „непланирано“ кандидовао и тиме донекле пореметио унапред договорени сценарио по коме је требало и формално верификовати селекторски статус имтернационалног мајстора Миодрага Перуновића. Не желим да се мој млађи колега, како по шаховској титули тако и по животном професионалном опредељењу, осети прозваним, али он је у овој причи само колатерал намере да се Бранку Дамљановићу не дозволи да буде селектор мушке репрезентације из једног јединог разлога: аутори идеје о „проветравању“ шаховске организације доживљавају га као некога ко је отворено подржавао „осуђене заверенике“ током „њиховог покушаја да превратом преузму контролу над шаховском организацијом“ ... сви други разлози су само лош изговор. Зашто сам други чин назвао фарсом? У складу са изборном процедуром, Стручни одбор ШСС, иначе именован од стране актуелног УО ШСС, једногласно је предложио том истом УО да се Бранко Дамљановић изабере за селектора мушке репрезентације. УО је ово мишљење изигнорисао и класичним прегласавањем (6:5) изабрао Миодрага Перуновића за селектора. Поставља се питање чему уопште служи Стручни одбор ШСС, посебно у ситуацији када се његова једногласно донета препорука игнорише од стране УО ШСС.

На крају да се вратим на трећи и последњи чин акције „проветравања“ српске шаховске организације.

Похитало се не само са објавом Одлуке Дисциплинског суда на сајту ШСС, већ и са њеним спровођењем у дело (нова објава осванула у међувремену на сајту ШСС), упркос чињеници што „осуђени“ имају право на жалбу на ту и такву одлуку. Да би намеравана дискредитација била делотворна прибегло се по ко зна који пут класичном фалсификату. Дисциплински правилник ШСС прописује двостепеност дисциплинског поступка, дакле право на жалбу, односно приговор УО ШСС, и при том у члану 38. изричито прописује: „Приговор на одлуку Дисциплинске комисије, задржава извршење одлуке“. Ни Статут ШСС не садржи норму која би била другачија од ове, па ипак у Одлуци Дисциплинског суда стоји: „Против ове одлуке допуштена је жалба ... с тим да евентуална жалба не задржава извршење одлуке“. Што рекао наш народ: „Ко разуме ...схватиће“.

Ко су идејни творци акције „проветравања“? То су људи који себе доживљавају као богом дане шаховске посленике, па самим тим и шаховске функционере. Неки од њих су у најразличитијим форумима наше шаховске организације пет до шест, неки десетак, неки петнаестак, а има и оних који су ту и добрих двадесет и више година. Резултат њиховог дугогодишњег самопрегорног рада и прегалаштва је видљив голим оком и на овом месту немам намеру да га коментаришем.

Оно што је суштина јесте да је међу њима одувек било разлика које су доводиле чак и до нескривене међусобне нетрпељивости и отворених сукоба, али око једне чињенице су се лако сложили и увек ће се око ње сложити: „шахистима није место у форумима где се одлучује о судбини шаховске организације и судбини самих шахиста, и то шахистима треба јасно ставити до знања!“

На крају, уместо закључка, поштовани пријатељи и колеге шахисти, а желим да верујем да ме већина и даље доживљава на тај начин, можда су наши „вечити“ функционери заиста у праву, можда нам у њиховом друштву и није место ... размишљајте о томе у времену које је пред нама.

П.С. Умало да заборавим, док сам обављао функцију председника ШСБ неко ми је, верујем добронамерно, пребацио што му је ради упознавања била достављена Пресуда Атрбитраже у диспозитиву, без пратећег опширног образложења. Зато на овом месту, за оне који воле да буду информисани, прилажем хронолошким редоследом тужбу коју је поднео председник ШСС, свој одговор на тужбу, Одлуку Дисицплинског суда ШСС и свој приговор упућен УО ШСС.

Иван Маринковић, интернационални мајстор