Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Репортаже - Једи једи - Линк
user:  
pass:
 
  Година које више нема

Година које више нема

29.12.2018 /   Илић, Слободан С (2026)

ГОДИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Свашта се издешавало на српској шаховској сцени у години која цури своје последње капи. Већином тих догађања елементарна памет (у нашој верзији она је претрпела оригиналну модификацију) не би се могла поносити.

За уфлекану златну медаљу “филигранским дубинским радом” изборила се афера око учешћа-неучешћа наших делегата у гласању за избор актуелног председника ФИДЕ која је због своје “суптилне дубокомислености и организационе координације” завредела и странице респектибилног шаховског портала Chess base и као “адут исправности” била цитирана у инаугурационом говору једног од претендената. Прича се завршила “очекиваном победом”, забраном гласања нашег ново постављеног представника и привременом суспензијом његове активности.

Сребрна медаља обојена у тамно надмоћно припада скандалу везаном за одбијање наших елитних играча да због неадекватних услова и понижавајућег третмана од стране председника и челника савеза наступају за репрезентацију на олимпијади. У прилог теми, а за “педагошко-мотивациони наук будућим генерацијама” у архиви нам остаје колоритна изјава председника којом репрезентавцима на састанку бахато саопштава да је “њега баш брига да ли ћемо на олимпијади бити први или (колико се сећам) шездесет и шести”. У метафоричном значењу достојна претходница свима познатог слогана “ може да вас се окупи и пет милиона......”

Треће место, погрбљено у сопственој узалудности могло би се приписати затрованој атмосфери препуцавања, доказивања, дописивања, сепарисања, смењивања, тужакања, надгорњавања, инаћења, бахаћења, тајног и јавног организовања, оговарања, завереничког шапутања, интересног удруживања.....једном речју залудног, презалудног паламуђења које су прокламовали готови сви нивои наше шаховске организације. Душевна храна за непролазну влажну чежњу “да се увек, по сваку цену и на сваку тему буде у праву”. А бити увек и у свему у праву, значи да је неко други увек и у свему у криву. И онда се чудом питамо зашто се ваздух око нас толико убајатио да се једва дише.

Али ајде без обзира колико изгледало тешко, да се ипак провучемо кроз сва набројена и додатно непоменута “достигнућа”, да “прегазимо прљаву воду” и годину које више нема погледамо и са друге светлије стране. Тера нас на то универзални принцип егзистенцијалног опстајања који подразумева стално њихање, баланс, невидљиву равнотежу противуречности у међусобном трагању и допуњавању. На супротној, бољој страни наше шаховске стварности ове године нашао се фасцинантни јубилеј- педесетогошњице женског осмомартовског турнира. Најславнија имена женског шаха са свих меридијана, светске првакиње, као и генерације наших најбољих шахисткиња обележиле су полувековну историју светског, југословенског и српског женског шаха, демонстрирајући заједно са бројним ентузијастима, самопрегорним организаторима, донаторима, јавним личностима и анонимним љубитељима шаха, вредност идеје која се одупрла и опстала кроз различите идеолошке системе и непрестане смутне изазове политичких турбуленција. Београд се кроз организацију значајних шаховских догађаја у прошлости (турнир кандидата, меч СССР-остатак света, Инвест банка велемајсторски турнири...) али и традицијом осмомартовског турниром, нажалост усамљеног на бастиону садашњости заслужено ставио у пандан славним шаховским градовима (Буено Аирес, Лондон, Хавана, Њујорк, Ст Петерсбург ...) који су стварали и креирали шаховску историју. Ентузијазам организатора, (ВМ Милунка Лазаревић је на свечаном отварању у том контексту апострофирала значајну улогу Драгана Котевског) да и у постојећим економским условима сачувају турнир достојна је поштовања.

У поводу прославе годишњице турнира догодио се и значајан публицистички допринос српској шаховској библиографији. Из штампе је изашла књига КАД ДАМЕ МАТИРАЈУ аутора Владана Динића респектибилно штиво које представља својеврсни омаж традицији осмомартовских турнира, али и драгоцену полувековну хронологију развоја женског шаха у Србији. Вешто комбинујући суве статистичке информације (у књизи је приказано 50 табела свих одиграних турнира) са интервјуима иностраних и домаћих учесница, присећањем на анегдоте, организационе недаће, исказима респектабилних шаховских посленика, описима актуелног друштвеног тренутка у коме се турнир затицао, објављивањем значајних партија и креативних достигнућа Влада је маниром прекаљеног професионалца приближио атмосферу различитих времена у којима је Београд дочекивао, гостио и испраћивао своје шаховске гошће. На 304 страна уз обиље прилога сарадника и фотографија, на фону полувековног трајања осмомартовских турнира кроз српску шаховску причу нас воде управо оне које су је и креирале легендарна Милунка Лазаревић, Вера Недељкоовић, сестре Јовановић, Наташа Бојковић, Алиса Марић, Сузана Максимовић ...све до њихових тренутних наследница. Добро је, одлично је што смо добили ову књигу јер прогрес и развој шаховске културе у некој средини не чине само такмичарски резултати, брзопотезни и опен турнири већ и књиге, часописи, шаховска филателија, шаховско колекционарство, проблемски шах, симултане продукције, тренерски рад, блогерски рад, портали, шаховски интервјуи, судијски семинари, предавања и шаховске трибине попут оних које у новије време под окриљем београдског шаховског клуба. држе Бојан Вучковић, Иван Мартић, Јован Тодоровић....

И кад је глобално добро одрађен посао са истеком године требало славодобитно архивирати, незнана сила је (баш нестрпљиво) поново активирала своју метафизичку игрицу падова и успона, давања и узимања. У сам смирај године као симболични крај једног свечарског циклуса затекла нас је тужна вест. Умрла је велемајстор Милунка Лазаревић, екс југословенска и српска шаховска хероина , вишеструка шампионка некада велике земље, носилац сребрне олимпијске медаље, бивша кандидаткиња за светску првакињу......између осталог и један од иницијатора и покретача, наравно и вишеструка учесница осмомартовског женског турнира. И могло би се у њену част набројати још пуно додатних такмичарских успеха, друштвених и интернационалних признања. Али уз сво поштовање респектибилних шаховских достигнућа Милунка је својом личношћу, животном философијом и метафизичким поимањем шаха била увек изнад постигнутих резултата, као и средине и амбијента у којој их је остваривала. Кретала се слободно у друштву шаховских величина, прихваћена као саговорник, аналитичар, коментатор, луцидна, ренесансних интересовања и непоколебљивог моралног уверења у поимање смисла онога што ради. Нисам имао ту част да је лично упознам али сам се у два наврата ( почетком осамдесетих у кратком временском распону, куп и лига изгубила је две партије од Сузане) нашао у њеној непосредној близини, довољно изсенсибилисан да и у ставу према свом резултатском поразу осетим интегритет и харизму њене личности. И уопште ми није било чудно, а објективно би требало да ми буде јер се ради о великом генерацијском јазу што је неколико дана после објаве о њеној смрти назвао Јасер Сеираван са потребом да изрази жаљење, истовремено и осећај велике привилегованости што је имао прилику да је сретне и буде у њеном друштву.

И док се клањамо сенима Милунке Лазаревић, у име живота који не уме да чека, скренимо поглед и поздравимо њене наследнице које су ове управо изцуреле године биле и дословно лепша страна наше шаховске стварности. Формирало се већ, и све се више учвршћује језгро, група која обећава да ће наш женски шах реинкарнирати своју прошлост. Три Јоване, Теодора Ињац, Адела Великић....има тога још, почеле су пуном тежином да корачају не само локалним већ и белосветским сценама. Жестоко су се инфицирале игром, модернизовале приступ, растерале провинцијске страхове порасла им је посвећеност, а са њом последично стигл је и аутентична вера у то што раде.. Још увек ту нема неког регуларног континуитета, али било је узлета који најављују врхунске могућности. Тимски су на олимпијади са неколико најцењенијих репрезентација одиграле равноправне мечеве, на кадетском првенству света Теодора Ињац је освојила бронзу, а Јована Срдановић на кадетском као и Адела Великић на управо завршеном јаком међународном турниру Шарџи у последњем колу су испустиле прво место. У прилог предосећању да нас од наших шахисткиња још пуно тога лепог чека наводим и једну личну опсервацију. На екипном европском првенству у Грчкој имао сам прилику да из непосредне близине (дистанце од неколико метара) посматрам Теодорину партију са актуелном европском првакињом и троструком шампионком Русије Валентином Гунином. Био је баш “плезир”, што би рекли французи, гледати како Теодора, изфокусирана до транса тако карактеристичног за шампионска лица “ломи и прелама” зарумењену рускињу. Ово више није рекреација, хоби ово је већ озбиљна шаховска прича, била је прва асоцијација којом са испратио крај партије.

И тако, отпутовала је још једна година. И како се полако слажу у све већу гомилу расте и наша илузија да ће нас древна игра спасити од пролазности. Неће, наставиће да траје и без нас, али док смо још увек ту несебично ће нам даривати своје чари. Од нас самих зависи да ли ћемо умети да их препознамо и у њима уживамо.