Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Репортаже - Једи једи - Линк
user:  
pass:
 
  Ин мемориам Јелена Стојановић

Ин мемориам Јелена Стојановић

15.09.2018 / ФМ Медар, Жељко (2079)

ИН МЕМОРИАМ Јелена Стојановић (1985 – 2018)

Шаховска породица Србије остала је без Јелене Стојановић, истакнуте шахисткиње из Вршца. Тако би, телеграфски, могла да гласи вест о изненадној смрти младе шахисткиње.

Али, бивша кадетска првакиња Војводине, и касније увек у врху женског војвођанског шаха, првотимац мушке екипе ШК „Бора Костић“, четврта на светском првенству особа са инвалидитетом, у својој шаховској каријери имала је само једну препреку: управо инвалидитет, а после саобраћајне несреће која се десила 18. априла 2008. године. Један изненадни трзај главе довео ју је у инвалидска колица, а није прославила ни 23. рођендан!

Њен допринос вршачком женском шаху био је изузетно значајан, јер је била стожер, прави ослонац екипе која се пласирала у Прву лигу Србије. Чини се да је управо она, својом смиреношћу и могли бисмо слободно рећи „цемент-психологијом“, успешно повезала шаховско знање и различите карактере својих другарица. То је била изузетна генерација познатог шаховског тренера Милорада Капелана, а екипу су поред Јелене чиниле и Снежана Стајић, Ива узелац и Јеленина сестра Марија. Поменућемо и Анђелу Миљков која је саставни део тима који није имао ни једног иностраног играча, или шахисткиње из другог града Србије. Тако, није ни чудно да је њен тренер, чувени „чика Мића“, без написаног посмртног говора, некако „дозволио“ себи да говорећи о Јелени помене и генерације многих својих ученика. Чини се да је, нехотимице, чувени шаховски педагог, увек смирен и достојанствен, поново показао изузетну везу између многих својих ученика и вероватно своје најомиљеније ученице. А звао ју је „Јеленче“. И по, не само његовим речима, Јелена се одликовала неким посебном стилом, чак и у повлачењу шаховских фигура. Запажено је било и обраћање свештеника Драгише, вероучитеља и пријатеља породице Стојановић који је на крају говора Јелену препознао у познатој Киплинговој песми „Ако...“ Цела деценија проведена у инвалидским колицима Јелену ипак није омела да заврши факултет и запосли у вршачком музеју као кустос – историчар уметности. Упорност и непрестана борба. Да.

Испраћај Јелене био је заиста по много чему јединствен: од опела који је држао владика Епархије банатске Никанор, до присуства монаха Романа који је дошао из Острога, присуство ваљда целог свештенства из Баната, свештеника из Румуније, Немачке, чак и пријатеља из Америке. Наравно, шахисти и шаховски радници из Вршца и околине и још неких градова Војводине. Изгледа да је то био дан када је плакао Вршац. Људи помало изобличених лица (од суза и грчева), стајали су мирно до последње груде земље са лопата, а све то је било пропраћено песмама монахиња Из манастира Месић, Хајдучице и Успења Епархије жичке. Одлазак Јелене, која је тек требало да осети благодети живота, био је свечан. Подсетио је, ипак, као када имате у кући госта, драгог и надасве мудрог човека, а он у једном моменту каже: „Сада стварно морам да идем. Чекају ме, па да не одоцним...“

И на крају... Била је, и остаће, духовни ослонац својим Вршчанима и значајна свима онима који помисле да понекад имају већих животних проблема. Довољно је само да се сете Јелене, и онда кажу: Можеш ти то!

Овај текст је са минималним, скоро безначајним разликама објављен у шаховској рубрици новосадског Дневника који излази четвртком, и уредницима се и на овој страни захваљујемо, а Жељко Медар је пожелео да се и песмом обрати драгој и цењеној Јелени. Песма је настала истога дана, непосредно пре поласка на сахрану која је одржана у уторак, 11. септембра када се обележава велики црквени празник - Усековање главе светог Јована Крститеља.

О, УЗВИШЕНА!

У свом кратком на земљи боравку
А пред пут ка вечноме животу
Надала си се каквом опоравку
А осетила неправду и прошла голготу.

Тужна је врста на овоме свету
Где су многи грешни и такви остају
Када „Добро“ живи само у детету
Они попут Тебе блистају и трају.

Тај дар божији у телу човека
Ко планину си на леђима понела
Уз љубав ближњих и од суза река
Рука Његова на небо те однела.