Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Репортаже - Једи једи - Линк
user:  
pass:
 
  Атила Бич Божји уместо Вајата Ерпа

Атила Бич Божји уместо Вајата Ерпа

28.08.2018 / ФМ Јоксимовић, Драгољуб (2145)

Драгољуб Јоксимовић је замолио њему неомиљени сајт да објави ауторски текст. Прилично је дугачко, тако да читате на сопствену одговорност, а што се садржаја тиче одговорност је на самом аутору (већина вас га познаје, тако да нећу коментарисати)...

Атила Бич Божји уместо Вајата Ерпа

„Драг ми је Платон, али истина ми је дража!“ – посвећено Ивану, Милошу и Бранку

Већ више од пола године арчим 72. лето – мало тога може да ме изненади. Али, нисам ни сањао такво чудо да ћу после толико година да желим да ми овај напис буде објављен у мени неомиљеном „Вечитом шаху“. Нужда закон мења. Где другде могу да саопштим своја гледишта о дешавањима у нашем шаху и да реагујем на туђа мишљења? Рингишпил је почео да се окреће одмах после смене руководства у шаховским савезима Београда и Србије, односно, после наводног конструктивног договора три председника. Први пут благовремено, Марјан Ковачевић огласио се у „Политици“ бајколиким текстовима о способностима новог председника ШС Србије Душана Цогољевића и његовог „специјалног саветника“ Небојше Баралића (као консиљере у „Куму“).

Међутим, чим је после кратког времена Баралић поднео оставку, овај проблематични новинар (никад нисам сигуран како се правилно прави придев од речи проблем – проблемски или проблематични?!) окренуо је ћурак наопако! Узгред, морам да подсетим да ме је мој дугогодишњи шегрт најпре својевремено молио да пише о шаховским проблемима код нас и у „Илустрованој“. Мој покојни шеф Бранко Атанацковић, такође решавач, енергично је то одбио, рекавши ми: „Не познајеш ти, Јоксо, Марјана“. Скрушено сам обећао мом млађем клупском другу из земунске Младости да ћу да га ангажујем чим ја о томе будем одлучивао. То сам испунио у децембру 1986. године поверивши му да у сензанционалној новотарији, „Шаховском додатку“ на две стране, буде аутор сталне рубрике „Проблеми – од загонетке до уметности“. Четири године касније, када је остао без посла, позвао сам га да ради у „Политици“. Не тражим захвалност, него коректност! У међувремену, кад сам се нешто пожалио на њега колеге у редакцији су ме лако ућуткивале: „Шта хоћеш? Па, ти си га довео!“ Откуд сам знао, стварно уме лепо да напише. Човек се ожени смерном, оданом, верном девојком, а после пет-шест година она почне да одлази код сваког другог комшије у улици на кафу! Људи су најнепоузданија створења на овој планети!

Дакле, испровоциран таблоидним саопштавањем информације од 9. јула ове године „Комплетна репрезентација отказала учешће на Олимпијади“, са сензационалистичком најавом текста на првој страни (!), нарочито неким деловима садржаја морао сам да прогутам по пет-шест ранитидина и бенседина. Пише, рецимо, овако: „Кратко је трајао оптимизам у раду новог сазива ШС Србије – свега два месеца. Повлачење Небојше Баралића, НАШЕГ НАЈВРЕДНИЈЕГ ШАХОВСКОГ РАДНИКА БИЛО ЈЕ ЈАСАН И МРАЧАН ЗНАК да су односи превише затровани да би се веровало у боље дане.“ (Највреднији може да се тумачи по вредноћи, али овде је зацело као најпаметнији, најстручнији, најважнији!, прим. аутора). „Будући да Бојан Вучковић још од 2011. не игра у државном тиму, управо због незадовољства радом савеза.“ (Какве ми везе имамо са незадовољством Бојана Вучковића од пре седам година! Али, забога, згодно је да чорба буде гушћа). „Хонорари су смањени са 1.500 на 500 евра“, (Није тачно, већ 500 + 500 које су им остали дужни прошлогодишњи властодршци), „а други разлог за отказе је личне природе, јер су Иван Иванишевић и Милош Перуновић били уз гарнитуру која је водила ШСС претходне две године.“ (Школа новинарства учи да мора да се чује и њихово објашњење, а они су то морали да учине само у „Вечитом шаху“. Уместо њих говорили су у „Политици“ Маркуш и Седлак који су потпуно ван приче). Наредног понедељка, 16. јула, у безличном и бенигном тексту „Подмлађени на Олимпијаду“, опет се подвлачи да су „различите околности тешког стања у ШС Србије довели до отказа ШЕСТОРИЦЕ НАЈБОЉИХ ПО РЕЈТИНГУ, ШТО ЈЕ НЕЗАПАМЋЕНО У АНАЛИМА НАШЕ ШАХОВСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ“!

Више нисам могао да издржим! То је неистина, јер је цела репрезентација отказала учешће и 2005. године, када смо Иванишевић и ја организовали побуну због непозивања у тим убедљиво најбољег по рејтингу – Бранка Дамљановића. Он је враћен у екипу, а селектор Божидар Ивановић морао је да поднесе оставку. Потом, 2006. године, после мафијашког договора и моје смене да би Никола Седлак био позван у репрезентацију, више од 15 велемајстора одбило је да путује у Торино. Стигло се до 147. по рејтингу Кривокапића, а тада смо изгубили и данас нашег најбољег шахисту Драгана Шолака. И 2012. је запрећено општим отказом, али је тада удовољено играчима да добију веће хонораре. Наравно, аутор користи перфидно техничко, формално објашњење да је реч о најбољима по рејтингу. Међутим, тема је ОТКАЗИ РЕПРЕЗЕНТАТИВАЦА, а не водећих играча по рејтингу.

Вероватно није познато да мени није дозвољено да пишем у Шаховској рубрици „Политике“, коју сам уређивао 34 године, као ни у „Шаховском додатку“ захваљујући коме проблемски новинар чува радно место. Отприлике, разлог је да ја пишем сувише директно, отворено и оштро, па могу да изазовем реаговања. Стога сам искористио једну реченицу као повод да бих истакао узроке. Послао сам допис у рубрику „Међу нама“ следеће садржине:

Нешаховски превиди

У понедељак, 16. јула 2018. године, у „Шаховском додатку“ објављен је напис Марјана Ковачевића „Подмлађени на Олимпијаду“ у коме је наведена груба нетачност. Мада би било природније да овај деманти буде пласиран у „Шаховском додатку“ коме сам као уредник потпуно самостално креирао уређивачки концепт и који, ето, опстаје већ 32. годину, принуђен сам да замолим да буде штампан у „Међу нама“. Реч је о томе да је М. К. у свом напису констатовао следеће: „Различите околности тешког стања ШС Србије довели су до отказа шесторице најбољих по рејтингу, што је незапамћено у аналима наше шаховске организације.“

Подсећам да је пред Олимпијаду у Торину 2006. године учешће у репрезентацији отказало чак више од петнаесторице велемајстора! Случајно сам тада био селектор, али овакав превид вероватно није случајан. Дакако, и прећуткивање узрока може да буде исто тако опасно као и неистина.

Јер, различити су и разлози за одустајање играча, тада и сада, од националног тима. Пре Торина, три-четири најбоље екипе позваних врхунских велемајстора одбило је да брани националне боје у знак протеста што је руководство сменило селектора кога су играчи изабрали, на само 17 дана пре почетка Турнира нација. Сада, пак, кандидати за национални тим на Олимпијади у Батумију солидарисали су се да одбију позиве због недовољног хонорара. Притом, не обазиру се на то што ШС Србије има дуг од око сто хиљада евра. Тај дуг је начинило претходно руководство које је већина велемајстора активно подржавала! Чине то и овим отказима спречавајући ново руководство да стабилизује шаховску организацију. Њихови претходници из бившег руководства су несавесним пословањем, безакоњем, шићарџијством, марифетлуцима и фалсификатима учинили да се шах у Србији нађе у агонији. Ако ускоро шах у Србији изгуби статус спорта и буде подведен под мисаоне игре попут бриџа, преферанса и гоа, играчи ће схватити да је њихов аутизам знатно допринео да секу гране на којима седе.

Ипак, тенденциозна приказивања, прикривања и неистине неће моћи да сакрију реалну слику. У току је дисциплински поступак против деветорице функционера из претходног руководства. Дакле, кад-тад када буде било омогућено да се огласи и друга страна, што је основно правило новинарства, спортској јавности ће бити потпуно јасно каквим начином се служе садашњи водећи играчи да би ушићарили нешто више евра и спровели своју вољу. Међутим, шах мора и даље да буде понос српске културе како су га афирмисали асови који су били други у свету, а играли су у репрезентацији бесплатно!

Драгољуб Јоксимовић, члан Управног одбора Шаховског савеза Србије

Очигледно је да сам овим написом желео да заштитим једногласну одлуку Управног одбора. Али, за тренутак заборавимо садржај овог текста. Вратићемо се касније да образложим своје ставове. Сада следи најзанимљивији део ове моје сторије у три тома, као „Рат и мир“. Пошто је пракса да уредник „Међу нама“ обавести главног уредника и уредника рубрике у којој ради помињани новинар, неопходно је њихово изјашњавање о пристиглом допису. Проблематични новинар тим поводом пише свом пријатељу и обожаваоцу председнику Душану Цогољевићу: „Молим Управни одбор ШСС да се изјасни да ли стоји иза писма у прилогу у које је упућен и ВД главног уредника „Политике“ Жарко Ракић.“

Затим М. К. понавља у три пасуса шта сам и како коментарисао, па наставља: „Нема потреба да подсећам ко је све добио прилику да се огласи у мојим текстовима од 9. и 16. јула, али морам да приметим да је и претходно руководство ШСС износило сличне оцене о шаховској рубрици „Политике“ сматрајући да подржава другу страну“. Проблематични новинар ваљда мисли да ако се не изјашњава о догађањима, ако не долази на скупштине, ако ништа не пита актере, да је непристрасан, неутралан, објективан. А заправо, крије се од свог посла.

И на крају дописа упућеног ШСС шаље шокантну поруку коју би свакако требало проследити и његовим уредницима: „НАДАМ СЕ ДА ЋЕ УПРАВНИ ОДБОР ШСС ЈАВНО ДА СЕ ОГРАДИ ОД НЕОДГОВОРНОГ ЗАПОЧИЊАЊА РАТА СА ЈЕДНИМ ОД ПОСЛЕДЊИХ МЕДИЈА ЗАИНТЕРЕСОВАНИХ ЗА ШАХ“. Аферим!!!

Али, председник ШСС Душан Цогољевић ургентно сервилно одговара: „ПОШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ РАКИЋУ И КОВАЧЕВИЋУ (тако пише у оригиналу уместо поштована господо) ДАНА 19. ЈУЛА ПРИМИЛИ СМО ДОПИС ОД ГОСПОДИНА МАРЈАНА КОВАЧЕВИЋА У КОМЕ НАС ИЗВЕШТАВА ДА ЈЕ ПРИСТИГЛО ПИСМО ЧЛАНА УО ШСС ДРАГОЉУБА ЈОКСИМОВИЋА ДНЕВНОМ ЛИСТУ „ПОЛИТИКА“. ОВИМ ВАС ОБАВЕШТАВАМ У ИМЕ ШСС И ПРЕДСЕДНИКА ШСС ДА НИКАДА НИ НА ЈЕДНОМ МЕСТУ НИСМО КОМЕНТАРИСАЛИ, У НЕГАТИВНОМ КОНТЕКСТУ, ПИСАЊЕ МАРЈАНА КОВАЧЕВИЋА, (Лаж, јер сам ја најмање два пута на седницама говорио да М. К. злоупотребљава рубрику за проблемски шах, а више пута у приватним разговорима рекао да је злочинац и гробар нашег шаха) НАПРОТИВ, СВИ СМО МИШЉЕЊА ДА СУ ТЕКСТОВИ БИЛИ КОРЕКТНИ И АФИРМАТИВНИ ЗА ШС СРБИЈЕ. ОВИМ ЖЕЛИМ ДА СЕ ИЗВИНИМ У СВОЈЕ ЛИЧНО ИМЕ И У ИМЕ УПРАВНОГ ОДБОРА ШСС ЗА ОВАЈ НЕМИЛИ ДОГАЂАЈ. (Значи, ја изазивам немиле догађаје. Скандалозно!). НА ОСНОВУ ДОСАДАШЊИХ ИСКУСТАВА И НА ОСНОВУ КОРЕКТНЕ САРАДЊЕ ЖЕЛЕЛИ БИСМО ДА БУДЕТЕ МЕДИЈСКИ СПОНЗОР ШС СРБИЈЕ. (На крају, још једно полтронско обраћање). ЖЕЛИМО ДА ИСКАЖЕМО НАШУ ЗАХВАЛНОСТ ВАШОЈ МЕДИЈСКОЈ КУЋИ ЗА ИЗУЗЕТНО КОРЕКТАН ОДНОС ПРЕМА ШС СРБИЈЕ. С ПОШТОВАЊЕМ ПРЕДСЕДНИК УО ШСС И ПРЕДСЕДНИК ШСС ДУШАН ЦОГОЉЕВИЋ“.

Нити сам ја игде поменуо да пишем у име Управног одбора ШСС, нити је било потребе додатно похвално коментарисање писања М. К. Довољно је било одговорити да су то моји лични ставови, а ја сам се потписао као члан Управног одбора само зато да бих илустровао да сам верзиран у материју. Нећете веровати шта је поента ове њихове преписке. Мени нико ништа није јавио! Ни председник свом колеги, члану Управног одбора, ни службеници администрације савеза. За овакво њихово дописивање сазнао сам тек три дана касније! Али, чекајте, има наставак! Добивши од Цогољевића оно што је желео, велемајстор решавања проблема шаље поруку Душану Радовановићу, службенику ШСС. „Здраво, Душане, хвала ти за писмо. Чуо сам се у међувремену са Цогољевићем и договорили смо се да исти допис пошаљеш директно Жарку Ракићу. Његова имејл адреса је... Поздрав. Марјан.“

Стиже Радовановићев одговор: „Поштовани Марјане, у додатку је одговор председника ШСС на Ваш допис од 19. јула. Срдачан поздрав.“

Лако погађате да ни о овом допису главном уреднику „Политике“ нисам обавештен! Појачана варијанта поенте дискредитовања и омаловажавања у кући у којој сам радио 34 године и стекао завидан углед. Чини ми се да уопште нису схватили да су повукли тигра за реп! Узбуркала се моја врела јужњачка крв (рођен сам у Нишу) и потпуно потиснула моје питомо зрењанинско васпитање.

Стрпљиво сам чекао расправу на Четвртој седници Управног одбора. Одлагали су седницу месец дана надајући се да ће време да учини своје. Стигли су да се добро припреме за одбрану од мојих напада. Али, очигледно је да су много потценили моју упорност и снагу аргумената.

Мада су ми у савезу рекли да је због мог захтева заказана ванредна седница 18. августа, а да је раније планирана још једна за време Прве лиге у Ваљеву, није удовољено мом предлогу да у дневном реду пише „Расправа о самовољним поступцима председника Душана Цогољевића против интереса шаха у Србији“ и да то буде прва или друга тачка како се учесници не би уморили. Не, дневни ред је имао 11 тачака, а безазлена „Информација у вези писања листа Политика“ нашла се на седмом месту.

Додуше, претходно је вођена важна и озбиљна расправа поводом представке Горана Урошевића кога је Цогољевић самовољном одлуком сменио са места делегата у ФИДЕ и поставио себе за делегата. Притом је Горан Урошевић од ФИДЕ добио обавештење да је смењен, а не од савеза. Дакле, сличан манир као са мном. Не знам ко је у праву, убеђен сам да ће још бити жестоких дискусија поводом тог питања.

Када се најзад стигло до мојих примедби, најпре сам нагласио да не постоји лични анимозитет, јер сам само пет-шест дана пре тога затражио разговор са Цогољевићем због Баралићеве оставке, обећавши му максималну личну подршку и лобирање код осталих колега – само да и он не поднесе оставку разочаран због „свиленог гајтана“ свог саветника. Потом сам енергично изнео своје огорчење због Цогољевићевог поступка према мени. Он се пет-шест пута извинио, док су неки делегати подржали мој напис од речи до речи. Међутим, ја нисам прихватио извињење. То вам је као када вас неко пљуне и ошамари пред свима а онда се извињава насамо, у четири зида. То не може да буде равноправно.

Инсистирао сам да се Управни одбор гласањем изјасни да ли оправдава Цогољевићев поступак или даје мени подршку да одговорим „Политици“ да је председник прекорачио своја овлашћења и да је УО на мојој страни. Енергично се супротставио мој стари шаховски другар Јован Митић рекавши да он гласа за Цогољевића док су остали избегавали да прихвате гласање и изјашњавање. Продали су ме чак и они за које сам мислио да имају савест. Брзо сам схватио да су многи делегати добили инструкције да сачувају Цогољевића. Накнадно сам сазнао да је Зоран Бојовић, председник ШСЦС, боравио у Београду, али није дошао на седницу, а претходно више од две недеље није нашао време за разговор са мном.

Можда сам погрешио што сам гласно говорио да Цогољевић мора да буде смењен. Ја сам иначе претходно добио апсолутну подршку од ШС Војводине и ШС Београда за обрачун са апсолутистом. Подржали су ме и многи врхунски асови. Нисам се либио да му на седници кажем да он није за ту функцију, да није ни стручан ни коректан, да нема председника неког спортског савеза у свету који би изјавио да му је свеједно да ли је репрезентација шеста или 96. на Олимпијади. Препоручио сам му да организује екипне шампионате, потом да оде на Олимпијаду а чим се врати да поднесе оставку! Одговорио је да ће тако и да учини, али питање је... Он сматра да је савез његова прћија, да је он газда као у својој приватној школи и да може да се понаша као Атила Бич Божји! Иначе, већ после десет минута прве седнице УО хтео сам да поднесем оставку јер је Цогољевић третирао Војвођане као белци Индијанце, а Бокана као Џеронима! Атмосфера је била кафанска, ниво дискусија далеко од академског, пред крај сам урлао на Ракића и Бокана да прекину свађу.

Увече, када сам се смирио, схватио сам да ја не треба да дам оставку, па да препустим дилетантима да руководе нашим шахом. Уосталом, пре седам година изнудио сам Цогољевићеву оставку рекавши да је он пре два дана слетео падобраном у шах, а већ дели савете. Тада је одустао и Баралић истичући да се он поноси што је Шакотићев ученик. Дакле, драги мој Иване Иванишевићу, хвала ти на топлој препоруци да поднесем оставку, али ја то никада нећу учинити! Зар да ја одем као најискуснији и најконструктивнији борац за добробит нашег шаха (без ироније), а да одлуке препустим некима које за 65 година такмичарског учешћа никада нисам видео за шаховском таблом. Цео мој живот, и приватни, и професионални, и егзистенцијални, посвећен је шаху. Нахранио сам сујету као новинар, имам пензију и Национално признање, а ти ме истерујеш!

Морам, Иване, ипак да ти признам да негде грешим, да си у праву. Заиста се поуздано не зна колики је дуг савеза. Један од присутних на седници УО, експерт за финансије, прокоментарисао је штампани преглед дуговања ШСС тако да би му било потребно више од месец дана да се снађе! Толико је компликовано да ни Ајнштајн не би успео да реши загонетку. Онда, од првог дана новог сазива противио сам се реваншизму према играчима. Много пута цитирао сам некадашњег црногорског функционера Светозара Дурутовића, који је још пре више од три деценије истицао: „Ми не можемо бити генерали без војске“! Залагао сам се за хитан састанак са играчима, за хитан конкурс за селекторе. „Трубадур из Гуче“ је рекао да ће он све да организује, а селектори су због изгубљеног времена постављени уместо да буду изабрани. Предлагао сам да се нађе спонзор за Куп ШСС, да би се увеле екипне награде, а да се трофеј назове по Глигорићу, попут Жућкове левице у кошарци. Сви моји предлози су игнорисани! Ваљда председник и његов саветник мисле да је то њихов тријумф и да тиме добијају на престижу. Зато се и догодило да у Батуми не путују Радовановић и Ђорђевић као доказани таленти уместо Рогановића и Ненезића који уопште не намеравају да буду професионални шахисти. Душан Поповић, пак, не завређује да о њему говорим.

Са поносом истичем да у минуле две године ниједном нисам учествовао у закулисним преговорима! У Управни одбор сам ушао по избору новог руководства ШС Београда. Желео сам да пружим максимални допринос најважнијем циљу у шаховској организацији, деловање у интересу шаха. Врло је једноставно дефинисати приоритете за тај циљ. Први је брига о врхунском шаху, репрезентацијама; други је брига о младима као будућим асовима (на првенству основних школа ове године учествовало је 700 дечака и девојчица!) и трећи је повећање базе поклоника шаха. Да бисмо напредовали у остварењу тих приоритета од виталног је значаја да придобијемо медије, тиме и маркетинг.

Све моје маштарије остале су узалудне! Опет сам постао Робин Худ и Дон Кихот, јер, наставило се безакоње, самовоља, шићарџијство, шаховско политикантство, затварање у бусије својих дворишта, итд. Нема никакве разлике између владавине Атила Бича Божјег и његовог претходника шерифа Вајата Ерпа. Џабе смо кречили! Умало да заборавим поражавајућу намеру. Наиме, по одлуци председника ШСС од 10. маја даје се сагласност да његова школа ПЕП у име и за рачун ШСС врши уплате новца што ће се третирати као позајмица. А 18. августа Цогољевић предлаже да ПЕП позајми 600.000 динара са једномесечним грејс периодом, а потом да се на ту позајмицу обрачунавају камате! Па зар је велики тајкун, изгласан да помогне, спао на то да од јадног и бедног Шаховског савеза Србије прави профит. Реаговао сам, спречили смо ту позајмицу, а можда смо погрешили, можда је требало да га пустимо да оствари своју намеру.

Ма, не морају ни Урошевић, ни Јокса, ни Војвођани да износе аргументе за смену Атиле Бича Божјег. Он ће сам себе да најури својим поступцима!

У овом тренутку поставља се логично питање: „Па, шта ћеш ти, Јоксо, у том Управном одбору када их тако оцрњујеш?!“ Забога, па не могу ваљда да подржавам каубојску дружину која је скоро две године силеџијским методама владала Доџ Ситијем. Био сам редовни актер у сукобима на скупштинама ШС Београда, лагали су ме да њихов шериф Вајат Ерп није Владимир Шакотић. Џеси Џејмс (Иван Маринковић) био је вођа хорде заједно са породицом Кола Јангера (Дејана Несторовића) и Каламати Џејн (или можда боље госпођом министарком Иреном Несторовић), па Дивљи Бил Хикок (Бранко Тадић), уз запажене маргиналце Ивана Живковића, Пижурице, Пеце Катанића и других.

Да вас подсетим: Шакотић се својевремено „прославио“ афером фантомских турнира, највећом бруком у аналима наше шаховске организације. Имао је једну од кључних улога у мом смењивању као селектора и убацивању Николе Седлака у тим 2006. године. Играчи су то заборавили превидевши мат у два потеза. Сада, значи трећи пут, враћа се, овога пута као члан иностране федерације, да наплати своје услуге, без обзира на укупну штету. Наравно да имам и личне разлоге против њега. Клинт Иствуд је добио 13 Оскара за филм „Неопроштено“. Ја ћу да тражим више због тога што је на седници у Врњачкој Бањи када су ме смењивали урлао више пута пред више од 50 људи: „Он лаже, то је лаж, никакав новац није стигао у савез“, али је службеник ШССЦГ Владимир Шарић у Београду посведочио да је три дана пре седнице стигла уплата Кулске банке у износу од 1.500 евра.

Ко је омогућио Шакотићу да буде менаџер ШСС у минуле две године и да преузме и касу и скоро све остало у своје руке? Највише човек за кога сам јавно рекао да је беспрекоран кандидат за председника ШС Београда. То је моја неопростива заблуда. Иван Маринковић се годинама представљао као мило јагњешце са Овчара и Каблара, а испоставило се да је он драгачевски курјак и лисица са Јелице. Џабе му је и његов земљак легендарни чачански велемајстор Станимир Николић говорио: „Шта ће ти то, Иване!“ Разумем, али не прихватам објашњење Дејана Несторовића да му је Шакотић дугогодишњи кућни пријатељ, а да се Тадић борио за своје интересе. На Пижурицу, Живковића и Катанића нећу да трошим речи. Они су уобичајена пропратна појава.

Свака част Милошу Перуновићу за његов напис у „Вечитом шаху“, сагласан сам са већином изнесених гледишта. Он поштено не тражи амнестију, мада можда увиђа да је изабрао погрешну варијанту. Али нико други од врхунских играча није се јавио да каже да је срамно да најчеститији шахиста кога сам упознао, Славољуб Марјановић, није чак ни телефоном обавештен да је смењен са функције селектора. Без конкурса постављен је Бранко Тадић, а на исти начин Дејан Несторовић је преузео комплетан кадетско-омладински шах. Бранко Дамљановић је избацио државну првакињу Аделу Великић из репрезентације, а каже да није имао коме ни да образложи своју „чудну одлуку“.

Душан Радовановић је немилосрдно избачен с посла у савезу, доведена је из Федерације БиХ Александра Димитријевић којој сада дугујемо за хонораре 211.200 динара. Хотелу „Славија“ се дугује за Пижурицу или ко зна за кога 146.378 динара. Хонорари лица која учествују у ревитализацији програма износе 1.286.394 динара! Дуговање репрезентативцима Србије 660.000 плус 48.000 динара. И тако даље.

За минулу годину и по дана ниједна седница ШСС није одржана. Савез је функционисао посредством сајта, печат у приватним рукама. Па зар сте мислили да могу такву владавину да прихватим! А нико од вас, врхунских играча, није се јавио да каже: „То није у реду“. Иван ми каже: „Ја нисам био у дресу екипе“. Али, био си ћутећи навијач са трибина за твоје колеге. Играчи траже да им се исплати дуг од по 500 евра од прошле године, од претходног руководства. Управни одбор је то прихватио, али једногласно је одлучио да због великих дугова не можа да дода више од још по 500 евра. Ма, ни говора, ми нећемо да играмо! Нема везе што се у свим спортовима сматра најнепопуларнијим потезом одустајање од националног тима. Као што сам више пута доказао увек ћу бити уз играче када траже да се побољшају њихова стратешка статусна питања. Увек сам се борио и борићу се да репрезентативци добијају достојанствену надокнаду за играње на олимплијадама и европским шампионатима. Али не сада када су неки од вас и сами допринели да нема пара у савезу. Зашто ћутите да је Шакотић исплаћивао или контролисао исплате на свим државним првенствима. Није ваљда да је он све то организовао и радио бесплатно?

Несумњиво, и Иван и Инђић, а поготово Милош, су у много чему у праву. Међутим, мој демант за „Међу нама“ у „Политици“ требало је да изазове јавно сучељавање гледишта. Поготову стога што М. К. веома селективно објављује текстове. Уместо да инсистира да се чују и Иван и Милош као прозвани актери и још неки чланови Управног одбора (не мора мене да пита), проблематични новинар износи перфидно своја тумачења. Отприлике као, ја сам своје рекао и нема ту шта више да се прича! Од рецимо девет ударних чланака у „Додатку“ седам-осам су посвећени Карлсену и Накамури, Индијцима, Кинезима, шаху у иностранству. Догађања у српском шаху, као основни задатак за афирмисање – не интересује га. Не објављује ни све појединачне резултате са најважнијег домаћег такмичења, Прве лиге, нема га ни на скупштинама или седницама. Пусти две-три слике, две-три партије, проблем – и готово. Шта ће му вести са турнира, интервјуи, текстови спољних сарадника.

Ух, пардон, начинио сам груб превид! Кад-год су нека догађања у Шах-клубу Београд, то се детаљно и опширно објављује. И колика је била гласност, и каква је јачина ароме, и ко је све то поздравио...

И још нешто. Не постоје две зараћене стране у борби за власт. То је отрцано упрошћавање у стереотипе. Постоје само људи који делују позитивно, у корист шаха, и они који раде деструктивно, на штету шаха. Зато мирне савести могу да критикујем и председника, и Управни одбор ШСС у коме сам и ја, као и претходно руководство. Не допадају ми се ни Атила Бич Божји, ни Вајат Ерп!

Ето, ја вам све ово испричах да спасим своју душу. Волео бих да прочитам коментаре мојих многобројних шаховских другара, мада знам да имам и много душмана. Уколико неко жели додатне информације о неким људима или догађајима може слободно да ме позове на телефон 064-209-30-30.

Драгољуб Јоксимовић Карера

П. С.
Молим уредника „Вечитог шаха“ да овај текст објави у целости. Уколико избацује неке делове или мења неке изразе, нека онда ништа не објављује.