Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Репортаже - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Репрезентација

Репрезентација

04.08.2018 / ВМ Перуновић, Милош (2593)

17.07.2018 / ВМ Инђић, Александар (2599) : Зашто не наступам за репрезентацију
01.08.2018 / ВМ Иванишевић, Иван (2574) : Репрезентација

Сама помисао, а посебно писање оваквог текста, је у мени изазвало велику тескобу.

Уместо да се бавим припремом за предстојеће турнире као увертиру за најважнији шаховски догађај ОЛИМПИЈАДУ, принуђен сам да се бавим разлозима, због којих нећу бити тамо.

Пре свега, желео бих да кажем пар речи око вештачких дилема о наступу за државни тим. Сваки млади играч, који почиње да се бави шахом има неке снове, шта би желео да постане. Велемајстор, првак своје земље, играч са рејтингом преко 2600, 2700, ..., првак света! Све су то различити снови, али један је свима заједнички, а то је да наступе за национални тим своје земље! Мени се тај сан остварио 2003. године на Европском првенству, и од тада сам једанаест пута наступао за грб своје државе (Југославија, СЦГ, Србија). Бити учесник највеће смотре шахиста, заиста је невероватан осећај. На истом месту, и за таблом са заставицом своје земље, против најбољих играча света! Осећаш се почаствован, повлашћен, поносан. Учествовати у победама, над шаховским силама као што су Јерменија, Енглеска, Бугарска, Азербејџан... посматрати како моје колеге (и ја!) равноправно играмо са најбољим играчима света, (Карлсен, Ароњан, Гири, Гришчук, Свидлер, Каруана, Рађабов...) и остварујемо позитивне резултате! Е то је доживљај!

Ове године, иако нам је место у Батумију, олимпијаду ћемо пратити преко компјутера. Због чега....?

Годинама уназад репрезентација се сусретала са разним недаћама пре, а и за време такмичења. Готово увек смо одлазили на такмичења без припрема, били у хотелима који су удаљени од сале за игру понекад и пар километара, углавном у лошијим двокреветним собама, док су пратиоци екипе (функционери) морали бити у једнокреветним собама (вероватно су им биле потребне...), путовања која су некад трајала и по 30 сати, итд. До 2009. године екипа је добијала једнократни хонорар, и месечну стипендију. Након изненадне одлуке министарстава да се стипендије укину спортистима старијим од 24 године, наш савез није предузео ниједан корак да контактира надлежне, да заштити врхунски шах, да макар упути допис у коме би покушао да објасни специфичну ситуацију која је у шаху, и да проба, у сарадњи са министарством, да промени или модификује ту исту. Да ли су наредне године играчи одбили да наступе за државни тим? НИСУ! То је само један од доказа да играчи не играју за државни тим зарад новца, и да је за њих играње у државном тиму несто више. Тиме бих ставио тачку на причу да играчи играју за национални тим због новца, а поставио бих и неколико питања:

  • да ли сте у последњих двадесетак година ангажовали неког тренера(е) у сврху усавршавања репрезентативаца?
  • купили или макар донирали одговарајуће компјутере потребне за припрему?
  • послали играче на неке од највећих опен турнира, где би имали прилике за дуеле са врхунским велемајсторима?
  • бар размотрили могућност да се реши социјално и здравствено осигурање, као и радни стаж?

Све су то теме о којима се причало и које смо истицали пред функционерима и структурама савеза, а не висина једнократних хонорара. Да ли сте нешто урадили? Нажалост... нисте...

Ове године, долази до кулминације и председник и извршни одбор показују крајње бахат став према нама (како би данашња омладина рекла "Прелазе игрицу") У текстовима мојих колега су већ наведени детаљи нашег разговора, и можда не треба понављати, али речи садашњег председника Д. Цогољевића толико су непримерене функцији и одговорности коју има, да морам да их поновим:

  • "АКО ВИ НЕЋЕТЕ ДА ИГРАТЕ, ИМА КО ХОЋЕ"
  • "ЗАР ВИ МИСЛИТЕ ДА СЕ ШАХ ЗАВРШАВА СА ВАМА"
  • "НИЈЕ БИТНО ДА ЛИ СМО 6-ТИ ИЛИ 96-ТИ"
  • "ЈА СЕ МНОГО БОЉЕ РАЗУМЕМ У СПОРТ ОД ВАС"

Замислите председника једне националне спортске организације, који каже да је небитно место, 6. или 96. Коме то није битно? Њему? Народу? Шаховској јавности? Хиљадама шахиста у Србији?

Председниче, морам да Вас подсетим на Ваш план и програм који сте написали када сте се кандидовали за председника ШСС. У тачки 5 Вашег програма сте навели да ћете се трудити да направите култ репрезентације... јел ово била идеја? Да култ репрезентације буде заснован на чињеници да је небитан пласман, или да је председник ШСС већи спортиста од било ког репрезентативца. И онда таква порука се шаље новим младим надама у шаху. Да им је председник ШСС све и свја, и да могу представљати своју земљу само ако прихвате председниково газдовање.

Не желећи да превише улазим у посао селектора, морам да поставим једно питање. У јавности се пласира прича да се екипа подмладила. У реду. Али зар у тој екипи онда нема места за М. Радовановића и В. Ђорђевића? Зар то није право подмлађивање, ако је то била идеја. Да ли је селектор сам састављао екипу? Да ли је сам постављао критеријуме?

Да би целокупна ситуација била јаснија, треба истаћи и улогу медија, посебно писаних, а ту пре свега мислим на дневни лист "Политика", тачније уредника шаховске рубрике Марјана Ковачевића.

Господине Ковачевићу, познајем Вас од када сам почео да играм шах, и морам признати да сам имао често вашу подршку, односно да сте врло афирмативно писали о мени. На моју велику жалост, али то је Ваше право (и не жалим се) последњих година то се променило. Међутим, последња два догађаја, навела су ме да се и Вама обратим.

У тексту који је изашао 9. јула Ви сте заобишли постулате објективног информисања јавности и нисте покушали да ме контактирате, и затражите моју изјаву о разлозима мог одсуства из репрезентације, већ сте изнели своје личне закључке да наводно не наступам за државни тим из политичких разлога. Овим путем желим да Вама и јавности кажем да не постоје никакви политички разлози мог неиграња за државни тим. Такође, не желим да се одрекнем нити амнестирам своју подршку мојим пријатељима шахистима, који су покушали у Шаховском савезу Београда да приближе одлучивање управо садашњим и будућим генерацијама играча, како не би доживели нашу судбину и многих наших колега.

Други догађај је, такође интересантан: Да ли сте знали да је у периоду од 25.06-01.07.2018. одржан фестивал шаха у Београду, у оквиру кога је одиграно 4 турнира. На њима је учествовало више од 250 играча из 15 земаља. Морате признати да је то био један храбар, тежак и леп покушај афирмације “најшаховскијег града у свету”. Шанса за много младих играча да могу најзад играти прави турнир. Зар такав један догађај какав Београд дуго није имао, није могао да нађе више простора у чувеном и престижном шаховском додатку понедељком? Да ли је разлог тај што су фестивал организовали моје колеге Иван Иванисевић, Бранко Тадић и ја? Да се није ту крио можда политички разлог...?

Мене су моје старије колеге, училе, да ако желиш да будеш део репрезентације, мораш пуно да радиш, трудиш се и наравно направиш одређене резултате. А данас... Да ли се нешто променило?

Милош Перуновић
двоструки државни првак
вишеструки освајач прве лиге Србије
11 година члан националног тима
победник бројних опен турнира у земљи и иностранству
учесник Светског купа