Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Репортаже - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  У сусрет Турниру кандидата

У сусрет Турниру кандидата

09.03.2018 /   Илић, Слободан С (2001)

Др Илић је дао прилог као најаву предстојећем Турниру кандидата

У СУСРЕТ ТУРНИРУ КАНДИДАТА

Дакле за неки дан почеће и званично да се обликује нови изазивач светском прваку. Догађај који својом више факторском димензијом прави актуелни пресек развојног тренутка на којој се древна игра тренутно налази и наговештава карактер и динамику њене еволуције у времену које следи. Јесте, играће њих осморица и победник ће играти меч са Карлсеном. Партије ће се на бројним порталима преносити он лине, у коментаторском студију ће седети елитни велемајстор и шармантна шахисткиња, вртиће се варијанте ту и тамо ће се појавити и неки гост. Делује као већ виђено, делује рутински али није..Значај је категорија која прави разлику. . Турнир кандидата где год и кад год, представља катарзу једног доба, стимулише колективни шаховски оргазам, који једнаком свежином комуницира са историјским наслеђем, традицијом као и тешко замисливим иновацијама и могућностима које у ближој или даљој будућности чекају свој ред. Турнир кандидата је свима нама шаховским зависницима који су добили привилегију да му буду активни сведоци јединствена прилика да се навијајући за Мамеџу, Фабиа или Левона, присетимо и Чигорина, Нимцовича, Решевског, Кереса, Ларсена, да још једном дамо омаж „страшном Виктору“, али и да поздравимо нове клинце, беби велемајсторе који ће играти неке следеће турнире кандидата,

Ко ће победити, ко има највеће шансе да постане изазивач? Дипломатски одговор би гласио да свако ко је успео да се добаци до ових висина може да буде победник. И не може се погрешити. Ко год био биће наш. Али ајде да то мало размрсимо, да са глобалне слике пређемо на финесе. Да без скривалица истуримо став. Да на сцену пошаљемо субјективни суд, а са њим у друштву и ризик да теренско дешавање може демантовати папирно (у овом случају електронско) паламуђење. Свесно ризикујем, увек кад се пружи прилика треба ризиковати. Нема ефикаснијег средства за подмлађивање. Без обзира на крајњи исход прогнозе око ризика се увек гомила чист ваздух,

Елем, у старту отписујем вештачке американце Фабиа Каруану и Весли Соа. Фантастични су играчи, али тренутно делују безлично. И поприлично безвољно. Превише су очекивали од Америке, а Фишера нажалост нема да их упути у неке невидљиве суптилности регије. За Америку си интересантан ако си против, а не ако си за. Јер превише је оних који су за, и ти се бесповратно утапаш у масу. Добро живиш, има ту добронамерних спонзора, можда те неки сенаторчић регуструје, али нема напетости које може да заинтригира јавност јер су јој обојица били интересантнији као американци у најави. Ако је и постојао неки ускладиштени вишак националног интересовања за шах заостао из Фишерове ере одавно су га покупили Камски и Накамура. И док се они троше на тему грађанске интегрисаности и Трампа могу да виде само на телевизији, њихов назови сапатник по отаџбинском статусу вештачки рус Карјакин спрема се да са Путином пређе на Ти. Без обзира колико си за шаховском таблом објективно усамљен ипак није на одмет а посебно ако ти је амбиција титула светског првака да ти негде у подсвести пулсира топлина система, државе која је искрено залегла за тебе. Уосталом живи Карпов и покојни Ботвиник би најкомпетентније могли да сведоче о том феномену. И да не дужим, храбро стојим иза личне опсервације. Отписујемн Фабиа и Веслиа из метафизичких, а не шаховских разлога. Не хвата ми их око, фали им стање свести које може да их уведе у транс. А без њега се тешко стиже до норвешких фјордова.

Отписујем Гришчука. Његово присуство у врхунским шаховским круговима постаје досадно. Годинама се ништа занимљиво не догађа. У врху, при врху, око врха али никада на врху. Нешто налик његовом пајташу Свидлеру. Додуше у једном од претходних циклуса му је успело да приђе доста близу. Увукао је у цугер рингишпил Ароњана и Крамника, и потрајао све док га Гељфанд није загипсирао суровом класиком. Пријатне успомене. Нажалост мало је шанси да могу васкрснути. Гришчук: покерска фаца, хладноћа главе у суманутим цајтнотима, џинс гардероба као заштитни знак..Трајна чежња да се прикаже изнад ситуације. Али више је то блеф, маскирана несигурност него аутентична чврстина. Верујем да шаховском свету баш и није стало да посматра како му је Карлсен на делу демонстрира. Мислим аутентичну чврстину. Скорашњи брзопотезни меч у коме је потучен сопственим оружјем био је илустративна показна вежба.

Отписујем Динг Лирена. На чист осећај. Објективну аргументација ми не иде на руку. Али кад сам већ кренуо путем интуиције савет (који је наравно у значењу виртуелне категорије) гласи да у припреми за турнир обавезно треба да испланира време за интензивно гледање самурајских филмова. Па кад их се засити и створи солидну базу витешке агресије да пређе на durty crimes продукцију и ту исту агресију надгради њеном кварном оцијом. Зашто? Закључак би требао да извуче сам, а као основну лектиру за исти искористи сопствени дебакл у недавном брзопотезном мечу са Карлсеном. Јер још у фази док је он гланцао своју уобичајену будистичку позу на семафору је већ било седам осам разлике. Нирвана за храм, хришћанска коректност за цркву али у директном контакту са хиперактивним Мамеџом и лукавим Карјакином тело, мора да припомогне уму и не може да се прави као да је „странац у граду“. Јесте, играо је он и раније и вероватно солидно пролазио са поменутим типовима а да притом није мењао зен позу. „Ситна разлика“ је у томе што ниједан турнир на коме се то дешавало није носио наслов Турнир Кандидата. А са улогом који такав турнир носи у садржају често се дешава да не можеш да препознаш људе са којима се иначе стално виђаш.

Отписујем Крамника. Грешна ми душа. Немам ништа против да ми теренски ток догађаја разбије заблуду. Пренапорно је, матор је он да срећним крајем оплоди ову причу.Чудотворна супстанца коју дели са Анандом, Гељфандом, Иванчуком, Шортом...и још увек равноправно држи знатно млађима троши се прогресивном брзином. Највише ноћу кад их сан завара да још увек могу до самог трона. Крамник је на том светом месту већ боравио, изборио се за то под најтежим могућим условима. Чак и сад у phace to phace сусрету са Карлсеном можда би од свих потенцијалних кандидата имао највеће шансе. Знао би он како да се спреми за такав меч, напипао би слабости, прилагодио психологију, извукао из себе скривене резерве кондиције ...Окупио би око себе праве људе. Од коректног џентлмена претворио би се у дрског вагабунда коме ништа није свето, а у таквом стању (Каспаров је живи сведок) није баш еколошки имати га за непријатеља. Да, била би то битка за ревизију шаховске историје. Али далеко је сунце. Проблем (или можда не?) је што се за њу треба квалификовати.

Доста са отписивањем. Крај. Уситнило се. Звук трубе објављује да на сцену ступају моји фаворити. Карјакин, Левон и Мамеџа. Шта их за такву улогу препоручује? Шта? И да ли уз све њихове различитости постоји критеријум који их спаја?. Да, постоји. Сва тројица прате ток и захтеве времена, спремни су да се мењају и притом остану исти. Врхунска вештина. Зато и већини делује неразумљива. На страну осведочене шаховске вредности, мање или више на истом новоу поседује их и напред отписана група, њих тројица, свако на свој специфичан начин свесно или несвесно успели су да избегну замку стереотипног таворења у инерције свкодневице и време између два циклуса не прођердају у самозадовољном ритуалу. Напротив, искористили су га, упрегнули за богаћење и динамизирање своје, не само шаховске већ целокупне личности. Успели су да се трансформишу. Карјакин у политичара, Левон у институционализованог љубавника, Мамеџа у пензионера. Објаснићу:

Нико од изазивача у шаховској историји није више профитирао од пораза него Карјакин. Маркентишки, финансијски, статусно...Поражени изазивачи су обично тонули у меланхолију, привремено се повлачили, исцрпљивали у покушајима да се поново актуелизију, једино је Спаском пошло за руком поправно изазивање. Од пораза се међутим нико није овајдио. Али Карјакин јесте. Успео је да независно од статуса „индиректног руса“ постане заштитни знак такве шаховске силе као што је Русија, актуелни бренд, под покровитељством државе (читај председника Путина) промотер глобалног шаховског образовања нације. Такве ствари не падају саме од себе са неба, треба добро растегнути кичму да би се дохватиле. А Карјакин их је дохватио, па онда стабилизовао и сада у завршној фази ради на томе да доступне државне ресурсе упрегне у даљи прогрес своје шаховске каријере. Турнир кандидата му је дошао прерано, било је још много добара која су се могла измусти на конто претходног пораза тј победе. Али кад већ мора поново на црту, његова лукава рационална природа ће максимално озбиљно прионути на нови задатак. Већ је почео да се опасно уиграва, После серије бледих резултата усљовљеним разбацаним активностима, новији су му све бољи, фокус на конкретне догађаје му је све дубљи. На путу је да се ментално доведе у психофизичко стање вампира који обожава да се дружи али притом кад осети слабост не пропушта прилику да се напије туђе крви. Није он емотивни Ароњан па да троши енергију на одговорност и обавезу достојног заступања државе која је залегла за њега.. То му је најмања брига, једини рачунополагач пред којим има обавезу је лик који га посматра из огледала. А ако и дође до проваљивања (што је у оваквој конкуренцији увек могуће ) лако ће за Путина и компанију наћи фору да га нашминка.. Да је већ прихваћен у тој минхаузеновској улози сведочи и текст ироничне поруке коју му је након дебакла руског тима на европском првенству упутио Непомњачи :“ утолико недостајеш, да нам остварени лош резултат твојом познатом магијом претвориш у победу“.

Волети Левона Ароњана није тешко. Креативац, емотивац, друштвен, увек ведар, за сваког доступан..Очекивања од таквих типова су огромна, у присуству толико много позитиве мало ко је спреман да се емпатијски, добронамерно удуби у њихове мане. А има их, уосталом ко их нема? Ароњанова највећа мана је што под налетом глобалне љубави ствара себи обавезу да је свима треба истом мером узвратити. Немогућа мисија. Ал ајд сад шта да се ради кад он не мисли тако. То нарочито долази до изражаја кад се догоди турнир кандидата и крене битка за светски трон и кад његова Јерменија у којој је шах спорт од националног значаја, а председник државе истовремено и председник шаховске организација појача интензитет вољења. И направи му притисак са којим од превелике жеље да им узврати љубав није у стању да се избори. Бар до сада није био у стању. И кад их тако горко разочара као и све нас његове шаховске навијаче потребно је опет неко време док не изметаболише осећање кривице да се поново врати у седло. Уосталом о томе сам детаљно писао у неким ранијим прилозима. Да ли се је у међувремену нешто променило? Јесте. Оженио се. За емотивну природу догађај од космичког значења. А пошто је шах круцијални део његовог живота и од огромног шаховског значења. У чему је поента? У томе, да љубав којом се је досада тако нештедимице разбацивао добила новог и једино компетентног рачунополагача.. Самим тим добила је и смисао, угустила се. А то додатно ослобађа креацију што је страшно оружје кад се удружи са већ постојећом креацијом. Кад је на свом венчању који је преносила телевизија изашао на бину и са председниковом женом отпевао патриотску песму о Јеревану, Ароњан је истовремено тим чином послао и шампионску поруку. Која би у некој импровизованој верзији могла да гласи: „Људи волим вас, волим и отаџбину, али своју жену највише. Маните ме. Она је моја црква. Решио сам да јој на дар принесем титулу првака света“. На светском купу показао је да име да одржи реч, на Гибралтарском опену је то потврдио. Форца, форца Левон!

Мамеџа, пензионер. Лудост, булажњење! Није мој изум, сам себе је тако назвао и то више пута. На последњем Гран При турниру. Додуше да будем прецизнији није себе већ је своју игру назвао пензионерском. И то коментаришући партије које је добијао. Не динамиком, тактиком која га је направила овим што јесте, него стрпљењем и позиционим дављењем. У томе је кључ ове џиновске метафоре која симболизује промену. Увид у своје актуелно психичко стање и самоиронија су два челична услова да креативност несметано цури. Да ли је успео да направи баланс? Између своје праве и нужне артефицијелне природе. Е то је право питање? Да ли је у правој мери модификовао импулсивност, агресију на конто мирноће и стрпљења. Можда би се у миксу са Динг Лиреном добила добитна комбинација. Унутрашња промена посебно у условима када је на сталној провери као што је случа у шаху увек представља турбуленцију душе.. Корчној је говорио за Таља: „био је светски првак кад није имао превише знања, сад кад га има у вишку то више никада неће бити“. Нема квалификованијег теста од Турнира кандидата да се провери валидност својих потреба и хтења да се буде бољи. Да се унутар своје унутрашње промене подигни лични ниво индивидуације. Мамеџаров је кренуо том стазом, „путема којим се ређе иде“ и треба га подржати. Без обзира на конкретан резултат. И зато форца, форца Мамеџа!!!

И ето то би било то. Дуго је трајало, видећемо колико ће се поклопити са завршетком. Али и сам завршетак шта је то? Илузија будућности. Непостојећа ментална пројекцију. Једино што имамо то је садашњост. Овде и сада. Форца Мамеџа, форца Левон!!