Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Синкфилд куп 2017

Синкфилд куп 2017

14.08.2017 /   Илић, Слободан С (2003)

Др Илић је мало зашаренио суморну српску шаховску сцену својим чланком о управо завршеном Синкфилд купу.

СИНКФИЛД KУП 2017

Док се ми у нашем виђењу универзалног шаховског значаја бавимо потрагом за фантомским дигиталним таблама и успут унутар актуелних летњих опен турнира промовишемо турски шах, на врхунској шаховској сцени врви од конкретних догађања која потврђује његову етичку, естетску, филозофску, психолошку, уметничку, такмичарску...сврсисходност. Један такав џиновски шаховски откуцај управо је напустио своју садашњост у Синкфилду и порукама наговестио неку нову још занимљивију садашњост у којој је свако од учесника турнира директно или под маском пројектовао своју личну улогу. Улазимо у годину која треба да изнедри новог изазивача актуелном светском шампиону. На индувидуалном плану, за сваког од потенцијалних претендената то је подухват који води у предворје професионалног оргазма, али за глобални шаховски свет то је још значајнији чин, јер изазивач и могући будући шампион својим поимањем шаховске игре (ту подразумевам све горе наведене аспекте) непосредно и недвосмислено даје еволутивни печат њеном историјском току. А то није бенигна работа. То се тиче и свих безброј нас који путем шаха у хладноћи осведочене пролазности оплемењујемо сопствену свакодневицу.

Турнир Синкфилд 2017 указао је да се на делу дешава жестоко прегруписавање елитних јединица посебно на психолошком плану. Метафорична слика налик је леденом крајолику који не мења облик али се притом интензивно помера. Шта то у конкретном примеру значи? Па значи да су натурализовани американци, нуклеарна јединица придодата већ постојећој нуклеарној бази, у односу на локална очекивања доживели дебакл. И то мултидимензионално видљиво. Кроз игру, пласман и депресиван говор тела. А све је било аранжирано за обрнут сценарио. Актуелни положај на рејтинг листи, дарежљив господин спонзор, савршена инфраструктура, коментатори пуни ентузијазма да их маркетиншки подрже.

Највећа узданица Весли Со свој спектакуларни низ од преко седамдесет узастопних партија без пораза који га је довео чак до другог места на рејтинг листи, разнизао је са четри нуле на кратком ланцу од девет кола. Вероватно постоји више разлога за ово посрнуће али најкључнији се састоји у томе што је конкуренција осавременила технологију скенирања његове игре и професионалног профила уопште. Уместо већ превазиђеног скенера почели су да користе магнетну резонанцу. А њеном употребом (то сам баш компетентан да тврдим) на видело излазе слабости за које и не сањаш да у теби постоје. Е њих, те условно речено непостејеће дисторзије су му овога пута истерали на чистину. Каруана и Накамура су у збиру од 18 партија добили само једну. Није баш нека реклама за амерички нуклеарни програм. Ако им је њихова тренутна форма ударно гориво, Северна Кореја којој данима прете нуклурним погромом може слободно да кулира.. Каруана који ваншаховски делује као не баш претерано занимљива фигура, “својски се потрудио да игром и последичним пласманом доживљај бледила употпуни и шаховским доприносом. Настави ли у истом стилу, а већ прилично дуго нема неки препознатљив резултат може да рачуна на даље обезбојавање. Накамура је друга прича. У њему се појавио расцеп унутрашње благости и спољног намћорства. Наиме ако је игра одраз унутрашњег стања он као да је попут Ђоковића пронашао неког гуруа који га је посаветовао да својим позицијама почне да воли људе, у овом случају своје колеге, актуелне противнике. И он је у маниру посвећеног ученика, тај савет доследно испоштовао. Можда је он у некој својој лаичкој верзији своје противнике и раније волео али на овом турниру се баш потрудио да им то и покаже. Притом се намргођеног и агресивног спољног става није одрекао, са идејом да му за сваки случај ипак одржи контакт са прошлошћу кад је иза таквог става и стварно постојала озбиљна шаховска претња. И то било то што се тиче овог трочланог друштва. Глобални учинак могао би да се сведе на мудролију једног локалног фишеровца која гласи: А бе брате, где си видо успешног американца без Фишера.

Да будем искрен мило ми је што је Непомњачију очитана лекција. Превише је надмен, блефира из некритичког вишка самопоуздања, вероватно и несвесно. Кад одигра потез има се утисак да очекује да фигура коју је дотакао треба да благослови божанску руку. То можда пролази на нижем нивоу али на оваквом турниру не може се на бланко. Весли му је закуцао четврту узастопну нулу у међусобним дуелима, Лагрејв му одржао час из стратегије а можда најилустративнији пример напред реченог је партија са Анандом где се је у име виртуелне компензације раскалашно разбацивао пионима. А шта мислите како је на то реаговао Ананд? Демонстрирао му је шта значи самоувереност али са покрићем. Покупио је пионе и ударио му нулу. И онда у постмортем интервју џентлменски објаснио да партијом јесте владала неизвесност, али да је пешачким даровима ипак био позитивно затечен. Појачано дејство Непомњачијевог ега препознато је и међу коментаторима с тим што су га они респектујући његов неспорни таленат крштавали као импулсивност, неочекиваност, преамбициозност, младалачка пренагљееност... Е сад сваки неуспех у свом багажу носи и трамбулину, која уколико из њега извучеш поуку може да те лансира и у контра смеру. Путањом већег успеха од претходног неуспеха. Видећемо да ли ће Непомњачи умети да у свом лошем наступу препозна такву могућност.

Карјакин је пребацио педесет посто, али је деловао прилично незаинтересовано. Међутим не треба се опуштати, зна добро то његова конкуренција. Лукав је то тип. Права лисица. Тренутно њега опседају друге мисли: родило се друго дете, примио га је Путин, постао је државом благословен промотер имплементације шаха у школски систем, на све стране се отварају спонзорске могућности, треба све то усагласити на ползу личног бенефита. А то захтева енергију плус утрошак времена. Овакве турнире ипак не може да пропушта без обзира на осведочену бизнис перспективу. Није било пријатно суочити се још једном нулом од Карлсена, али ако се правилно схвати (а Карјакин је рођен са чипом за правилно схватање) може да послужи као додатна мотивација за надградњу. Али кад дође тренутак за директну припрему поновног напада на шампионски трон заборавиће Карјакин и Путина и школску шаховску педагогију и брутално ће се фокусирати на примарни циљ. Окупиће притом елиту да му у томе помогне, држава и менаџерским талентом формирани спонзорски пул ће му омогућити да их за тражену помоћ и преплати.

Огрешићу се о Свидлеру. Изванредан играч, одиграо је солидан турнир, на врхунском нивоу дуго траје. Али да се је којим случајем пре почетка турнира направила нека џиновска анкета која би обухватила шахисте различитих нивоа знања, на циљно формулисано питање: ко од учесника турнира једини нема шансе да буде први на турниру тврдим да би далеко најзаступљенији ако не и стопроцентни одговор био Свидлер. Зашто? Зато што да би био први на оваквом турниру (једнако спремности да наследиш трон) ти мораш да носиш у себи “зрно психопатологије да не кажем потенцијалног лудила”. Сви га у овој екипи имају сем Свидлера. Код неких је то зрно већ прорадило, код других можда никада неће, али оно је ту налик пробуђеном или трајно успаваном вулкану. Свидлер је превише коректан, господствен, толерантан, да би га имао. У коментарима партија превише користи изразе “можда”, “зависи од”, “није јасно”, “није немогуће је али је много тешко”, "није лако” сав је некако релативан, безоблично присутан. Најближи неконтролисаном психолошком стању био је пре неколико година на турниру кандидата у Лондону кад је у задњем колу добио Карлсена али то је било довољно тек за треће место. А онда у последњем циклусу десио се тај фатални финални квалификациони меч са Карјакином. Начин на који га је изгубио дефинитивно га је крунисао као трагичара са педигреом.

Чак и Ананд иако је тешко повезати његову будистичку спољашњост са изразима типа психопатологија и лудило. наведено зрно носи у себи. Оно се није испољило на видљивој страни где се манифестује његова шаховска ерудиција, али јесте на супротној до мечева са Карлсеном дубоко скривеној. Само захваљујући “унутрашњем бунту” успео је да превазиђе морбидност анксиозности и страхова кроз коју је у тим мечевима пролазио ”. И да притом сачува своје изворно шаховско биће. Зато је Ананд и у овим годинама још увек опасан, можда на другачији начин, али у крајњем салду веома опасан. Посткарлсеновски Ананд је потражио инспирацију у садашњости. Заборавио је прошлост, будућност му више није циљна представа. Игру, припрему и амбицију аутентично је везао за садашњи тренутак. Источњако порекло му је помогло да се можда и несвесно одрекне поистовећивања са умом и пусти креативном бићу на вољу. За Каспарова, by the way, ова димензија апсолутно је недостижна јер код њега ум држи неприкосновену власт. И не намерава да је се никада одрекне. А кад ум тако доминантно влада онда глад за илузијом будућности никада не престаје. Уосталом, опсесивна хиперактивност коју паралелно заступа у различитим сферама деловања је најбоља демонстрација. Његова генијалност је превазишла сопствену личност. И пошто је остала без газде лута, незна где се дене. Слике које се могу наћи на Chessbase сајту илустративно приказују виталност различитих животних филозофија. Док Ананд у дубокој духовној контемплацији за таблом размењује идеје са младим противницима, Каспаров из публике баца чежњиве погледе на бину или у замену мудрује са коментаторима у студију.

Пет одлучених од девет одиграних партија нашло се у завршном салду Ароњановог наступа. Плус оштра и ризична игра у кључним партијама последњих кола. Одлична вест. Јер маколико губио Ароњан ће увек добити партију више, а међу тим добијеним партијама, увек ће се наћи нека која ће својом естетиком, хармонијом, координацијом разгалити шаховски род. Овога пута је био широке руке подарио нам је три бисера. И себе частио другим местом на рејтинг листи. Е сад да ли ће успети и да се добаци до самог меча са краљем то је друго питање? У претходним циклусима показивао је да у кључним тренутцима не уме да се носи са притиском. Поновио је бољку и на овом турниру јер у директној партији последњег кола која је одлучивала о првом месту није одолео Карлсену. Његова лирска природа просто није компатибилна са морбидном тензијом која се у пресудним моментима ствара. Јер то није тензија фокуса на конкретну позицију или потез, већ паралелна, дисперзна, у току трајања партије парадоксално нешаховска али у крајњем исходу ипак шаховска тензија. Бити спреман да се успешно носиш са таквом психичким монструмом подразумева непрестано растезање свог “капацитета за неизвесност”. Уметничке душе нису спремне за такав напор, њихова инспирација зависи од широке перцепције. Без тога међутим нема великих дела. На врхунском нивоу се у тој сфери прави разлика. Као што рече Корчној за Полугајевског: “има знање светског првака, али му не вреди јер не може да издржи напетост”.

Е, а Максим Лагрејв је својом издржљивошћу у пресудним партијама наговестио да се можда баш у том сегменту крије највећа озбиљност његове потенцијалне претње да он буде тај који ће бацити рукавицу. Победа на оваквом турниру је за то више него респектибилна препорука."Кад си успео да ТО урадиш овде, моћи ћеш да урадиш свуда” твитовао му је Каспаров. Лагрејв је већ дуже време од елите прихваћен као њихов, али овим резултатом показује намеру да у новој подели, он буде тај који ће издавати чланске карте. Није га уплашило вишекратно Карлсеново одустајање од понављања потеза, хладнокрвно је балансирао дуж граничника, а кад га је шампион некритично прекорачио био је бруталан у кажњавању. Своју must-win партију задњег кола са Непомњачијем одиграо је трансформисан у питона гушећи своју жртву гвозденим стратешким загрљајем већ од ране фазе отварања. Ток партије, до самог краја, мада је жртва пожелела да умре, много раније него што јој се то формално догодило асоцирао ме је на изјаву нашег велемајстора Антића који се на екипном турниру Европе прошле јесени у Новом Саду састао са Лагрејвом у мечу Црвена Звезда-Падова. На питање како је доживео партију Антић је одоворио да је сво време њеног трајања имао утисак да је преко пута њега паркиран багер.

Како и приличи о шампиону у финалу финала. Ново је да је почео да носи наочаре и то му уозбиљује имиџ, а овај тако уозбиљен најављује зрелију фазу његовог стваралаштва. То је природна динамика, рана младост уступа место позној, у складу са годинама трансформише се и базично поимање игре. Конкуренција се примакла, стари се недају, средњи јачају, млађи пристижу. Није потребно Карлсену да слуша предавања на ову тему, то би му само одмогло у прилагођавању. До праве мере и методологије како се поставити према изазовима који пристижу доћи ће интуитивно. Исправан смер ће му показати његов божански таленат. Код оних који га имају, такве ствари се углавном дешавају ноћу.

Елем борбе се настављају, у септембру је на реду Светски Куп. Придружују се Крамник, Гришчук, Мамеђарев, ту је и повампирени Рађабов. Са друге линије фронта стижу Кинези, Вијетнамац и Федосејев кога су асоцирајући на тениског вундеркинда прозвали шаховски Зверев. Постоји и потенцијални трећи ешалон, ко зна?. Можда евентуални успех на елитном рапиду који се управо игра док овај текст излази пробуди у Каспарову “зов дивљине”

И док све то то траје или се припрема да траје, српски шах такође неће губити време. Приближно два милиона српских шаховских клубова, од којих мање од десет има буџет којим може да играче бонифицира пристојним ручком разлетеће се по лигама широм Србије. Југ, запад, север, североисток, регионална лига, београдска лига, војвођанска лига, премијер лига, средња лига, зонска лига, централна лига, полуцентрална лига, има да пршти на све стране. А као круна кад се све те лиге заврше из непознатих дубина изрониће дигиталне табле.