Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  О добрим и лошим странама „отварања“

О добрим и лошим странама „отварања“

01.07.2016 / ИМ Јовичић, Милош (2331)

ИМ Милош Јовичић је написао нови текст и додао један ранији коментар...

О добрим и лошим странама „отварања“

Не ретко, почев од речи које је написао Томас Хенри Хаксли (1825-1895), прављена су упоређења између шаха и (стварног) живота. Један од последњих покушаја је књига Гарија Каспарова „Како живот имитира шах“. Ако наслов овог текста за неког делује збуњујуће, морам рећи да ћу га почети баш покушајем једног таквог упоређења.

Почетак партије (отварање) Гари Каспаров сматра најважнијом фазом шаховске игре – у којој се, како он каже, стиче или губи иницијатива. Ја се са таквим мишљењем у потпуности слажем, па, после 43 година рада у грађевинарству, отварање најчешће поредим са темељима куће. А оно што се мора рећи - што је добро познато, је да свако отварање има и добре и лоше стране. Снага шахисте огледа се у томе да добре стране дођу до изражаја, а да се слабости потисну у други план.

Зашто сам на овај начин започео текст чијем је писању био повод коментар „Утисци са састанка у ШСБ“, који је 29.06.2016. написао и на сајту „Вечити шах“ објавио господин Иван Маринковић, потписавши се притом као интернационални мајстор и шаховски педагог? Зато што и „Акција“ коју води група београдских клубова, предвођена са ШК „Тадић“ и ШК „Нестор“, има и добре и лоше стране. Лоша је – по мишљењу предлагача текста „Да се крене у добром правцу!?“, начин на који се желе остварити промене у ШС Београда, а добра је што је тако покренуо (или пробудио!?) оне (ту убрајам и себе) који су много тога урадили (и раде) за шах у Београду и Србији, а који су по замисли „Акције“ требали да остану неми посматрачи промена – по њиховој замисли. Добро је и то што се господин Маринковић „отворио“ и омогућио да се љубитељи шаха, шахисти и шаховски посленици, па и његови гласачи, боље упознају са његовим квалитетима и способностима – знатно више него што се то могло из његове (непотребно) кратке биографије из „кандидатског програма“. О лошим странама садржаја његовог коментара односно утисака, рећи ћу нешто више.

1.Чињеница да је господин Маринковић, како каже, више пута прочитао текст „Да се крене у добром правцу!?“, не представља гаранцију да га је разумео или, боље речено, да је желео да га разуме на прави начин. То је, наравно, захтевало да покаже бар мало самокритике и спремности да се чују и неки други, који нису учествовали у вишемесечној припреми „Акције“ за промене у ШС Београда. Мени је веома драго што је господин Маринковић присуствовао састанку у Делиградској 27, јер је (практично) спонтано окупљање председника једног броја клубова и имало за циљ да се да прилика и могућност да се чују различита мишљења о насталој ситуацији у ШС Београда. Дакле, јавно и на легитимном месту. А то је прави начин, који се веома разликује од (не кратке) припреме „Акције“ за промене у ШС Београда. Зато ме, ипак, не изненађује да је виђење господина Маринковића „потпуно другачије“ од онога што су желели потписници текста „Да се крене у добром правцу“. Узгред, стално инсистирање на потреби да се спроведу „брзе и адекватне мере“, представља један од узрока постојеће – по свему судећи кризне ситуације. Осим народне изреке „што је брзо то је и кусо“, морала би се имати у виду и чињеница да до назадовања шаха у Београду и Србији није дошло само последњих година, већ да оно траје више од две деценије. Зато је права илузија да се то може урадити брзо, па ме то прилично подсећа на „олако обећану брзину“ која је Србију много коштала.

2. Захваљујем господину Маринковићу што није оспорио моје добре намере, мада не знам како је то могао да учини – било да се ради о садржају текста (текстова) или о мојим дугогодишњим конкретним шаховским активностима. Што се тиче биографија кандидата за председника ШС Београда (Иван Маринковић и др Милорад Бранковић), у тексту „Шаховски савез не сме никоме у руке...“, критички сам се осврнуо на садржину биографија, оцењујући их непотребно кратким и као таквим недовољним за процену оправданости њихове кандидатуре. На биографију господина Маринковића осврнуо сам се из једноставног разлога: избор се сводио на питање да ли ће Маринковић бити изабран или не, односно да ли ће досегнути до потребних 38 гласова. Други кандидат је био без било каквих шанси да буде изабран. Баш зато, део последњег пасуса текста „Утисци са састанка у ШСБ“ који гласи: „...сигурно не бих на скупштини од 12. јуна јавно позвао све дегате да подрже и мог противкандидата у случају његове победе у првом кругу...“ звучи врло цинично и у крајњем неискрено.

3. Ако се претходне оцене и ставови господина Маринковића из његових утисака са састанка у ШСБ могу прихватити као „ствар слободног судијског уверења“, онда то никако не важи за текст „Оно што је мени при том јако засметало била је његова констатација да није логично да сви клубови, чланови ШС Београда, имају једнако право гласа јер тиме већина од 38 ’малих’ клубова може да наметне своју вољу ’великим’ клубовимакоји су у мањини...“ . То што је господин Маринковић написао је бесрамна лаж! Истина је да се недвосмислено залажем за промене у нашем шаху, али на другачији начин – у коме ће ће суштина надвладати форму. То сам обраложио (лако проверљивом) чињеницом да су организатори „Акције“ у својим активностима у потпуности „заобишли“ клубове који су дали (и дају) значајан допринос у развоју шаха. И уместо приохватања те примедбе као сасвим оправдане, господин Маринковић „заподева“ дискусију (свађу!?) о демократији. Ја сам о њој нешто више написао у коментару „Догађања у шаховским савезима“ који је објављен 10. фебруара на сајту ШК „Рад“. Овом приликом сматрам неопходним да господину Маринковићу кажем, а он би то мора да зна, да демократско изјашњавање не представља само чин гласања, већ и оно што њему претходи. А врло је лако уочити да они који су се изјашњавали нису имали у виду оно што о променама у ШС Београда мисле и, како господин маринковић каже, „велики“ клубови. А онда би, у то сам уверен, и гласање било другачије. Али, још једном о „омаловажавању малих клубова“ од стране учесника састанка. Господин Милан Милићеви (ШК Београд) јасно је рекао да се никако не сме занемарити подршка коју тренутно имају организатори „Акције“, а још неки (и ја) су се са тим сагласили. Па зашто је господин Маринковић изрекао ову неистину? Неко са политичким искуством би, вероватно, рекао да „изјава треба послужи у дневно-политичке сврхе“. Преведено на тренутну ситуацију ШС Београда,то представља очекивање да се створи негативно расположења према потписницима текста „Основе предлога“?!

4. Тумачење појма „Поштовање демократских принципа“ и, евентуално, њиховог „суспендовања“, и, нарочито, „права“ на тумачење „Општег интереса“, је нешто што захтева озбиљну расправу. Но, и без тога, „потписници“ текста „Да се крене у добром правцу“ – без лажне скромности, сматрају да немају мање право да учестују у дефинисању општег интереса од господина Маринковића и покретача „Акције“.

5. Што се тиче правних аспеката, то сам оставио (и остављам) експертима за ту област, а различитост њиховог мишљења (тумачења) учвршћује ме у ставу да ту има пуно нејасног и збуњујућег. При том, остаје моја главна замерка: инсистирајући (по сваку цену) на форми, занемарује се суштина.

6. Истицање личних сукоба (а тиме и интереса), као што је „брзометно“ смењивање омладинских селектора или (евентуално) ранији сукоби на релацији ШК Нестор – ШС Београда, односно господина Ракића, никако није добар пут у (неопходном) превазилажењу постојеће ситуације.

7. У вези „шале“ о формирању радне групе, њу сам изрекао ја у уводном излагању, али то никако не значи да „привремено тело“ не би имало никакву сврху. Без обзира што господин Маринковић (уз најбољу вољу!?) не може да се сети (ни)једног конструктивног предлога за превазилажење тренутне ситуације у ШС Београда. А није била потребна најбоља воља, већ само воља. Истина, ако је очекивао да ће то бити добро позната обећања из његовог Предизборног програма (транспарентност у раду, повећање награда на турнирима и сл) тога заиста није било.

7. Тумачећи појаве „двоструких стандарда“ и повезујући их са ситуацијом у ШС Београда, господин Маринковић је, као што је то често радио у својим утисцима, једностран. Тако је, по њему, вишемесечна кампања (агитовање) организатора „Акције“ (и његова) сасвим у реду, а у односу на њу, практично, занемарљива др Милорада Бранковића – непримерена?! Зар то нису двоструки стандарди.

8. Могло би се закључити да се господин Маринковић жестоко бори да спречи крај постојања ШС Србије и ШС Београда?! А да се неки дуги (потписници Основе предлога?) својски труде да до тога дође?! Неће тако бити господине Маринковићу!

И сасвим на крају. Сви ми који се мање или више бавимо шахом (за мене је шах знатно, знатно више од хобија), велели бисмо да се „докаже“ да су шахисти интелигентнији од других људи. Нажалост, читајући (и пишући) о томе, уверио сам се да то није тачно. И са тим сам се помирио. Али не могу бити равнодушан према онима који на различите начине „указују“ на „смањену интелигенцију“ шахиста. А као да на баш ту карту рачуна господин Маринковић, који, утисак је, сматра да ће шахисти (љубитељи шаха, шахисти и шаховски посленици) поверовати у то да ће организатори „Акције“ и он, као њихов челни играч, успети да препороде шах у Београду. То је илузија у коју, уверен сам, шаховски свет неће поверовати. Али, као што рекох на почетку, свако „отварање“ има и добре и лоше стране. Баш као и ово господина Ивана Маринковића, интернационалног мајстора и шаховског педагога.

Милош Јовичић



КОМЕНТАР С’ ПОВОДОМ: Догађања у шаховским савезима

Сведоци смо “промена” које се догађају у нашој шаховској организацији, односно шаховским савезима. Поприште “бурних борби” биле су скупштине ШС Србије и ШС Београда. На првој је, уз мало “дима”, смењен досадашњи председник Мирослав Копања, а оно што се догађало на овој другој – још је предмет “надгласавања”!? Дакле, борба се води – као и много пута до сада, око тога ко ће добити више гласова. Када неко у томе успе – постаће победник. И тако ће се осећати – победнички.

Без обзира што сам уверен да ће се и ова прича , као и све досадашње, завршити у стилу “тресла се гора – родио се миш“, мислим да је време да се коначно направи разлика између форме и суштине. Заиста, и ранија руководства шаховске организације задововољила су форму, односно добила су већину гласова органа који их бирају. Међутим, поставља се питање шта је било са суштином: са каквим референцама (биографијама у шаху и ван њега) и програмима су те гласове (и поверење) заслужили? Обзиром на незадовољство резултатима њиховог рада и укупним стањем у српском шаху, ти елемемти – најблаже речено, нису били у првом плану. Утисак је да се и садашња борба у ШС Београда, око тога “ко ће остати или постати председник”, води баш на том плану: чија ће гласачка машина (или пропаганда!?) бити ефикаснија и заслужити епитет победничке.

Био сам на првој Скупштини ШС Београда (24. јануар) и непосредно присуствовао почетку борбе у којој је “пребројавање” било у првом плану. Другој (31. јануар) нисам присуствовао, али сам читао новинске извештаје и, са посебном пажњом, “надигравања” на сајту “Вечити шах”. Довољно да добијем потпуну потврду за предвиђање да ће и овог пута форма “надвладати” суштину.

На скупштини којој сам присуствовао потезане су и “тешке речи”, као што је демократија и демократска права већине. Појединци су истицали да и тзв. “мали клубови” имају “једнака права”, односно да њихов глас није мање вредан од оних из већих или “великих”. То је било (у не малој) супротности са истицањем значаја што су на њиховој страни (подржавају их) неколицина познатих велемајстора. Могло је то да наметне питање да ли глас првокатегорника вреди као велемајсторов? Не тако компликована анализа “демократских правила” довела би до закључка да глас првокатегорника мора (нажалост или на срећу) да вреди као велемајсторов, али да је право делегата клубова мање јасно. Из више разлога. Први је што један делегат може да заступа клуб са већим бројем чланова, већим бројем квалитетних играча, знатно већим улагањима у развој шаха итд, од неког другог клуба, а други је што већи клуб може да оснује још неколико својих клубова и тако “стекне право” на већи број гласова. Ово су два довољно убедљива аргумента, а има их још.

Да би прича о важности “већег броја гласова” била уверљивија, подсетићу на изјаву Винстона Черчила: “Демократија је најгори облик друштвених односа, али остали су још гори!”. Преведено на наше шаховске прилике могло би то да гласи овако: “Није добро што и мали клубови имају исти глас као и велики, али би још горе било ако би се питали само ‘велики’”. Вредна пажња је и мисао: “Што већи број људи мисли исто, већа је вероватноћа да нису у праву”, а моја омиљена је: “Кад свима буде јасно, по правилу је касно!”.

Ово није полемика са вредностима и правилима демократије, већ о потреби да се пажња усмери на суштину, а у конкретном случају – када је у питању наша шаховска организација, то подразумева избор људи са “биографијом и програмом”, који ће бити у стању да започну истинске промене у “Шаховској Србији” – на свим нивоима. У том смислу “кадрирања” у уским круговима (као до сада), иза којих, по правилу, стоје уски интереси, никада нису водили (и не могу) тако потребном напретку шаха у Србији. Треба се само сетити инсистирања групе репрезентативаца на “свом избору” селектора пред олимпијаду у Торину (2006).

Мора се нагласити да шах није само повлачење потеза за шаховском таблом – шах је знатно више од тога. И управо и на томе треба инсистирати и само такав приступ може довести до израде (и извршења) програма којим би се започео повратак нашег шаха на стазе старе славе.

И за сам крај. Ако неко стекне утисак да сам се овим текстом “ставио на нечију страну” – страшно греши. Криза српског шаха започела је деведесетих година, а ја сам последњих година (више од двадесет) написао бројне текстове на ту тему. То није имало довољно ефекта, али сам, нажалост, уверен да неће ни ове “акције и реакције”, у којима општи интереси нису у првом плану.

Милош Јовичић