Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Друга младост велемајстора Душана Рајковића

Друга младост велемајстора Душана Рајковића

14.05.2016 /   Илић, Слободан С (1991)

Др Слободан Илић написао је чланак посвећен Дулету Рајковићу и његовој победи на Криту!

ДРУГА МЛАДОСТ ВЕЛЕМАЈСТОРА ДУШАНА РАЈКОВИЋА

Пре неколико дана завршен је међународни опен турнир на Криту, на коме је победио наш велемајстор Душан Рајковић. Није баш тако честа вест (посебно задњих година) да наш шахиста освоји међународни турнир, за дивљење и поштовање што је Рајковић то урадио као најстарији учесник турнира, у 73-години живота. У конкуренцији 99 шахиста из 6 земаља, без пораза са 6 уверљивих победа претекао је наш велемајсторски пул (Антић, Абрамовић, Ристић, Миљковић), бугарске интернационалце ( Николова, Енчева) и масу талентованих грчких играча чији рејтинг (сви који су играли грчке опене то знају) је значајно нижи од њихове стварне снаге. Неки од њих као што су ИМ Капнисис и Теодору (обојицу је Рајковић победио) представљају имена о којима ћемо још слушати.

Дуле Рајковић је више од пола века у шаху, тренутно je наш најстарији активни велемајстор и у правом смислу речи представља ходајућу историју југословенског и српског шаха. Сведок и учесник, коментатор, тренер, организатор, судија, секундант... нема шаховске сфере где се није окушао, његова каријера је својевсрни алманах шаховских збивања на овом тлу којима је дао свој оригинални печат и непролазни допринос. Постао је први српски „провинцијски“ (ван Београда) велемајстор 1977 године, родоначелник је првог великог „провинцијског“ клуба, један од најзаслужнијих за славне дане у којима је Смедеревска Паланка (играчки и организационо) била препознатљива локација на шаховској мапи. Био је и до данашњег дана остао симбол вредности и значења који може да се запати, развија и трајно успостави и у мањим срединама, далеко од великих центара и моћнијих система. У том контексту још импресивније изгледа његова играчка каријера у којој се за таблом сретао са највећим корифејима светске и домаће шаховске сцене. Држао је Петросјану, Полугајевском, Гелеру, Андерсону, Топалову.... великог Кереса је у дамској завршници три на два презнојавао два преподнева. Предају су му потписивали имена попут Бронштајна, Нана, Цешковског, Валељо Понса....и сви наши најбољи играчи Глигорић, Ивков, Љубојевић, Велимировић, Матуловић, Марјановић.....Свој најкреативнији период крунисао је 1983 године титулом шампиона Југославије. Одиграо је Дуле ко зна колико шампионата, два сениорска првенства света, безброј опена, бергера, рапида, цугера, купова, екипних првенстава, српских и савезних лига, огромно искуство и знање нагомилано током каријере несебично је даривао кроз тренерски рад и секундантства, али превише је „биолошко-шаховски структурисан“ да би се заситио. Од активне игре и даље не одустаје.

Упознао сам га почетком седамдесетих, одиграли смо партију (које се узгред буди речено он не сећа), на првој табли српско-лигашког меча Смедеревска Паланка-Мин (Ниш). Због играчког дефицита као напредни омладинац прешалтован сам у сениорски састав, реми изборен у садржајној партији за мене је био велики успех. Свих ових година сретали смо се на разним турнирима, познанство је прерасло у пријатељство. У Обреновцу 2008 године имали смо редовне јутарње брифинге, на Сребрном језеру 2009 по други пут смо се срели за шаховском таблом, не волим баш да се сећам те партије добио сам (додуше бесплатно) велемајсторску лекцију из стратегије. Ове године у јануару на Криту, играли смо заједно први од серијала турнира који је био нека врста увода у овај текст и имали прилику да у инспиративном амбијенту (ведрина, сунце, седељке по кафићима, галебови, модрина мора) развијемо многе теме. Искористио сам прилику да се трагом Дулетове каријере, кроз његова виђења као сведока и непосредног учесника ближе упознам са догађајима и личностима који су у протеклих пола века креирали шаховски живот у Србији. Не из директне намере (то се међу пријатељима не ради) већ више из несвесне професионалне инерције истовремено сам и посматрао како приступа партији, противницима и ослушкивао реакције на коначне исходе . Импонује флексибилност психе коју је успео да сачува у овим годинама, и то је примарно што му (уз подразумевајуће искуство и знање) омогућује да још увек равноправно игра са далеко млађим противницима. Успео је (то је нешто што се не учи већ носи) да складно измиксује рационално и ирационално поимање једног те истог догађаја и да се зависно од развоја ситуације енергетски подреди преовладавајућем исходу. Рацио му омогућава да лако метаболише неуспех, кад задувају повољни ветрови ту је ирационално да му стимулише мотивацију и амбицију. На тај начин, у његовој оригиналној интерпретацији два супротстављена феномена парадоксално живе у међусобном уважавању, што се у коначном резултату испољава константним очувањем енергије.

И у сфери модерних трендова (компјутеризација, физичке припреме, понашање за време партије) неопходних за успешно тамичарско функционисање Рајковић је испратио захтеве нових времена, али их је сходно својим годинама модификовао и нашао им праву меру. Компјутер је прихватио али не у прејакој дози, припреме пред партију у реду али не и исцрпљивање варијантима, држао се доследно Петросјановог савета да је од свега најважнија „свежа глава“. У сегменту телесног опуштања и психичке релаксације Рајковић представља претечу данашњим програмима који се препоручују активним такмичарима. Није било његово да се зноји у теретани, јури за лоптом, или медитира на залазак сунца, своју психофизичку активност остваривао је пешачењем, шетњама кроз природу, брањем печурки, риболовом и (у томе је доказани мајстор) печењем ракије..Добитак је увек био двоструки : телесна свежина и хедонистичко уживање. Начин одношења и говор тела при првом контакту са противником ( важан аспект који може значајно да допринесе редукцији анксиозности) који је нарочито међу младима занемарен скоро до непрепознатљивости, у Рајковићевој верзији има ритуалну господсвеност. Са сваким противником без обзира на узраст и пол он се поздравља у стојећем положају, са срдачним осмехом, на културан начин омекшавајући његову агресивност и истовремено активирајући сопствене механизме за нивелацију психичких турбуленција које се у току партије могу догодити.

Непосредно пред финиш турнира „скајповао“ сам друштво на Криту. Затекао сам их на окупу, у свечарској атмосфери, прослављали су рођендан најмлађег међу њима Мирослава Миљковића. Уз доста буке и дизања чаша, упадице, анегдоте и све оно што чини опуштену шаховску атмосферу коју толико волимо, уз рођенданску честитку, Мирчету сам дао и шаховски савет: „искористи прилику, да што више у Дулетовој близини, посматрај и ослушкуј, понекад нешто и питај, „цео аранжман“ ће ти бити од велике користи да постанеш бољи играч“. Одржавање традиције, поштовање претходника, улагање у наследнике су основни постулати креативне смене генерација која се може остварити само уз интерактивно деловање и подржававање свих учесника у процесу. Пренесено на шаховски терен и на нашу микро средину чини се да нам од свега наведеног највише недостаје атмосфера и мудрост да попут „колагеног ткива“ повежемо наше „живе легенде“ и надолазеће таленте. Као да нисмо свесни срећне околности да их заиста имамо. Дакле. дивно је што имамо Зајића и Вука треба их неговати, али је дивно што имамо и вечито младог Дулета Рајковића истинску вредност српског шаха.