Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Шампионат - коментари

Шампионат - коментари

25.04.2016 /   Андрејић, Владица (2287)

Коментари на претходни текст о шампионату у Пироту

20.04.2016 /   Андрејић, Владица (2287) : Шампионат

Након објављивања претходног текста о шампионату добили смо разне коментаре. ФМ Константин Орлов каже да разуме ВМ Антића, али да није смео да остави колеге. ВМ Горан Тодоровић, уједно и учесник Шампионата се зачудио мојом констатацијом где кажем да је ВМ Антић легитимно напустио турнир. Покушаћу сада да разјасним неке ствари.

Најпре морам да кажем да не подржавам дотично напуштање турнира, те да је у питању некоректан потез. Бергер турнири су (за разлику од Швајцараца) специфични и напуштање од стране једног играча носи велике последице. Средина турнира је и најгоре време за тако нешто. Напуштање после петог кола доноси бесплатне поене за четири последња противника чиме су они значајно погурани у односу на играче са којима се већ играло и самим тим утичу и на медаље. Да је турнир напуштен после четвртог кола резултати тог играча били би брисани, чиме би били оштећени играчи који су партије добили...

Са друге стране дотично бежање јесте легитимно. Играчу за најмањи дигиталан звук следи контумација у партији. А шта онда са директором турнира и судијама? Вероватно да сами себе контумацирају и напусте турнир, а Савез да достави нове судије за шесто коло... Довољно дуго играм шах на турнирима тако да сам свестан да се често дешава звоњава телефона у публици, али ако се то дешава званичним лицима онда читав турнир нема кредибилитет макар се звао и Шампионат државе.

Сматрам да је то што се десило недопустиво, самим тим и легитимно за било ког играча да напусти турнир. Ако се не слажете са мном, размислите мало о још грђим потенцијалним условима за игру (на пример музика са свадбе из суседне просторије, дозвољено пушење у сали, пресуђивање судије ван правила шаховске игре,...) и питајте се колико понижења као играч можете да истрпите, а да останете на турниру. Какве везе има да ли је у питању Шампионат, нека граница мора да постоји, једино што ВМ Антић има слабији праг толеранције.

Ја сам лично имао сцену на Меморијалу Данило Батрићевић 2012 у партији против ВМ Абрамовића. У објективно не превише захтевној реми позицији ја играм на 30 секунди за потез док мој противник има читавих пола сата на располагању. Тада један од играча почиње да вришти у сали јер не жели да испоштује такнуто-макнуто правило. Таман кад вриска стане на пет секунди и ја помислим да се све средило, вриштање се наставља, и то је трајало буквално три минута! Крајње невероватна ситуација. Сматрам да сам партију изгубио управо јер нисам могао да се фокусирам и искористим своје време да израчунам неке плитке варијанте, а онда ми је и читав турнир кренуо низбрдо. Тада нисам ни размишљао да напустим турнир и све сам схватио као неку вишу силу, док је изгредник прво избачен са турнира, а затим и враћен на исти. Данас сам искуснији и у истој ситуацији бих вероватно зауставио часовник и тражио од судије да обезбеди мир у сали, те да ми сат укључи кад се то деси...

За крај прочитајте коментаре које су написали ФМ Бојан Тодоровић из Пирота и Слободан Илић из Ниша.

Бојан Тодоровић, 24.04.2016

Imam potrebu da i ja iznesem svoje utiske sa sampionata kako o samoj organizaciji tako po nesto i o samim ucesnicima. Moji klupski drugovi Boban Nikolic i Ljuba Manic potrudili su se da bas lepo ugoste velemajstore, pocev od smestaja zatim sale za igru pa sve do zajednickih vecera i druzenja. Sve bi naravno bilo i lepse i veslije da se mom kolegi Bobanu nije desila tako teska stvar. Njemu je na sam dan uoci pocetka sampionata umrla majka! Zamislite taj peh i tu nesrecu! Boban Nikolic koji je poslovicno veoma pedantan i precizan covek nije mogao imati svu potrebnu energiju za vodjenje ovog turnira pa je propust koji se desio u petom kolu najvise u vezi sa tim. Molim drage kriticare da nam oproste. Sto se igraca tice odusevilo me vitesko drzanje Miroslava Miljkovica koji je ceo turnir odigrao indisponirano. Vidi se da su i njemu i Bogosavljevicu danak u igri uzeli neki dogadjaji sa prethodnih sampionata. Obojica su jaki igraci al im je za ovo prvenstvo falilo krvi. Zajic i Vuk veoma interesantni. Vuk potpuno rasterecen Zajic nekako opterecen. Zajic vise zna ali je Vuk psihicki stabilniji. Obojica su nade naseg saha. Moj prezimenjak Todorovic poklonio je nekoliko boljih pozicija u samom startu. Meni je ovo bilo neshvatljivo. Mislim da je mogao vise. Moj prijatelj Savic mislim da treba da poradi vise na otvaranjima. Tu se nekako najvise muci. Sve ostalo je na visokm nivou. O velemajstorima Anticu i Danilu neznam sta bih rekao. Anticu nije islo to je ocigledno. A Danilo? Po meni on je kompletan igrac al nesto mu fali. Sta mu fali ja to ne znam. Na kraju Branko i Miki su odigrali najzrelije i najkvalitetnije i zasluzeno se nasli na prvom i drugom mestu.Toliko o mom vidjenju sampionata. Nadam se da se niko nece naci uvredjen.

S postovanjem B.Todorovic

Слободан Илић, 24.04.2016, ШАМПИОНАТ - БИЛО ЈЕ И ДОБРИХ СТВАРИ

У Пироту је недавно завршен шампионат Србије у шаху, по општем мишљењу један од најслабијих по играчком саставу, од тренутно десет најбоље рејтингованих играча на њему су играла двојица. Дуго се није знало место играња, наградни фонд и пратећа бонификација, листа учесника је до последњег тренутка била непозната и све то уз пословични српски дефетизам који сваки покушај још у зачетку осуђује на промашај и пратећи инцидент у коме је бранилац титуле пре краја напустио турнир довели су до завршног закључка да је то била неуспешна представа коју треба што пре заборавити. Познавајући психологију наше (не само) шаховске администрације за њих је најбитније да се обавеза формално окончала, поруке, поуке, анализе, коментари или било каква друга врста транспарентног таласања у принципу нису пожељни, бирократски извештај о одржаном догађају више је него довољан да се констатује успешно испуњење такмичарског плана. Идеја овог чланка је да уместо „подразумевања да се догађај просто завршио“, покуша да осветли поједине аспекте његовог садржаја и укаже и на неке добре ствари које нам је оставио у залог.

У одсуству најбољих играча (оправдано или не то је посебна тема) добра ствар за српски шах је то да је шампион постао Мирослав Марковић, у поенталном значењу играч његовог шаховског менталног профила и поимања игре. У актуелном шаховском тренутку кад је компјутеризација и последична теоријска припрема некритично затровала све статусне категорије шахиста право је освежење добити шампиона који своју игру и њено схватање заснива на таленту, логици, надигравању, менталној снази, и сампоуздању. Данас се и на минорним турнирима троше сати на припреме пред партију, разноразни анонимуси изигравају тренере, држе часове, оснивају шаховске школе (само у Нишу их има скоро десетак) док тотални аматери бесомучно скидају Твикове не би ли пронашли неко ново појачање у свом теоретском репертоару. Као да је (са све качкетом који му је заштитни знак) директно сишао са страница Ласкерове књиге „Здрав разум у шаху“, Марковић и његова филозофија шаха у том свету делује гротескно освежавајуће. Фишеровски је протутњао кроз полуфинале, у финалу направио поен разлике у односу на другопласираног и уз пут стигао да победи и на престижном брзопотезном београдског шаховског савеза турнир. Без познавања теорије, далеко од страхова и предрасуда “да се треба кастрирати“ ако одиграш слабији потез или упаднеш у варијанту, освојио је титулу на енергију, менталну чврстину и веру у себе, особине које српском шаху данас највише недостају. После пуних 18 година поновио је шампионски поход и на најбољи начин показао да за изворне вредности време има другачију меру пролазности.

Позитивна вест је и да су наши млади играчи Милан Зајић и Вук Ђорђевић часно дебитовали на сениорској сцени. Њихов таленат никад није био споран, али новина која иде у прилог њиховом сазревању и на психолошком плану је „лакоћа којом су метаболисали своје поразе“ и успевали да се у ходу регенеришу, брзо ослободе бола који свака нула неминовно доноси и са победничким фокусом уђу у следећу партију. Притисак средине, некритична ишчекивања, превелика густина „добронамерних пратилаца“, сензационализам (све брендиране српске особине) у једном тренутку су постале превелики терет за суптилну, сензибилну и лако рањиву природу младог Зајића и он је упао у кризу која се природно одразила и на његову игру. Прошла година је резултатски и стваралачки била променљива, за његове квалитете испод објективног стандарда. Али успони и падови су били неизоставни део на почетку каријера већине великих играча и што се према тим фазама буде лежерније односиo то ће се и интензитет њихових турбуленција брже смањивати. У том оквиру, као позитиван наговештај још успешнијих наступа треба и тумачити Зајићеву игру на полуфиналном и финалном турниру. Вук или „Вучина“ како сам волео да му тепам док је био мали је нови бисер који је Ниш подарио српском шаху. Вечито намргођен, обавезно наоружан са неколико оловки, седао би за таблом и по десетак минута пре почетка партије и за све то време окружењу које га је због те неуобичајене дечје озбиљности волело да задиркује, а посебно свом будућем противнику слао громовите погледе. У предиграма неколико партија које смо у његовој раној омладинској фази одиграли послужио сам се гомилом трикова и гафова не би ли га „извукао из гарда“, никад у томе нисам успео, сваки мој нови покушај подизао је ниво „килерства„ у његовом погледу. Сваки превид пропратио је сузом, сваки пораз тешким болом пред којим је онако сићушан умео да се понекад и завуче под сто. Завиримо ли у биографије великих играча (Решевски, Спаски..) наћи ћемо сијасет сличних примера реакција у фазама кад се тек наслућивало да ће то заиста и постати. Вук је у међувремену ојачао, значајно подигао праг толеранције на фрустрације и то му је омогућило да почне са ослобађањем своје креативне енергије чији се домети из ове позиције тешко могу ограничити. Шампионат у Пироту ће у каријерама Милана Зајића и Вука Ђорђевића остати забележен као званичан деби у сениорској конкуренцији, а нама као подсећање да се на њему више него разјаснило да ћемо ускоро добити два нова велемајстора.

У сегменту пропозиција при прављењу листе и права на учешће уведена су нова правила која су редуковала волунтаризам избора учесника и ојачала институцију полуфинала које је у случају отказа играча обухваћених базичним моделом постало резервоар резерви. Реформисана правила су примењена на делу и неколико учесника је управо на основу ових критеријума добило право учешћа што може послужити као својеврсна стимулација да нам будућа полуфинала буду масовнија и квалитетнија.

Пирот није био лош избор за место одржавања турнира, град има шаховску традицију, два стабилна шаховска клуба, квалитетан хотел и за наше прилике солидне економске ресурсе. Нажалост несрећни инцидент са „звоњавом мобилних телефона“ и последичним напуштањем турнира браниоца титуле велемајстора Антића потиснуо је у други план добру организацију и целу причу ставио у негативни контекст. У шаховским круговима су подељена мишљења да ли је Антић у ситуацији кад је очигледно био оштећен требао да иде толико далеко, утешна страна непријатног догађаја (кад се већ десио) је да је транспарентно презентиран и без обзира на негативне такмичарске последице у коректном, цивилизацијском тону обострано сагледан. То је увек први услов да се сличне ствари не понове, питање на које ће нам дати одговор будући слични догађаји је да ли ми имамо капацитета да нам само један услов за то буде довољан. Кретати се са отвореним мобилним телефонима у зони цајтнота и то у својству официјелних лица заиста је „врхунски аматеризам“, али ајде да га „постмортем“ (бар ми као део неутралне шаховске јавности) пребијемо на рачун великог труда и ентузијазма који су Бобан Николић, Љуба Манић и остали уложили да турнир буде одигран у позитивној шаховској атмосфери. Уосталом да су томе успели је у свом обраћању јавности апострофирао и сам Антић.

Шампионат је медијски био слабо испраћен и то је тема којом би требао да се бави шаховски савез преко своје медијске службе, ма колико (знајући домете наше шаховске администрације) оваква теза деловала надреално. Њен примарни задатак би био континуирана анимација и прослеђивање актуелних информација разним медијумима јавног изражавања. Да и у нашим условима постоји потенцијал за агресивни медијски маркетинг показује пример извештавање са управо завршенoг светског студентског првенства. Сво време трајања шампионата били смо сведоци бурлескног парадокса да најважнији шаховски догађај земље буде у тоталној медијској сенци студентског такмичења. Све дакле ипак зависи од људи.

Креативан шаховски амбијент који треба да резултира популаризацијом игре, поправљањем професионалног статуса играча, привлачењем спонзора, појавом и развојем талената између осталог ствара и шаховско јавно мњење које се гради кроз дискусије, дијалог, суоачавање мишљења, изношење идеја и предлога свега оног чега нема у нашој шаховској јавности. Носиоци таквог процеса треба да буду играчи и сви они који су на било који начин егзистенцијално везани за шах, јер ако мисле да то треба неко други да уради за њих (што се управо дешава) то ће се у стварности и десити. Наша средина бар не оскудева у амбициозним некомпетентним аматерима који у свим областима, па и у шаху спремно чекају свој тренутак да разруше и оно мало преосталих вредности.