Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Турнир кандидата

Турнир кандидата

01.04.2016 /   Илић, Слободан С (1991)

Др Слободан Илић написао је чланак посвећен психолошким опсервацијама учесника управо завршеног Турнира кандидата.

ТУРНИР КАНДИДАТА – УЛОГА И ЗНАЧАЈ ШАХОВСКЕ ПСИХОЛОГИЈЕ

Пре неколико дана спуштена је завеса на Турнир Кандидата који је својим током и завршном драматиком потпуно окупирао шаховску јавност. Био је то изванредан турнир, достојан ранга и значаја који представља. У организационом и медијском смислу прави спектакл са много пратећих шаховских и културних манифестација. Поред тога што је дао изазивача и много врхунских шаховских остварења, турнир је оставио у залог и веома драгоцен материјал везан за модерну шаховску психологију чије изучавање је постало неопходан услов за унапређење игре. У недостатку стандардизоване методологије и специјализованих професионалних кадрова који би се фокусирали на тај сегмент шаховског усавршавања, обрада и коментар материјала заснивају се на динамској анализи биографских и каријерних података играча и њиховој корелацији са актуелним деловањем (практичним и ваншаховским) на конкретном турниру. У истом контексту од непроцењивог значаја су опсервације и коментари доказаних шаховских великана.

Победник турнира и актуелни изазивач светског првака Карјакин је на делу показао значај вољних и мотивационих елемената у борби за остваривање зацртаних циљева. Амбицијом и жељом направио је разлику. Можда није био најкреативнији како у завршном интервју рече Сутовски, али одлучност, самопоуздање, шаховска дрскост, ментална чврстина, у томе је био далеко испред свих. Захваљујући тим елементима окренуо је у квалификационом циклусу већ скоро изгубљен полуфинални и финални меч против Ељанова и Свидлера. Овај турнир је био само наставак исте приче која је себи омогућила трећи- завршни чин. Гири, Накамура, Ароњан, могли би да му затраже часове из области мотивације и позитивне психологије. Карјакина је живот направио борцем, његова биографија више приличи неком ветерану живота него двадесетшестогодишњаку. Променио је државу, два пута се женио, рано постао отац, сам налазио спонзоре. Постао је најмлађи велемајстор, члан олимпијског тима Украјине, са 12 година је био део секундантског тима Пономарјова у мечу са ФИДЕ титулу првака света против Иванчука. Гледао је своје узоре изблиза, рано је „омирисао шаховску крв“, из прве руке осетио атмосферу, тензију великих догађаја и научио ласкеровску лекцију да је шах прво борба личности, па тек онда уметност, спорт, наука...Без фемкања, задршки, амбивалентних преиспитавања, кајања препустио је свој живот шаху, а Каиса уме да цени и подржи лојалност. У својој досада животној партији са Каруаном одиграо је храбро, није мењао фигуре, тактизирао, иако довољан за коначну победу на турниру реми му није био опсесивна опција. На конто таквог става, јунговском логиком појавио се и наградни тренутак и он га је препознао, дограбио још у његовом настајању.

Без обзира што није добио турнир Ананд је био главни херој навијача. Његов приступ и последични квалитет игре били су генератор, који је тромом почетку турнира улио енергију и неизвесност. Дошао је на турнир опредељен да се упусти у „отворену тучу“ као да је и сам био радознао да провери где му је тренутно стварно место, да ли да се полако одјављује или још увек може да се носи са млађаријом. На терену је показао да итекако може. Нестало је грча, напетости која га је пратила у мечевима са Карлсеном, схватио је да је већ превише дао шаху да би морао да страхује од евентуалног дебакла и у тако ослобођеним условима његова ерудиција више никоме није морала да полаже рачуне. Слободно је могла да покуља. Тактичка минијатура са Свидлером и ремек дела у завршницама са Карјакином и Ароњаном су мере њене вредности. „Hats of“ kako reче Каспаров у коментару за Тoday Chess.

Ово је четврти или можда чак и пети кандидатски циклус у коме Ароњан пропада. Не вреди. Изванредан је играч, миљеник јавности, „некрунисани принц“, једино што му фали то је шампионска психа. Превише је друштвен да би се успешно борио са притиском који овакви турнири намећу. Раније је био фаворит, овде у Москви баш и није, играо је турнир захваљујући „вајлд карти“, али и повлашћен статус прави притисак. Уз то му је на отварању био председник земље лично. Кад му је Каспаров својевемено добронамерно поручивао „да није шампионски смејати се после пораза“, он му је самоуверено одговарио „да раздваја и у потпуности контролише сурове професионалне релације са пријатељским односом ван табле“. Лепо звучи, али у пракси може пре да послужи романтичној литератури, него турнирској тензији на кандидатском нивоу. Ту мора да се мало и мрзи. Додуше на овом турниру у том погледу је променио понашање. За његов ранији емпатијски профил био је неуобичајено агресиван кад је Накамура покушао да му „прода жадуб фору“, док после пораза од Свидлера на техничкој конференцији само што није заплакао. Све то плус маратон са Карјакином у претпоследњем колу говори колико му је овога пута стварно стало да прође. Нажалост кад пропустиш своје шансе, као алтернатива ти остаје да се кроз сопствену штету увериш како други (у овом случају Карјакин) умеју да их искористе.

Накамура је своју улогу (да ниједног тренутка не буде у конкуренцији за победника) несвесно наговестио још пре почетка турнира. На питање новинара да прокоментарише турнир, у крајње надменом стилу одговорио је да је то турнир као и сваки други и да је једина разлика у томе што овде има много више новинара. Да турнир ипак није исти као и сваки други уверио се већ на самом старту кад су његови цугерашки гафови (блеферска жртва у партији са Карјакином и чувени жадуб са Ароњаном) резултирали контом од две нуле. А да нема увид у порекло своје неосноване ароганције показао је недолажењем на обавезну постмортем конференцију за новинаре. Слично се је понашао и пре неколико година кад је у квалификационом циклусу неочекивано изгубио од Коробова све игноришући значај турнира и сопствено испадања. На добронамерну опаску Сутовског и Иљескаса да би могао да покаже мало више поштовања према свом поразу са олимпијских висина им је љутито одбрусио да не очекују ваљда од њега да „због пораза чупа косу“. Кад је иживео унутрашњи конфликт и релаксирао своју аутодеструктивност, вратио се у нормалу и почео да игра снагом која му је и омогућила присуство на оваковом елитном месту. Стигле су и победе, али сем што је Ананда избацио из конкуренције за сопствену добит више није било времена. Да би се до ње стигло примарни услов је да волиш себе без обзира што ти се понекад и не свиђа оно што видиш у огледалу.

Замислите да сте родитељ и да имате зета који на турниру Кандидата за изазивача светског првака од 14 партија направи 14 ремија. С једне стране сигурно би сте били поносни јер освојити 50% бодова на таквом турниру је у принципу добар резултат, али родитељски гледано вероватно бисте били и мало забринути да ли ћерка у свакодневном животу адекватно остварује своје суштинске животне радости. А кад би ствар продубили и осврнули се на претходни турнир (Tata Steel ) где се догодило нешто слично (10 ремија) забринутост би вероватно додатно порасла. Аналитичари, шаховски експерти се слажу да током целог турнира Гири није имао слабију позицију, али шта то вреди кад је реми опција утиснута у његов ДНК, половична добит представља његово генетско опредељење. За шаховски опис наведене појаве можда најбоље може да послужи садржај навијачког твита објављеног на Chessbase у коме се каже: “Гири је данас био у великој опасности да добије партију, али је на крају максималним ангажманом успео да превазиђе све победничке замке и заслужено извуче реми“. Гиријеву склоност избегавању ризика у више наврата коментирисао је и сам Карлсен, који се не може похвалити успехом у њиховом међусобном скору ( пораз у минијатури уз више ремија) можда управо зато што га такав стил раздражује и несвесно тера на импулсивно понашање. Позната је његова изјава у којој је алудирајући на њихову опрезну игру, у шаљивом али и иронично-метафоричном маниру изразио сумњу да ни Аrmagedon партија неће бити довољна да пресуди исход квалификационог меча између Гирија и његовог клонираног претходника Лека. Психоаналитички гледано Гири се сигурно ни сам не осећа најсрећнији у свом амбивалентном процепу страхова који су толико набујали да више не разликују успех од неуспеха и олакшање налазе у неопредељености. У ширем контексту на губитку је и сама игра, а са њом и армија њених посвећеника јер је у расејаним креативним бљесцима била сведок богатства његових изворних шаховских потенцијала.

Читајући интервју који је Топаловљев менаџер, саветник, шеф делегације и ко зна шта све... Данаилов дао за Chess News Eвгенија Сурова неупућени читалац би на основу изнетих импресија могао индиректно закључити све друго сем да је његов пулен завршио турнир убедљиво на последњем месту. Јер све је у том интервју за Данаилова дивно: Москва је предивна, пролеће је стигло, у Бољшој театру је одгледао фасцинантног Дон Карлоса, он ужива шетајући градом и упркос крају турнира уопште не жури са паковањем..Ту су и реминисценце о славним данима које је провео на челу ЕCU, нижу се хвалоспеви о постигнутом, али богме и врцају нови планови и идеје о напредку шаху.. О Топалову у интервју нема ни речи, али кад пред собом имате тако раздраганог и еуфоричног менаџера, саветника и ко зна шта све још... логично је очекивати да су и резултати пулена у складу са његовим расположењем, у супротном би (а у Москви се десило баш супротно) минимална пристојност налагала да „тон саморекламерства буде нижи“ на рачун емпатије према дебаклу свог клијента. Јер док је он шетајући уживао у московским лепотицама, Топалов (кога би пред своју хедонистичку шетњу обавезно испратио до турнирске сале) је готово сваку партију „био прикључен на апарат за вештачко дисање“ болно се суочавајући са чињеницом да на врхунској шаховској сцени за њега има све мање кисеоника. А да би то предупредио покушавао је свашта, да би као што обично бива кад то радиш стихијски, вештачки и на импулс добио ништа. Почео је чак и да нуди берлинску варијанту наносећи свом бескомпромисном стилу због кога је у јавности био вољен и поштован тешку увреду. Онда се присетио да је у он у шаховској сржи нападач, па се залетео са Х4 у трећем потезу, нашао је на кога... на Гирија. Као да је пластиком кренуо на камен. Извукао је живу главу само из разлога „што Гири више цени реми него победу“. Није добио ни једну партију, на турниру једнаких заостао је за групом читава 2.5 бода, за победником чак читавих четри. Као да је и сам несвесно осетио да више није за ово друштво, на завршној свечаности где су сви били у свечаним оделима једини се појавио у фармеркама.

Свидлер је одиграо у складу са очекивањима, направио је много добрих позиција, укупним утиском је оправдао своје присуство у елити које са повременим искакањима траје већ веома дуго. И поред тога ни у једној прогнози, предвиђању, чак ни као потенцијално изненађење нико га није сматрао могућим победником. Да допринесе турнирској борбености, неизвесности, креативности то да, да неког реалног аспиранта „оџелати“ (у Лондону пре четри године жртва је био Карлсен, у Москви Ароњан) и то да, али да озбиљно нападне сам врх то ипак не. Превише је велики господин, џентлмен да би то урадио, превише има разумевања, објективности, саосећања према поразима својих конкурента и последично премало „шаховског безобразлука“ који је психолошки гледано базични генератор самопоуздања. И услов свих услова да се искрено поверује у своју победничку карму. А без те вере нема ловоровог венца.

И на крају неколико опсервација везаних за Каруану. У интригантној галерији ликова који су га окруживали, био је некако најнезааметнији, најмање ваншаховски провокативан. Ово је била његова прва кандидатска авантура, није било биографског психолошког наслеђа које би могло послужити као компарација његовом актуелном стању. У потпуности је оправдао улогу једног од фаворита, играо поштено, посвећено стоички подносећи турбуленције на табли, са једнаким уважавањем се односећи према стресу независно да ли га је изазвала пропуштена шанса или спас изгубљене позиције. У последњу и најважнију партију ушао је са различите психолошке позиције у односу на Карјакина. Док је он у претпоследњем колу пропустио добитак (Свидлер), Карјакин је спасио слабију позицију (Ароњан). Упркос томе играо је храбро на победу, нерви му нису издржали напетост, али нема за чим да жали. Порази без обзира колико у формалном смислу много значили најлакше се пребољевају кад си пред собом чист да си урадио све у својој моћи да их избегнеш. Време које следи биће најбољи показатељ али истовремено и важан психолошки параметар колико је у Каруанином случају ова тврдња исправна.

Турнир кандидата 2016 је за нама, исписана је још једна страница шаховске историје. Утрошено је много труда, емоција, нервног напора да њен садржај забљешти на радост шаховског света расутог по целој планети. Свих осам врхунских актера овог великог турнира у оквиру својих тренутних могућности том бљеску дали су свој допринос.