Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Најлепши украси света

Најлепши украси света

22.11.2015 /   Савић, Наташа

Светско кадетско првенство 2015. у Порто Карасу из угла сектор судије девојчица до 8 година

НАЈЛЕПШИ УКРАСИ СВЕТА И ЧУДО ЗВАНО ИНДИЈА

Светско кадетско првенство у старосним групама од 8 до 18 година одржано је ове године у прелепом грчком приморском градићу Неос Мармарасу на Халкидикију, тачније у познатом комплексу хотела Порто Карас.

Некада домаћин славним гостима: Рокфелеровима, принцу Алберту од Монака, руском председнику Владимиру Путину, француском председнику Франсоа Митерану, Салвадору Далију и многим другим, ове године од 25. октобра до 5. новембра Порто Карас је био је проприште тешких борби на 64 црно-бела поља од стране скоро 1600 такмичара, најбољих светских кадета и омладинаца. По масовности је било једно од најбројнијих а за тако велики број играча и регуларности такмичења је било задужено око 60 судија.

Највећи број играча је играо своје партије у “Олимпијском холу” где их је било око 1000 учесника, а млађе категорије су играле у хотелу “Ситонија” и хотелу “Мелитон”.

Осетила сам велико узбуђење и част што сам изабрана за судију овог такмичења, а посебно када сам номинована за сектор судију “girls under 8”.

Међутим, ове девојчице нису биле нимало “наивне” када је у питању шаховска игра, будући да су оне суверене “владарке” у својим земљама међу својим вршњацима. Било је задивљујуће гледати њих толико различите а ипак толико јединствене у љубави према шаху. Са једне стране су одисале правим дечијим духом, а са друге стране су понекад одавале утисак правих малих “гладијаторки “ у својој бескомпромисној борби, што је било посебно изражено у последњем колу, када су остале много дуже да играју од дечака до 10 година који су били у нашој сали и који су увек остајали дуже.

Сам поглед на ове девојчице је мене као психијатра доводио до питања колико су оне сличне, а колико различите у својој суштини.

Док су неке ходале босе, заборавивши испод стола своје патике, друге су биле у слатким ципелицама, треће у чизмицама…Поједине су биле свакодневно “тимски обучене” у бојама својих земаља као што је био случај са девојчицама из Индије, Француске,Казахстана, Монголије и неких других земаља.

Неке од њих, као што је то био случај са Мишелом из Шри Ланке и петогодишњом Хатијом из Туркменистана, поносно су са својим родитељима репрезентовале своју националну одећу. Хатија је као најмања девојчица имала велики проблем како да дохвати таблу и фигуре на њој из своје столице, што је њена бака решавала тако што би јој ставила столицу на столицу и када би се Хатија попела горе, не би силазила одатле док не заврши партију.

Друге девојчице су овај проблем решавале тако што би клечале на столици а мала Нагујен Хиен из Вијетнама би овај начин комбиновала са претежним стајањем поред табле. Чинило ми се да јој овај положај даје најбољу концентрацију и да зато тако добро игра. Уопште речено, од првих кола су ми “упале у очи” девојчице из Вијетнама и Монголије по својој изузетно доброј концентрацији. Нагујен Хиен међу њима, пленила је својим погледом пуним спокоја и неким унутрашњим миром. Док су се друге девојчице радовале када победе, а плакале када изгубе, код Нагујен Хиен није било таквих претераних емоција. Све је примала са неким савршеним миром, па и на крају када сам јој честитала освојено прво место и златну медаљу. Док су другопласирама Мађарица Зсока и трећепласирана Дилијана из Бугарске високо дизале своје пехаре на завршној церемонији, она је свој пехар стидљиво као најмања међу њима држала у руци, као да јој је непријатно од толико фотографских блицева питавши се чиме је то заслужила.

Индијке Шри и Гупта су суверено владале у првој половини турнира, али издало их је нестрпљење и пад концентрације, те су на крају заузеле 5. и 8. место. Показале су врло зрелу игру, одговарале на потезе “као из рукава” али њихову пажњу је увек одвлачило нешто друго око табле и њихов поглед је најмање био усмерен ка табли. Сметала им је свака девојчица која дође да гледа њихову партију и тражиле од судија да их удаље, а њихова међусобна партија на првом столу у седмом колу је само “варничила”, те је изискивала моју пуну пажњу. Њих пет девојчица из Индије у овој групи показало је одличну игру, све су мале резултат преко 50%, а мала Анишка међу њима је можда могла и више од њених 6 поена да је имала мало мању психичку тензију. Ова невероватно лепа девојчица попут индијске верзије Анђелине Џоли, једног од првих дана се пожалила да јој је хладно, па сам јој дала моју одећу, сутрадан је имала мучнину и температуру 37 Ц, а следећег дана се жалила на главобољу. Ни њена мајка која је зубар по професији није могла да је опусти.

У суштини, психичка подршка родитеља је овим девојчицама јако значила. Родитељима и пратиоцима је било дозвољено у мојој сали на првом спрату хотела « Мелитон » да доведу своју децу и да остану ту до пет минута пред почетак.

Они би се сликали са својом децом која су ми изгледала као скоро идентичне мале копије својих родитеља, грлили их, пружали топле речи подршке и цела сала је била испуњена том љубављу а онда би већ неких десетак минута пред почетак кола, почело да одзвања један дубок добро познати глас : « Please, parents… » што значи да је заменик главног судије Агирјос почео љубазно да моли родитеље да напусте салу.

Затим би неких 5 минута трајао « стампедо » од неких две стотине родитеља и пратиоца у нашој дугачкој уској сали где су сви они морали проћи поред нас судија женске групе и изаћи испред сале.

Оваква подршка родитеља видела се и у другом делу сале са дечацима до 10 година, а подршку су наравно пружали и браћа и сестре.

И док је већина девојчица била у пратњи родитеља и могла да осети ову несебичну љубав, мала Лара из Загреба, девојчица смеђе косе, бледог тена и аристократског држања није имала ту срећу, јер је дошла у пратњи осталих чланова свог тима са тренером. Хватала бих повремено њен тужни поглед преко стола, гледајући тате и маме њених противница, али се она сама себи чинила довољно одраслом што је ту без родитеља и поносно је шетала међу осталом децом. А онда када сам је затекла једне вечери (било је веч прилично касно за девојчицу од 8 година) у лоби бару хотела са тренером и његовим колегама деловала ми је тако усамљено и видело се да јој недостаје друштво својих вршњака. Дошла је за мој сто и причала ми је како има јако добре другарице из Србије и како је шетала са њима и њиховим родитељима...

Међутим, када коло крене, деца остају препуштена сами себи за шаховском таблом у борби за што бољи пласман. Упечатљиве су ми биле слике родитеља и пратиоца испред сале за игру који сви седе на поду пошто нема ниједне столице или фотеље и чекају да њихово дете заврши партију. Ту испред су биле и судије чији је задатак био да спрече варање, који су испраћали децу до тоалета уз строгу забрану да понесу било шта од својих личних ствари са собом, а такође и нису дозвољавали да комуницирају ни са ким. У сећању после првог кола ми је остао плач једне девојчице која је брзо завршила своју партију и није могла да пронађе своју маму. После партије емоције на њиховом лицу су биле често видљиве: или би срећне трчале кроз салу у загрљај својим родитељима да се похвале да су победиле или би тужним корацима полако излазиле, а поједине нису могле да сакрију сузе. Нама судијама су тешко падале те њихове сузе и трудили смо се да их охрабримо нарочито у почетку, да им кажемо да ништа није готово, јер има још доста кола до краја.

Генерално речено, девојчице су биле фер играчице, поштовале су своје противнице, хвалиле су игру противница чак и када би их победиле, показивале су своје лепо васпитање, а неке од њих имале су обичај и да предају пред почетак кола својим противницама мале поклоне који су симболизовали њихове земље. Тако је мала Монголка Батсаикан поклањала обично привезак и разгледницу Монголије. Пленила је она својом игром, држањем, али посебно су ми остале упечатљиве и тешке њене сузе када је схватила у једној партији да јој следи губитак фигуре. Сузе су саме кренуле, а она се трудила да их сакрије, гутала у себи, док је храбро одлучила да настави партију и покуша да не изгуби, што није на крају и успела. Можда би њен успех био и већи од седмог места, да у последњем колу на другом столу није добила за противницу садашњу првакињу и да није ушла у временску оскудицу. А на првом столу за то време се одигравао меч измечу до тада водеће Бугарке Дилијане и Мађарице Зсоке. У целој сали се осећала невиђена тензија последњег кола а нарочито на првој табли, док је Мађарица која је имала бољу позицију али јако лоше време упадљиво дрхтавим рукама вукла своје потезе пред прву временску контролу. А онда је почела и да плаче када сам интервенисала јер је њен сат додао у 39.потезу 30 минута и морали смо да јој вратимо време на два минута. А онда поново временска оскудица у којој се јако добро снашла и добила партију за поделу првог места, односно за сребрну медаљу. Имала сам утисак да је управо најбоље потезе вукла баш у овим критичним ситуацијама када је њена напетост била на врхунцу.

Када би додељивали медаљу за најживљу или родитељским речником “најнемирнију” девојчицу на такмичењу у нашој групи, нема сумње да би је доделили Бугарки Ивелини. Она је као право дете стално трчкарала боса између столова, играла, плесала, долазила код нас судија ширећи раздраганост и безбрижност свог узраста, грицкајући повремено картицу са својим именом. Да није тога, вероватно да би освојила и више од 4 поена. Њена друга земљакиња Петија је освојила 9. место са 7,5 поена и остала ми је у сећању као озбиљна играчица увек обучена у својим националним бојама, те ме је са својом косом и фризуром највише посећала на девојчицу Хајди из дечјих књига.

Много је било упечатљивих ликова, међу њима се издвајала Тонг Минх из Вијетнама једна врло весела девојчица која је пленила својим оптимизмом и осмехом на лицу до тренутка за почетак партије а онда би дубоко утонула у размшљање и на крају освојила одличних 7 поена. Шестогодишња Рускиња Евелина је такође привлачила пажњу својим изузетним дечијим фризурицама и шармом и било нам је јако жао што је морала предати последњу партију током игре да би са родитељима стигла на авион.

Са колегама из Грчке сам успоставила одличну сарадњу, моје помоћнице су биле Лена, једна виспрена жена која је увек била на правом месту у право време и у којој су многе девојчице виделе мајчинску фигуру, затим ту је била деветнаестогодишња Ана-Марија која је по годинама била најближа њима и чинила ми се прави избор за ове најмлађе девојчице као најмлађи судија утапавши се скоро међу њима, а затим нам се придружила и Кристина, такође још једна млада колегиница из Грчке. Наравно, не треба заборавити поново споменути колегу Агирјоса под чијим “патронатом” су биле све судије у нашем хотелу. То је једна громада од човека пре свега у карактерном смислу, јако позитиван и правичан човек који ме је највише изненадио по свом топлом односу према малим шахисткињама. Увек би се трудио да их охрабри, да их утеши када су неутешно плакале и све његове судијске интервенције су биле апсолутно на месту.

Имали смо више интервенција код једне мале шахисткиња из једне од бивших Совјетских земаља због правила “такнуто-макнуто”, која је упорно тврдила да јој је противница дотакла неку другу фигуру, а не ону која је логична у тој позицији. Када се то поновило други, па и трећи пут схватили смо да су то њени покушаји да не изгуби партију, јер нас је увек звала да интервенишемо када њена противница треба да јој однесе неку фигуру. Чак је први пут девојчица из суседне земље и за столом до њеног посведочила у њену корист, али је судија Агирјос донео праву одлуку, без обзира што је ова мала шахисткиња плакала покушавши и на тај начин да нам докаже да је у праву, на шта се расплакала и њена противница. Пошто је увидела да то не пролази код нас, смислила је да у изгубљеној позицији позове судију и каже да јој је противница понудила реми и да је она прихватила, што је њена противница одлучно негирала, те тако овај “реми” нисам могла да уважим. На крају сам је позвала на разговор и покушала да јој објасним да треба да игра шах и не настоји по сваку цену да добије партију, она ми је само одговарала да не разуме енглески језик, разуме само руски, међутим изгледа да ме је одлчно схватила, јер нас више није звала да интервенишемо до краја њених партија.

Мислим да нам је управо највећи проблем у овој најмлађој старосној групи представљало то што је ретко која девојчица знала енглески језик, изузев Индијки. Али и ту смо се нас три сналазиле по принципу сличности језика и тражења колеге који прича одговарајући језик. Тај проблем нисам наравно имала са малим шахисткињама са подручја некадашње Југославије: Тајом, Ларом, Нађом и Аном из Словеније, Хрватске, БиХ и Србије.

За све остале девојчице тражиле смо најближег судију који прича тај језик, те су тако интервенисале колеге из моје сале за девојчице из Ирана, Турске а највише пута колега из Естоније када је у питању руски језик за земље бившег Совјетског Савеза. Истовремено сам у два наврата била позвана у салу на доњем спрату да бих објаснила нека правила баш млађој деци из Црне Горе, пошто колегиница из Ирана није могла да се споразуме са њима на енглеском језику.

Било је небројено много ситуација када су нас ове младе талентоване девојчице звале да интервенишемо. Неке нису знале како да понуде реми, а друге како да предају партију. Једна ме је звала у доста материјално слабој позицији да ме пита да ли је то реми, пошто управо играју 50.потез (од почетка партије). Друге су нас звале да убијамо пауке који су напали њихову шаховску таблу. Треће су имале примедбе што њихове противнице дуго размишљају, што праве неке гримасе, што су отишле у тоалет без дозволе судије, што пишу нешто на дупликату формулара, прсти су им дуго изнад табле или што им неко гледа партију. Неке су се међусобно расправљале још пред почетак партије колико ће да привуку таблу себи, пошто је свака повлачила више на своју страну. Звале су нас да им отворимо флашу воде, заврнемо рукаве или су се жалиле да им је хладно, па смо ми прискакале у помоћ са нашом одећом. Наравно да нам ништа тешко није падало, јер су оне биле изузетна деца.

Две кинеске девојчице су ми остале у сећању као најупорније када нису у праву. Једна јако мала девојчица која је имала држање и облачење праве мале принцезе и која би се пред почетак кола играла са својом мамом, током партије је одбила да преда свој формулар противници да би преписала пропуштен потез и позвана сам од стране мојих помоћница да интервенишем. Никако нисам успевала да јој објасним да мора да да свој формулар, јер је показивала да је то њено, чврсто га је стискала, а даље нисам ништа успевала да је разумем јер је само нешто незаустављиво причала на свом језику. Али ме је она добро разумела у моменту када сам јој “запретила” питањем да ли жели да изгуби партију, пошто нисам имала другог аргумента за убеђивање. Дала је свој формулар одмах противници и партија је била регуларно настављена. Друга Кинескиња је упорно тврдила да је коњ њене противнице на х5, а не на г5 пошто јој је следио небрањив мат у потезу. И када сам погледала формулар и рекла да није у праву, није помогло. Помислила сам да ћу је убедити ако реконструишемо поново целу партију, међутим ни то није помогло, убеђивала нас је да је скакач њене противнице дијагонално стигао на то поље. Наравно, трећој шахисткињи из Кине, Веј, овакве ситуације нису могле да се десе, она је одлично и озбиљно играла и на крају заузела четврто место са 8,5 поена.

Главни судија Такис, председник судијске комисије ФИДЕ, у свакој ситуацији показивао је своје беспрекорно знање, објективност али и велику приступачност нама осталим колегама, те смо на њега увек могли да се ослонимо.

Организација целог турнира је била одлична. Посебно феноменална је била завршна цермонија, где смо ми са ових простора са усхићењем дочекали да видимо доделу бронзане медаље црногорској представници, нама добро познатој Тијани Благојевић.

За то време Грци су пали « у транс » када је њихова играчица Ставрула примала златну медаљу у конкуренцији девојчица до 16 година. Док су целом салом одјекивали добро познати звуци Сиртакија, убрзавајући све више и више, помислила сам да ће неминовно неко и заиграти јер је тешко било одолети оваквом налету и ерупцији одушевљења.

Екипа која је убедљиво тријумфовала на светском кадетском такмичењу је Индија, прапостојбина шаха и домовина бившег светског првака Ананда, човека који је можда најзаслужњи за такву популарност шаха у својој земљи. Индија је укупно освојила 11 медаља, од тога 5 златних, при чему су друго и треће место као тим освојиле екипе Ирана и Бугарске са по једним златном и једном бронзаном медаљом. Овај однос најбоље осликава апсолутну доминацију Индије која је дошла са 50 играча, од тога су 46 играча имала преко 50% учинка и била високо пласирана. Србија је дошла са 23 играча, имали смо фаворите за медаљу али нажалост остали смо без њих јер су само Ињац Теодора,Тадић Стефан и Тадић Ана остварили резултате изнад очекивања и најавили нове успоне на светској рејтинг листи.

Сумирајући све наведено, могу рећи да је овај турнир превазишао сва моја очекивања и остаће ми у сећању као један од најлепших, посебно због моје групе девојчица до осам година.

Др Наташа Савић, међународни судија