Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Преживели смо

Преживели смо

17.04.2015

Рашо Остојић написао је своје утиске са кадетског првенства Србије...

Преживели смо.

Стижем са својом ћерком у Врбас. Два пута пролазим испред једне старе зграде и не могу да пронађем хотел. Коначно стајем и питам пролазнике где се налази Хотел “Бачка”. Пролазници ми показују на то чудно здање. Не знам које је године грађен али чудно изгледа. То су ваљда ти нови правци у грађевинарству. Људи из савеза су сигурно проверили да ли ово чудно здање има све неопходне дозволе за рад. Сигурно људи из савеза мисле о свему.

Улазимо. 29800,00 динара. Прво сто смо чули када смо ушли у објекат који се зове Хотел “Бачка”. Плаћам и ћутим. Људи из организације су заузети, нервозни, немају времена за формалности типа “добар дан”, “добро дошли”, “како сте” и слично. Разумем их а није ни толико важно, платили смо то је најважније. Улазимо у собу. Добро је, имамо 60 цм простора између кревета за кретање. Уосталом кад смо у соби нема шта да шетамо, лези на кревет. Врата од ормана не можемо отворити скроз. Само мало тек толико да убацимо неке ствари. Стакло на прозору пукло а прозор се затвара рајбером. Па и шта ће нам прозор – лепо је време, сунчано.

11 је сати и 30 минута. На рецепцији добијамо бонове за исхрану. Ресторан креће од вечере. Кажу ми да је то нормално а да се за ручак снађемо сами. У праву су. Ја имам искуство са само 5 кадетских првенстава и шта ја знам. Додатни трошак. Нема везе, то сам требао да предвидим. Сала за игру лепа и велика. Добри услови за играње. Доручак првог дана. Четири парчета саламе, једно парче нечега што би требало да се зове сир и шоља добро заслађеног чаја. Ћерка ми се мршти. Хоће дете јогурт, пржена јаја, пецива или нешто друго. Трчим у пекару да јој купим. Е да, заборавио сам било је и млека и хлеба у изобиљу.

Ручак кромпир, вечера кромпир, али на различите начине. Добро је. Замислите да је спреман на исти начин. Хлеба има у изобиљу. Сутра за доручак конзерва паштете, шоља чаја и хлеб. Добро је хлеба има у изобиљу. Нормално салама, паштета и слично, ми смо у свету Карнекса.

Разговарам са јединим присутним чланом организационог одбора, Гос. Маравићем, да се промени мало избор бар за доручак. Обећава и гле чуда сутра имамо виршле. Сенф су заборавили да набаве али зато хлеба има колико хоћете. И тако до краја турнира да се не понављам. Четвртог дана је послужен и сок у тетра паку. Не можете замислити радост деце. Добили су сокиће. Један ми родитељ каже да треба да смршам и да је овако боље за мене. И у праву је. А деца? Е сад, још и да ломимо главу због деце. Много се тражи од организатора. Првенство је организовано, пансиони су плаћени. То је најважније. Шта ћете више?

Трећег дана играмо у ОШ Његош. У школи је прилично хладно. Родитељи трче до здања који се зове хотел да донесу деци јакне. Судије нас саветују после пола сата игре да донесемо још одеће јер су деца почела да се тресу. Ех та деца. Стално им нешто не ваља, стално нешто траже. Никако да схвате да је тог дана у здању Бачка свадба и да је то за неког најсрећнији дан у животу. Децо, децо па свадба је много важнија од ваше игре.

Те вечери десеторо деце остаје у здању “Бачка” поред рецепције да играју шах. Конобар им саопштава да завршава и да морају да прекину. Пошто деца неће, он прилази и руши им фигуре. Врло је љут и псује. Један родитељ улази у расправу са њим и умало долази до физичког обрачуна. Срећом све се смирило. Али опет та деца. Кажу ми сутра да су хтела мало да се опусте јер су стално напети. Нису стварали буку ни галаму, а у сали поред је била свадба. Да, али конобар је био љут јер није радио на свадби (тамо има бакшиша) већ са шахистима. И морали су да га разумеју. Децо следећи пут понесите мало пара са вама и све ће бити у реду.

Следећег дана дешава се НАЈСРЕЋНИЈИ ДАН од када се организује Кадетски фестивал Србије у шаху. На срећу свих нас када је пао плафон у соби 501, дечак из те собе није био ту. Дечаче, слави овај дан као свој нови рођендан. Немам храбрости ни да помислим шта би било да је он био на свом кревету.

Пар сати након тога питам једну собарицу из здања “Бачка” шта се догодило а она ми каже : »Деца су играла лопте у соби и лоптом погодили плафон и он пао». Ах та деца! Знао сам да су деца крива. Честитам особљу здања “Бачка” како су за кратко време пронашли кривце и одагнали сваку сумњу у квалитет овог здања. За време партија као и већина пратилаца шетам градом, пардон главном улицом. Мештани ми рекоше да у њиховом граду нема много шта да се види и да је све сконцетрисано у главној улици. Уствари и шта ће нам? Само да нам се деца изгубе и да још нешто траже од нас. Овако сви смо на гомили. Кафићи “Драма”, “Каиро”, “Мозаик” итд. Седим у једном од тих кафића и присећам се кадетског у Врњачкој бањи, Крагујевцу а нарочито оног у Сокобањи. Тадашњи организатори нису мислили о нама а ни о деци. Сви смо се вратили са тих такмичења са неколико килограма вишка. А морали смо и по неку додатну кесу да спремимо за поклоне и сувенире. Баш су били компликовани. Сада је све било једноставније, линија се дотерала а није било ни додатног пртљага. Ко ће то да вуче?

Слушам причу за суседним столом. Помињу наше такмичење. Кажу како је неко некоме тражио 900 000,оо дин а да му овај није дао. Ништа не разумем, ко је коме тражио и зашто али сам задовољан. Причају о нама. Баш смо популарни.

Приметио сам да су деца како се турнир ближио крају била све нервознија. Хтео сам да предложим организаторима да им једно вече организујемо неко дружење у виду неке журке. Али организатора нема. И нормално је они су људи заузети и имају велике обавезе. А и када су ту, да ли сте приметили да су увек заузети њиховим великим и дубоким мислима и са телефоном на увету. Непријатно вам је да их реметите. На крају крајева шта деца хоће. Стално нешто траже.

Стигосмо до краја турнира. Додела медаља. Председник савеза држи говор. Баш лепо говори. Већина учесника је отишла. Слушајући га заборављам на све. Ко ће сада о смештају, храни, плафону, заједничким купатилима, особљу здања «Бачка», мањем одазиву деце, додатним трошковима итд. Позива нас да дођемо на друге турнире. Његови сарадници са осмехом и срећом у очима прате говор председника јер знају да ћемо ми опет доћи због деце. Опет та деца! Сви су веома задовољни. Излазимо из здања “Бачка », ми смо задовољни и срећни. Преживели смо а хлеба је било у изобиљу.

ПС:

Искрена захвалност Гос. Маравићу који је све време покушавао да нам помогне у сваком смислу. Исто тако честитке и захвалност судији Бранки Катанић-Вујић и њеним помоћницима јер су својим искуством решавали све малобројне спорне ситуације брзо и ефикасно и на тај начин нису дозволили да се нервоза пренесе и у салу.

РАШО ОСТОЈИЋ