Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  У сусрет шаховском шампионату Србије

У сусрет шаховском шампионату Србије

12.04.2015 /   Илић, Слободан С (1970)

Др Слободан Илић написао је чланак ...

У сусрет шаховском шампионату Србије

Управо се завршава амерички шаховски шампионат, феноменална представа у којој нам се кроз ефектну маркетиншку продукцију у мајсторски избалансираном перформансу приказује објективна величина и значај шаховског догађаја и представља нова генерацију америчког и светског шаха. Шаховска сцена у Сједињеним државама у неком ширем контексту никад није била занимљивија, Sevian и Troff се још далеко од осамнаесте, одмах изнад те границе су наслагани Naroditsky, Holt, Robson, Wesley So, Shanklad, нешто мало даље већ доказани Nakamura, а све то координирају "млади ветерани" Kamski, Onischuk и Akobian. Прекаљени шоу мајстори истовремено и врхунски велемајстори Yaser Seiravan и Mauricius Ashlei потпомогнути шармантном водитељком Jen стручним коментарима, духовитим опаскама, релаксираним говором тела на илустративан начин демонстрирају модерни тренд праћења шаховске сеансе која престаје да буде досадна успаванка већ се претвара у узбудљив динамски догађај који држи пажњу и отвара простор садржајној и разноврсној димензији уживања. Ухваћен је сваки критични моменат у партијама, увремењено испраћени цајтноти, интервјуисани хероји сваког кола, из различитих углова приказан ентеријер, у сваком тренутку искоришћена прилика да се прикажу људи из организационог пула. Интернет и компјутеризација су својим могућностима напунили једра популаризацији шаха и растворили многе предрасуде о улози и значају шаховске игри, можда највише о самом процесу његове дијалектике који је дуго обитавао у елитистичком инкапсилираном облику. Сви непосредни актери шаховске сеансе огољени су до своје суштине коју могу да одбране једино адекватном игром. А кад такав став постане интегративни део професионалног амбијента, онда нема чуђења што напр Robson и Wesley So најбољи пријатељи, стални цимери, у тренутку кад реми не квари ником ништа играју своју партију у ратничком трансу.

У истом контексту може се говорити и о Светском шампионату за жене завршеном почетком априла у Сочију. Изванредна организација, ефектно отварање које наговештава врхунску представу, врхунски прес центар са разноврсном понудом коментара, интервјуа, самопрегор у организационим детаљима којим се у сваком тренутку демонстрира поштовање према личности и професији учесница, омогућили су шахисткињама да развију витешку борбеност и до максимума ослободе своје креативне потенцијале. Слике уплакане Ane Muzichik и претужне Harike Dronavali након испадања, измешане са господски контролисаним задовољством Pie Kramling и младалачком ерупцијом среће младе шампионке Marie Muzichik обогаћују садржај и додатно потенцирају значај непосредног догађаја на табли. Шира шаховска публика је добила прилику да се упозна са фасцинантном личношћу Natalije Pogonine која је у женском шаху можда најдаље отишла у директној примени психолошке припреме на сабраност и контролу својих емоција сходно актуелним турнирским захтевима. У виртуелном простору који га дели са играчима и кроз овакву врсту понуде и посматрач интерактивно постаје емотивно инвестиран учесник обогаћујући своје време које троши на праћење партија. Велемајстор Spragett је на свом сајту објавио да је постигнут апсолутни рекорд у on line присуству љубитеља шаха на једном женском шаховском догађају. И кроз коментаре и континуирани визуелни садржај сајта визионарски се залаже за афирмацију нове још неистражене квалитативне женске димензије која на посредан начин ослобађа простор за њихово још креативније деловање. Ослобођеном контакту са својом природом, спонтаном и аутентичном изразу естетске еротичности, емоционалном ослобађању потиснуте женствености чак и током трајања сеансе што је по дифолту традиционалних предрасуда „о нужној озбиљности и пренаглашеној интелектуалности жена које се професионално и успешно баве шахом“ досада било априори занемарено. Као суплимент који на најафирмативнији начин може да подржи постављену тезу је каријера бивше светске првакиње и тренутно једне од водећих светских играчица Aleksandre Kostenjuk родоначелнице у практичној примени поменуте идеје.

Велики турнири су за нама, велики турнири су пред нама, а година архивира тек свој први квартал. Прошао је Tata Steel, Базел, Гибралтар, Рејкјавик, мушки и женски Grand Prixovi, управо су завршени Аерофлот и Карпош...Дубаи је у трајању, пред нама је меморијал посвећен Гашимову, екипно првенство света, поставља се питање где се у свему томе налази наш шах, који су наши тренутни индивидуални и организациони домети. Нажалост још увек само локални, уз „оптимистичко напумпавање постојећег стања“ можда би се могло додати и регионални. Имамо три играча преко 2600 рејтинг поена, генерацију талентоване млађарије која „саму себе тражи“ и отежалу, застарелу, демодирану и неефикасну администрацију, неповратно лимитирану својом дугогодишњом бирократском традицијом. Чији се домети углавном углавном своде на реализацију старомодног такмичарског програма, и то по правилу уз хроничну неизвесност до последњег часа. Нема плана, нема развојне дугорочне стратегије, нема визија, стимулишућег маркетинга за спонзоре, да ли је онда чудно што нема ни пара.

На голо играчком плану година је ипак кренула успешно, повели су је наш најбољи и најперспективнији играч. Иванишевић је победио на јаком Карпош опену, млади Зајић на Меморијалу Трингова у Пловдиву. У чисто шаховском смислу Првенство Централне Србије одржано у Крагујевцу које је било квалификационог карактера такође завређује позитиван коментар. Одавно се у нашим интерним круговима није видела тако витешка, борбена, до последњих потеза неизвесна и узбудљива представа. Сви који воле шах и налазе у њему израз правдољубивости којом појединац својим знањем и умећем може да диктира своју судбину, могли су да уживају у за српске прилике надреалној слици задњег кола где је на првих девет столова играно до последњих могућности у којима је свако тражио и имао своју шансу. Млади лавови (М. Ратковић, М. Зајић, Н. Радовановић, Б. Јовановић) су на аргументован начин најавили смену генерација, искусни асови су их са уважавањем примили у свој свет. Свако је ту сваког схватао озбиљно. А имали смо и ми, додуше на ветеранском нивоу (што додатно доприноси етичкој тежини) витешку реплику поменуте партије Robson-Wesli So. Актери су били Абрамовић и Цветковић чија временска дужина дружења отприлике одговара збиру година америчко-филипинске комбинације.

Пред нама је национални шампионат који би по принципима успешних шаховских средина требао да представља језгро, рефлексију, пресек актуелног шаховског тренутка у земљи како у играчком позиционирању тако и у организационим могућностима. Тако би требало да буде али да ли ће и бити? Свима су нам још увек у сећању мучне сцене са прошлогодишњег шампионата у којима су два играча (један од њих актуелни шампион) напустили турнир у знак протеста због организационих пропуста, право питање је да ли смо нешто научили из тог скандала, да ли смо се померили са тих кота? Уколико би се предвиђена листа учесника реализовала био би то респектибилан турнир, али то ће се по нашим „еродирајућим“ обичајима знати у последњем моменту, услед незадовољства расписом у прелиминарној најави су већ бројни откази. Како ћемо закрпити листу учесника ако се то деси и да ли неко размишља да се у том случају уведе данас у јавном политичком животу тако популарни „lex specialis“ који би омогућио наступ Зајићу, Н.Радовановићу..., чиме би се и „из потенцијалног распада система“ извукла нека дугорочна корист. Остало је непуних десет дана до почетка, много непознаница виси у атмосфери везаној за турнир. Тајновитост међутим истовремено нуди и наду да у оквиру објективних могућности може бити и позитивних изненађења. Да су горе наведене песимистичне мисли више изазване успостављеним стереотипним навикама везаним за наше уобичајене прилике, а не актуелним стањем на терену. Можда „распада и неће бити“, можда ће како енглези кажу све ићи „smoothly“: најбољи играчи, фајтерска борба, разноврстан маркетинг, организациони перформанс на радост и узбуђење шаховских фанова. Делује додуше много мање вероватно од прво понуђене опције, али је могуће. Могуће је. Ако не верују себи, организатори будућег шампионата Србије у шаху се могу једним компјутерским кликом конектовати на сајт који прати амерички шампионат и на делу се уверити да је могуће.