Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Шаховска аутодеструкција на делу

Шаховска аутодеструкција на делу

30.01.2015 /   Илић, Слободан С (1962)

Др Слободан Илић написао је чланак о не тако ретком психолошком феномену који је присутан у шаховској пракси.

ШАХОВСКА АУТОДЕСТРУКЦИЈА НА ДЕЛУ

Незна се шта би био гори избор да се је неком виртуелном претпоставком требало опредељивати за најтрагичнију фигуру на недавно завршеним Tata Steel велемајсторским турнирима у Холандији. Главна дилема је да ли бити Jobava или Timman? Јер обојица су (свако на свом турниру) упала у исту црну рупу издубљену са по 9 нула у 13 кола, што приближно чини 70% од укупног учинка. Заједничка им је била суицидална, аутодеструктивна методологија коју су обојица доследно примењивала да би посрнуће било што болније, а различита изворна позиција на којој их је аутодеструктивни рушилачки ураган затекао пре него што их је повукао са собом. Jobava је ка свом убедљиво последњем месту на турниру кренуо из статуса најмаштовитијег и најоригиналнијег играча данашњице, Timman са положаја легенде шаховског модерног доба са респектибилним биографским наслеђем у коме је главна референца меч са Карповом 1990 год за титулу првака света у тада официјелној верзији ФИДЕ. Из кола у коло наши јунаци су ређали нуле на бизаран, хаотичан начин, правећи директне превиде, срљајући у нападе без покрића, палећи мостове са собом без икакве одступнице... Чинило се као да су упали у неки неконтролисани суманути вихор чија се вредност мерила степеном бола који ће сами себи нанети. Психолошка уравниловка (литерарно обрађена у делима Алана Едгара Поа) која поручује да се не треба нагињати над провалијом јер се може добити необуздана жеља да се у њу и скочи, је управо оно чему је овај двојац без кормилара и било каквог рационалног оријентира подлегао. Обојица су се преиграли у доживљавању свог актуелног статуса. Заборавили су да је све па чак и маштовитост и легендарност подложно провери. Jobava се уживео у прецењеној идеји да сваки потез који се одупире логици представља маштовити блесак, Timman у илузији да славна прошлост кликом компјутерског дугмета може да се аутоматски конвертује у успешну садашњост.

Нити Jobava, ни Timman међутим, упркос наведеним „психолошким опуштањима“, евидентно слабој форми или можда неадекватној припремљености ипак нису играчи тако инфериорни својим противницима као што су њихови резултати показали. Дебакл оличен у серијском низу пораза није њихов оригинални изум, већ чињеница да су као и многи други одлични играчи у шаховској историји подлегли психолошком феномену пролазне аутодеструктивности који је нешто најгоре што се може десити професионалном шахисти у такмичарском амбијенту. Нажалост са трајним последицама на самопоштовање. То је стање које потенцијално тиња у свима, а тригерише се пратећим животним стресовима, незадовољствима и погрешним проценама у карактеролошки предиспонираних особа. Одликује га пробој акутног мазохизма, поплава фрустрација које се више не могу обуздавати, подивљалост аутодеструктивног нагона који има потребу да руши све што се може срушити у варљивој илузији да ће на рушевинама претходног никнути нови живот. Налик дипсоманском алкохоличару који у даху пије до дна надајући се да ће кроз тоталну анихилацију, на исти тотални начин обновити себе. У таквом стању некритично расте брзина доношења одлука (Jobava је увек располагао великом сатницом), губи се осећај за опасност (већина Timmanових пораза), компетентост је сведена на минимум и једино за чим се чезне је ирационална потреба да се сеанса што брже оконча, да би следећа могла што пре да почне.

Симптоматична је била неприродна веселост и ноншалантност („its just normal, I am out of form“) којим је Jobava у интервјуу са Сеираваном покушао да рационализује своје актуелно стање. Безразложна радост је најбоља маска за бол. Кад мазохистичка вртешка почиње да убрзава нико није безбедан и целокупно окружење почиње да зазире јер суицидални транс главног протагонисте прети да за собом повуче и „невине жртве“ што је у конкретном случају осетио Wojtaczek који није стигао да достојно прослави своје тријумфе над Карлсеном и Каруаном јер га је Jobava очајничком победом повукао у свој ковитлац. На резервном турниру чији састав се усијао од амбициозне младости, Timman је изабрао најгори тренутак и начин (фајтерски обрачун) да неминовност пролазности стави под сумњу. Методолошки некритична радна хипотеза да се може пркосити времену на конто неспорних заслуга из прошлости увела га је у њему несвојствену неопрезност манифестовану отвореним гардом и наметањем борбе прса у прса што је са „много покретљивијом млађаријом“ било унапред осуђено на неуспех. А кад је тога и сам постао свестан захватио га је бес без покрића, који је резултирао аутодеструктивним серијалом од пет узастопних завршних пораза, од којих је онај са пола века млађим Севијаном био посебно спектакуларан јер је већ после 16 потеза по Худинију био на минус три и нешто.

Шах је предивна али истовремено и сурова игра која сваку екстремну некритичност без милости претвара у болно отрежњење. Сваки професионалац који му се егзистенцијално, духовно и телесно препушта то треба увек имати на уму. И као против тежу мора стално да трага за антидотом који постоји у њему и само у њему да некритичност препозна и превентивно јој се супростави. Упознавање са наслеђем Ласкера и Петросјана нарочито у психолошком поимању себе и противника може му у том погледу размрсити многе непознанице. Треба стално преиспитивати себе, непрестано се питати „шта осећам“, „да ли сам у психофизиолошкој хомеостази“, „да ли је моје унутрашње стање онакво какво бих желео да буде“, „како да га поправим и шта треба да урадим да бих био спреман за фајт“. Крајичком ока, периферним видом (нека то буде аутоматска радња) треба стално бити окренут ка унутра, то је услов свих услова да би се на дуге стазе опстало у врхунској конкуренцији. У супротном ослабиће отпорност против деструктивних психолошких феномена који се непрестано клонирају и вребају своју шансу за актуелизацијом. И нема правила на који начин и у ком сегменту шаховске каријере могу запретити, у континиутету, на индивидуалном турниру или у конкретној турнирској партији. А у некој најморбиднијој варијанти, неочекивано као што и приличи кошмару са педигреом, може се појавити и „олуја аутодеструктивности“ која носи све пред собом, губитнички серијал, несвесни мазохистички шуб у који су у наведеном примеру упали Jobava и Timman.