Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Одлазе, остављају нас наши шаховски пријатељи

Одлазе, остављају нас наши шаховски пријатељи

11.01.2015 /   Илић, Слободан С (1962)

Др Слободан Илић послао нам је чланак посвећен Шоћи и Драгиши, који су нас напустили ових дана.

ОДЛАЗЕ, ОСТАВЉАЈУ НАС НАШИ ШАХОВСКИ ПРИЈАТЕЉИ

Умро је велемајстор Слободан Мартиновић Шоћа. И нема шахисте у Србији кога та вест није растужила. Шоћа је био оригинална појава, истакнути велемајстор, који је без обзира на играчки статус више припадао широким шаховским народним масама него професионалном еснафу. Шаховска каријера му је протекла у амбивалентном процепу лица и наличја који су од његовог карактера тражили иста права. Лице је заговарало професионализам, рад, самодисциплину, наличје хедонизам, уживање, живот у широком пољу. У златном периоду каријере који обухвата време његове четврте деценију (1971-85) лице је имало приоритет. У брзинском низу је освојио све титуле, постао истакнути велемајстор и редовни учесник јаких бергер турнира којих је у нашој земљи тада било на претек. Наметнуо се као тренер, имао је дар да пренесе знање, још важније да то уради на стимулативан релаксиран начин. У два наврата био је секундант репрезентације, женској 1980 на Малти и мушкој 1982 у Луцерну. А онда кад је требало подићи коту на виши ниво наличје је дошло по свој део, воља за професионални рад је ослабила, самодисциплина попустила, кренула је друга фаза у његовој каријери који су углавном карактерисали клупски наступи, играње по опенима, викенд турнири...

Упознао сам га давно, на некој од Лига, били су то славни дани шаховског клуба Гоше чији је био „заштитни знак“. У међувремену смо се срели небројено пута, одиграли, уз више убрзаних и једну турнирску партију, неколико сезона играо је и за нишки клуб. Шоћа је био драг човек, кога је било пријатно срести и имати у друштву. У млађим данима носио је у себи шарм заводника, са годинама, боемија му је постала карта на коју је највише волео да улаже. Надарено духовит, прекаљен у шеретским надгорњавањима, хватао је виц у лету и био увек спреман да се „штос још дубље разради“. Шоле, Мартинко, Шоћа како су га звали, тепали му, прозивали га на свакој шаховској тераси где су бубњали сатови, рушиле се фигуре и севале доскочице увек је на тим сеансама држао „централну банку“.

Вероватно нема варошице, градића, града у Србији где Шоћа није играо шах. Играо га је у свим облицима, брзопотезном, убрзаном, споропотезном, са обавезним прекидом, са временским додацима или до самог пада заставице, играо га је неуморно и тотално, по елитним шаховским салама, али и ординарним ћумезима, по месним заједницама, скупим и јефтиним хотелима, у разноразним клубовима, по зонским, квалитетним, другим, првим и међународним лигама, куповима, меморијалима играо га је целог свог живота посвуда, са врхунским играчима, аматерима, кафанским фајтерима, са омладином и ветеранима, играо га је фанатично као да је упао у неки „perpetual check“ из кога не може али и не жели да се извуче. До самог краја (цео дан уочи смрти провео је играјући шах) налазио се у њему (вечном шаху).

Дан пред бадње вече у Нишу је умро и Драгиша Стојановић-Гиле, шаховски радник, оснивач, финансијер, идејни творац тренутно најбољег нишког шаховског клуба Челин камен. Можда недовољно познат широј шаховској јавности Драгиша је био шаховски посвећеник пред којим би и сама Каиса направила наклон. Многа добра је учинио за афирмацију шаховске игре, са тугом ће га се сетити и пијететом поменути бројни шаховски поклоници, намерници, странци и домаћи играчи који су имали прилику да осете искреност његовог гостопримства. Незаборавна су шаховска дружења за његовом трпезом која су увек била круна одиграног меча, завршеног турнира, обележеног јубилеја. У време кад лична корист, узимање, искоришћавање представљају бренд који креира систем вредности, Драгиша је изабрао да буде „ванвременски“, да даје, улаже, буде шаховски мецена. Од сеоске шаховске секције, направио је јак клуб, окупио играче које си обележили златне године нишког шаха, отворио врата клуба талентованој омладини, организовао и спонзорисао два велемајсторска турнира...И можда још важније од тога, несебичним улагањем себе у друге, стварао је амбијент у коме смо се сви трудили да будемо бољи људи. Драгиша је био необичан човек, један од оних чија врста дефинитивно изумире, са свим значењима којих нажалост постајемо свесни кад нас такви људи дефинитивно напусте.

Шоћа и Драгиша се нису познавали, вероватно се никада нису ни срели. Али независно од тога имали су много тога заједничког. Обојица су били људи из народа, свако у свом рангу и из свог свесног или несвесног разлога посветили су постојање шаху. Својим деловањем исписали су светле странице српског шаха, а нама, њиховим пријатељима подарили незаборавне тренутке шаховских дружења.