Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Иза кулиса опен турнира у Дохи

Иза кулиса опен турнира у Дохи

08.12.2014 /   Илић, Слободан С (1962)

Др Слободан Илић написао је коментар недавно завршеног опена у Дохи.

ИЗА КУЛИСА ОПЕН ТУРНИРА У ДОХИ

Недавно завршен турнир у Дохи (Катар), по општем мишљењу један од најјачих опен турнира до данас одиграних, на илустративан начин је манифестовао модерне трендове у светском шаху. Афирмисао је фајтерство, дрил, борбену игру, ласкеровским поимањем игре мисаони судар две личности. Али и још више, психолошку особину која је основни услов да се у такво стање аутентично уђе, освешћен увид да се само на тај начин може опстати и напредовати у врхунској конкуренцији. И свако од играча кад би сео и почео да ослушкује откуцавање часовника није имао потребе за паразитском фазом мисаоног прилагођавања, знао је да је пред њим „дугачака борбена траса “ и у трену се препуштао суровим изазовима који га на њој очекују. Освешћеност да се „мора играти“ да би се опстало међутим има и своје суптилне нијансе. Сама по себи без гарнира довољна је само за присуство у савременом шаховском свету, да би се у њему и напредовало неопходно ју је психолошки оплеменити. На турниру у наступима играча различитих генерација и мисаоних профила та суптилна различитост се изванредно осетила. Група претежно младих играча (Дубов, Ипатов, Шарић, Дуда, наш Инђић) засрљали су у битку „без гарда“ и пострадали на наивном поимању да је за њен успешан исход најважније фајтерско расположење. Друга група која се тренутно (и независно од резултата на овом турниру) налази на вишој вредносној коти и у којој су на задовољство наше шаховске публике Перуновић и Иванишевић ( до скора манифестни представник прве формације) су увид „у неминовност играња“ обогатили појачаним самопоштовањем, стрпљењем, превентивом, психолошким размишљањем о противнику, једном речју зрелијим поимањем игре.

Турнир је обележио наступ Крамника који је на легату Ласкеровог наслеђа одлучио да „занемари сујету бившег светског првака и тренутно једног од најбољих светских играча“ и добровољно се спусти у тзв „нижи ешалон“ (пренатрпан гладним вуковима), на проверу своје (не бивше, већ тренутне) шаховске вредности. Начин на који је прошао кроз добровољно изабрану авантуру може само да му служи на част. То је одлука достојна схватању његовог легендарног претходника који своју шаховску дуговечност на врхунском нивоу, управо дугује смелости да се суочи са изазовима и новинама које долазак нових генерација неминовно доноси. Нема бољег средства „за дуго трајање“ од храброг суочавања са собом, сопствени страхови, управо највише зазиру од таквог става. Уместо што се исцрпљивао фанатичним теоретским припремама Ананду је паметније било да је спремајући се за Карлсена одиграо један сличан опен. Јер одавно је познато (не само у шаху) да „too much preparation is very close to mental masturbation“. И не примети се кад се пређе граница. Играјући фајтерски турнир уместо бесконачног руминирања варијанти, осетио би како дише надолазећа младост, прошао би дрил континуиране неизвесности коју носи динамика отвореног турнира и растворио страх коју му је био главни проблем у оба меча. Не толико страх од Карлсена конкретно, колико од сопствене пролазности коју он симболизује. У Ченаиу пре две године страх га је потпуно блокирао, у Сочију се на фону претходног искуства мало разблажио, али није нестао. Видело се то највише из говора његовог тела који је био субмисиван, претерано дефанзиван. Није то била спокојна будистичка поза која је могла да завара површну опсервацију, већ став анксиозне скрушености који је и довео до тога да му се рука стегне кад је требао да искористи противникову грешку /6 партија/ и импулсивно опусти кад је некритично жртвовао квалитет /10 партија/. У таквом стању природно је било да покорно толерише Карлсеново некоректно понашање, спавање за време партије, излежавање и вртење на столици. Замислите Корчноја, Фишера или Каспарова у таквој ситуацији, одмах би алармирали судију или изазвали контра инцидент у функцији успостављања психолошког баланса. Ова дигресија о Ананду, уствари представља оду Крамнику јер тема је нужност рециклирања, „упдејтовања“, еволуирања како би се одржао прикључак са млађим генерацијама и савременим трендовима. Материјал који се у изобиљу може наћи у Ласкеровом и Ботвиниковом наслеђу.

Српски шах је у Дохи и дефинитивно добио два врхунска играча, који могу да се равноправно носе чак и са онима из стратосфере. Перуновићев успешан наступ на првенству Европе, Иванишевићева победа на јаком опену у Ст Петерсбургу су значајно наговестили, Доха је само завршно потврдиила- нису у питању голи турнирски резултати ради се о суштинском, дубинском напредку. Своју квалитативну играчку коту подигли су на виши ниво. Перуновић је свој шаховски академизам и неоспорну ерудицију обогатио неопходном и добро избалансираном агресијом, Иванишевић управо супротно, вибрантни темперамент, храброст, шаховску дрскост које поседује у преобиљу ставио је у граничнике, почео је додатно да контролише свој раскошни тактички потенцијал прилагођавајући га функцији резултата. Нови састојци у стилу и асертивни приступ у односу према својим каријерама довели су до пораста сампоуздања које се с обзиром да потиче из аутентичне трансформације аутоматски пројектовало и на њихове противнике. Није потребно бити велики експерт да би се препознаала нова вера у себе и појачани респект који су последично почели да уживају међу својим ривалима. И зато више није никакво чудо кад Перуновић црнима одржи лекцију Кинезу тешком преко 2700 рејтинг поена и стварно зашто би то било изненађење кад Иванишевић добије Мамеђарова.

Наш најмлађи велемајстор Инђић није играо у Дохи добро. Импулсиван, нестрпљив желео је стално да буде „негде испред стварних догађаја“, а кад реалност занемариш на рачун фикције између њих се неминовно угнезди празнина. Хаотичне позиције које су доминирале његовим партијама на најбољи начин су илустровале конфузију која је владала у његовим мислима. Неоспорно је да време брзо пролази, али ипак не тако брзо како се младом Инђићу чини и стара максима „жури али не хитај“ би му можда била најбољи савет да преуреди своје унутрашње турбуленције. Негде при крају прошле године Инђич је имао слично непријатно искуство у Јерменији које му је помогло да схвати разноврсност захтева који се морају испунити да би се успешно играло у врхунској конкуренцији. Доха га је затекла у осетљивом психолошком тренутку кад мора да доноси важне животне одлуке о моделу наставка своје шаховске каријере и сурово му показала да се из његове тренутне позиције његови исписници Гири, Yu Yangyi могу видети само дурбином. За вредносни потенцијал који Инђић неоспорно носи у себи то би требао да буде више него инспиративан изазов да ту дистанцу смањи на рукохват.

Турнир у Дохи донео је много узбуђења и естетског уживања шаховским фановима широм света. У поређењу са серијалом Grand Prix турнира који нас је „успављивао“ протеклих месеци то је прича о досади и узбуђењу, о бари и потоку. Тамо све стоји овде све тече. Тамо победник има највише два плуса, а сви остали 50%, овде ни шест узастопних победа (Крамник) није довољно за прво место. Било би стварно шаховски еколошки, а за њих саме од непроцењиве користи (у контексту свега што је напред речено) да се „вечити“ учесници гранпријева Карјакин, Раџабов, Леко, Гељфанд, Свидлер, Топалов спусте мало што би рекао Хесе „у прљаву реку постојања“. Није то ништа страшно. Може се изгубити неколико рејтинг поена, али ће се на дуже стазе добити много више, јер сујета неће више имати потребу да гуши креативну енергију. Мамеђарев је и даље остао то што јесте иако је у Дохи завршио на 5,5, нити је Крамнику круна пала са главе што је у трећем колу играо на тридесетом столу. Уосталом Каруана је гориво за лет у своју страто-висину управо покупио наступима на јаким опенима.

И још много тога занимљивог дешавало се на турниру у Дохи. Било је напр забавно видети Бологана како после три стартна пораза „бауља по шоку“ или „шекспировску фигуру“ Јусупова чија сама појава већ представља час из модерне шаховске историје. Посебна прича била је игра жена. Ју Wењун, Крусх, Зхукова, Стефанова, Данилеан, Гапоненко, Јавакхисвили бориле су као лавице потпуно освешћене да им ништа друго не предстоји и да више ни у најдубљим кутима несвесног, њихових партнера нема трагова „џентлменства“. Најуспешнија је била грузијска лепотица Бела Кхотенасхвили (наледница Ноне и Маје) која је изванредном игром и убедљивим победама над велемајсторима (Јобава, Саргиссиан, Сандипан, Wен Yанг) на илустративан начин показала зашто у Грузији свака девојка у мираз доноси шаховску таблу.

И на крају можда и најважније турнир у Дохи на велика звона наговестио је улазак (боље рећи) повратак шаха у арабски свет. После експанзије на Истоку (Кина, Индија), шах кога је и створила арапска цивилизација најављује модернистичку реинкарнацију своје праматрице. Већ је много добрих играча у арабском свету који напредују на дневном нивоу, њихов најбољи представник велемајстор Салем АР Салех је освојио респектабилних 6 поена, непрестано играјући на првим столовима. С обзиром на традицију, оригиналност и осведочене вредности арабске културе утицаји који ће се проламати кроз развој шаховске игре могу да изазову само усхићене мисли. Универзална природе краљевске игре оличена у слогану Генс уна сумус дефинитивно добија нови импулс, а сви они који воле, играју и уживају у шаху неслућени простор за ширење својих видика.

Др Слободан Илић