Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Опсесивна страна шаха

Опсесивна страна шаха

12.11.2014 /   Илић, Слободан С (1962)

Др Слободан Илић написао је нови текст.

ОПСЕСИВНА СТРАНА ШАХА

Посматрам фотографије Гељфанда на Chessbase порталу са управо завршеног Петросјановог меморијала. Глава зароњена у шаке, зајапурено лице, набрекле вене на слепоочницама, изглед који проповеда све друго, само не радост живљења.. У погледу израз мучнине и засићености. Иза њега је 11 тешких партија у Бакуу, па 11 још тежих у Ташкенту и одмах потом 7 тежих од још тежих у Москви. Са партнерима у просеку више од 15 година млађим од њега. У последњих месец дана, играјући нон стоп променио је три земље, три главна града, временске разлике, три хотела, три кревета, три националне кухиње, три турнирске сале…. Протиче му 45 година живота, има жену и двоје деце. Сваког од ових 29 мање више узастопних дана (између се сместило паковање и путовање), ваљало се у рано преподне теоретски припремити, па након брзинског ручка, у исто тако рано али сада поподне сести, концентрисати се, редистрибуирати енергију, подићи мотивацију, затегнути мишиће, убрзати крвоток, контролисати нервни систем, манипулисати са адреналином, адаптирати се на растућу напетост, обрадити задовољство или горчину зависно од исхода борбе. Из дана у дан живети у истом вредносносном систему, колориту који има само две боје, пити исти напитак у исто време. А преко пута су се низали Каруана, Гришчук, Крамник, Карјакин, Накамура, Динг Лирен….Салдо: у Бакуу први, у Ташкенту последњи, у Москви –горњи део табеле…Тело потрошено, нервни систем ексцитиран до исцрпљења, финансијски ефекат позитиван. Али не опуштајте се у доживљају представе, то није њен крај. Наш јунак још не силази са коња, он наставља да јаше даље. Има само толико времена да се одјави на рецепцији и плати мини бар. Жури ка Сочију, Таљевом меморијалном турниру, где га чека млађарија која је у међувремену мало предахнула. Следи нових 11 партија, (то ће укупно бити 40 у 45 дана) и све оно што их прати, адреналин, нерви… и тако то.

Да ли је овакво понашање нормално, да ли је еколошко, да ли је ментално-хигијенски разумљиво? И да ли је Гељфанду који на врхунској шаховској сцени борави скоро више од двадесет година заиста нужно? О чему се ради? Објашњења да су термини били од раније фиксирани, уговори потписани, да су обавезе професионалца светиња, да је то посао као и сваки други прозаични су у својој простоти. Површан поглед на датуме, географију и листу учесника и шаховском лаику под условом да није одустао од здравог разума довољан је да у њиховој густини и бројности препозна менталну тортуру. Али овде се не ради о питању здравог разума, већ о ритуалном функционисању, стереотипу, опсесији, теми коју шаховска психологија одавно познаје и која модерном експанзијом шаха све више добија на значају. У том контексту описана Гељфандова авантура може послужити као илустративан модернистички шлагворт за њену комплексност.

Шаховска игра, древна, краљевска, бесмртна за себе али не и за своје конзументе у својој есенцији поседује компулсивно опсесивна својства која заводе, привлаче, опседају, дрогирају, праве зависност…. без обзира да ли се у њој губи или добија. Руминација, безтежинско стање, утапање у време, блажено сањарење у свом краљевству, доживљај бесконачности у којој свакодневица постоји да би служила искључиво себи, само су део понуде чија привлачност вртоглаво расте кад се једном осети. Лабурдоне, Дуцхамп, Штајниц, Тартаковер, Витолиниш, Донер…..прошли су кроз то стање фанатично до беде и аутодеструкције, Фајн, Фудерер….успели су да се зауставе”кад је било најслађе”.У међупростору је армија других који су своје карактере свесно или несвесно прилагођавали специфичностима развоја различитих шаховских доба. У пред Фишерово време велики играчи су се ради шаха болно цепали између различитих интересовања и одрицали каријера у другим областима, компјутерско доба више нема такву дилему, животно опредељени шаховски професионалци у великом броју се могу наћи и међу Фиде мајсторима. Убрзало се време у свим генерацијским добима и нико не жели да буде где јесте и то што јесте. Сви су у фрци, сви би да “пусте руку”. Некада је Ботвиник за дуговечан креативан шаховски живот проповедао норму од 50 партија годишње, Карпов је у својим шампионским данима дуплирао причу, савремени велемајстори у тренду су далеко изнад ових бројки. Код млађих који се у свим аспектима живота још увек траже, опсесивни приступ игри је мек, савитљив, подложан обради, споља гледано разумљив и симпатичан. Много простора ту још увек има за алтернативна богаћења. До физиолошке границе се међутим брзо стиже, ношени инерцијом игре из дана у дан, ретки се на време рециклирају. У зрелом играчком добу опсесија губи воду, постаје крута и лепи се за лице. Почиње да се храни сама собом, животних сокова је све мање, јавља се мучнина. Перманентна игра престаје да буде радост и претвара се у животну утеху.. Није наш херој са почетка овог текста јединствен пример који плута у простору опсесивног шаховског битисања. Бројно је то братство. Иванчук кад га “преузму демони” склон је сличном понашању. Не зна где ће пре, опени, лига, бергери, фестивали није битно, важно је само “да се плеше”. Под старе дане “блаженству компулсивног ритуала” није одолео ни некад страшни Виктор Корчној. Играо је ни сам не зна где, са женама, ветеранима својим даљим и ближим исписницима, са перспективним мајсторима, просечним и јаким велемајсторима, све док није догурао до последњег места на шампионату своје нове домовине. У конкуренцији са којом би у својим “нормалним” данима могао да игра хендикеп меч.

Стереотипни ритуал шаховске игре доступан је свима у сваком тренутку, нудећи трајну илузију да се кроз перманентну игру путује “ка неком бољем месту где обитава онај други, прави живот”. Његова посесивно компулсивна природа је у стању да апсорбује свеопшту људску трагику: мазохизам, аутодеструкцију, кризу средњих година, страх од смрти, зависност, незрелост, одсуство одговорности, инфантилност, егзибиционизам, агресивност, страх од жена, бежање од свакодневице, усамљеност, сиромаштво, недостатак практичности, импотентност…. То је точак који се непрестано окреће и шахисти различитих играчких домета су у његовом обртању открили смисао и утеху. Уколико си међутим стално у вртешци мораш бити спреман да ћеш се у једном тренутку и сам завртети. Око себе и своје менталне осе. Шах ипак не може заменити живот. Многе обећавајуће каријере су исцуриле из кружних токова непрестане игре јер није било осећаја за меру. Много се трагичних људских судбина заротирало у неповрат јер нису имали снаге да се на време зауставе.