Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Браво момци, браво селекторе

Браво момци, браво селекторе

15.08.2014 /   Илић, Слободан С (1962)

Др Слободан Илић је написао коментар наступа наше репрезентације у Норвешкој

БРАВО МОМЦИ, БРАВО СЕЛЕКТОРЕ

Херојски наступ наших момака на управо завршеној шаховској олимпијади у Норвешкој учинио је да сви ми који волимо, играмо и пратимо шах „порастемо у сопственом доживљају личног и колективног значења“. Начин на који су нас представљали, борбеност, истрајност, одсуство страха да уђу у „директни фајтерски клинч“ са условно (рејтински) речено бољим од себе изазвао је дивљење и везао нас у ова врела авгстовска поподнева за компјутере. Изванредно прегледан и функционалан олимпијски сајт омогућио нам је да свеобухватно пратимо актуелна збивања у Тромсу, а кад би стизале повољне вести компјутери би на тренутак своју технолошку хладноћу замењивали, за посебне прилике спремним „емотивним чиповима и заверенички се придруживали нашем задовољству“ . Од Азера, преко Кинеза и Руса, у биткама са Јерменима, Енглезима, нападани од Чеха и Бугара, са свим њиховим титуларима, који тренутно диктирају цену на светској шаховској берзи, наши момци су из кола у коло упадали у све жешћу тучу али са бојног поља (први столови) одступали нису. О детаљима тих мечева ће се тек говорити и писати и наравно да ће у центру пажње бити играчи, али овај текст уз сво поштовање њиховог труда има другу намену, циљ му је да као прилог анализи оствареног резултата осветли допринос селектора, истовремено и тренера репрезентације велемајстора Марјановића..

После више од деценије печалбарења у коме је грчки шах прошао кроз ренесансни период, ВМ Марјановић се прошле године вратио у Србију са којом је током свих тих година шаховску конекцију одржавао углавном играјући за матични клуб Шк Ниш на екипном првенству земље. Омладински вице-шампион света, првак Југославије из 1985, победник многих респектабилних турнира, вишеструки репрезентативац, Марјановић је био члан нашег олимпијског тима који је далеке 1980. године последњи пут освојио олимпијску медаљу. Играчки је постигао много, стицајем разноразних околности није се винуо до највиших кота које је својим потенцијалама недвосмислено завредео. Али независно од неоспорно успешних резултатских достигнућа, Марјановић је будућим генерацијама оставио у наслеђе као играч, а једнако успешно наставља да преноси као тренер и селектор нешто што не подлеже мерним параметрима а припада само изабранима - шаховско витештво. Витешки однос према игри коју игра и противнику против кога игра. Суптилан склад самопоштовања, амбиције, креативне агресије и уважавања истих, сличних или специфичних карактеристика у другом. Посвећен однос према области у којој се надмеће садржан у неуморној активности, припреми, анализи праћењу модерних трендова... Фокус на процес који треба да последично изнедри циљ, са јасним увидом који већина потискује, да се до њега може стићи само перманентим радом.

Способност да се аутентично носи и примењује такав приступ, оплемењује и ма како парадоксално звучи олакшава професионални шаховски живот. Кроз њега се играч ментално поправља, растерује сујету, шири објективност и сав вишак енергије који је исхрањивао „некритичну субјективност“ ставља у службу конкретне игре. У својим ударним играчким годинама Марјановић је и ваншаховским аспектима игре (облачење, долазак на партију, начин поздрављање са противником, постмортем анализа...) спонтано давао шаховска, уз то и свечарска значења и кроз њих додатно стимулисао себе на стваралачко учешће у предстојећој борби. Намештајући фигуре за почетак партије, своје скакаче је увек управљао према противничком краљу, покушавајући да се путем визуелне симболике уведе у ратничко расположење. Намере су му увек биле часне, без обзира на сурову компетицију и велике улоге које професионална надметања неминовно доносе. У време Каспаровљевог бума, кад су сви бежали од њега, Марјановић се је у нашим екипним сусретима са Совјетима добровољно пријављивао да му буде противник, носећи се узвишеном идејом да ако жели да „расте“ треба да сагледа себе у огледалу које ће ти најкомпетентније рећи како у том тренутку изгледаш. И кад је добијао Бронштајна (два пута) и држао Петросјану (два пута) његова водиља је увек била надигравање са великанима, а повољни резултати које је у тим сусретима остваривао директна последица вере у себе да им је у томе дорастао. Па и кад је пре неколико година, практично у предворју своје играчке пензије, на екипном шампионату, у инспиративном налету велемајсторски надиграо наше перјанице Иванишевића и Перуновића, свој успех је коментарисао у духу стваралачких достигнућа, задовољан али не еуфоричан и уз максимално уважавање својих младошћу „преосокољених“ противника.

Играч са овако референтном биографијом, особа са моралним интегритетом који је уникатно стамен у свим животним ситуацијама и отпоран на сваку врсту нечасних изазова не може да не буде ауторитет својим штићеницама. Без обзира од каквог су психолошког материјала прављени. А у случају наших момака неоспорно се ради о „квалитетној грађи“. Они су у ходу, није важно да ли је то било свесно или несвесно упили харизму коју њихов селектор носи и одмах осетили да се у њима буди и разиграва „бољи део њихове личности“.Онај део који код многих младих људи независно од професије дуго, врло често и трајно остаје успаван. Схватили су да се игра која им толико много значи састоји од „више слојева“ да постоје значења која они не познају. Научили су од селектора, да и њихов противник има право да жели победу, да није непријатељ кога треба мрзети већ ратник кога треба победити витешким средствима (припремом, игром, бољом концентрацијом, интуитивним предвиђањем његових намера). Увидели су да часна намера помаже и ослобађа од страха и нарцистичке потребе свемоћи, а енергија коришћена за прехрану тих „репрезената сујете“ престаје да им служи и ставља се у службу играчког процеса. Уверили су се да у таквом стању расте самопоуздање и вера да се поседују ресурси за равноправно надметање са најбољима и још значајније да се има право на велике скалпове. И да пораз није трагедија коју треба лечити депресијом, већ догађај у коме се треба реалистично суочити са својим болом.

Рукопис велемајстора Марјановића врло брзо се дешифровао у наступу наших играча. Лако га је било препознати кроз одговорни приступ, колективни дух и спремност да се истраје до краја предвиђеног перформанса. Резултати, ток мечева, конкретне партије, чак и сам непредвидљив жреб који нас је из кола у коло набацивао на све суровијег противника на индиректан начин говорили су о ратничкој атмосфери. Опремљен завидним искуством из селекторске праксе са Грцима (са њим увек у врху, овде тек на 36-ом месту) Марјановић је добро знао колико је важно на дугом турниру имати стално на располагању све играче, одредити им улоге које највише одговарају њиховим базичним карактеристикама и колико је истовремено лако кад „кола крену низбрдо“ трајно изгубити играча. Упркос неколико узастопних пораза успео је да до краја сачува Иванишевића, уверивши га да се без њега у тиму просто не може и да је нормално да најбољи играч, прва табла трпи најжешћи притисак. А треба се ставити у Иванов положај кад те после Наваре, чека Мамеђаров, па те онда преузима Топалов, наставља да сецира Адамс и кад након што издржиш Аронјана, помислиш докле више, неће ваљда опет, жреб каже „е баш хоће“ и додели ти Крамника. Храбра одлука да Перуновића након пораза супротстави Рађабову где је овај показао да му „не фали она ствар“ донела му је до краја турнира „гранит“ на другој табли. Маркуш му је био „колагено ткиво екипе“, веза између командне централе и позадинских тактичких формација, нешто попут централног бека у рукомету. Улога му је баш легла држао је кад треба, убадао опет кад треба. На задњој табли форсирана је оштрина што се идеално уклопило у тактички стил игре Седлака и Инђића. Први је био главни поентер (најбољи резултат на четвртој табли), други је добио неколико веома важних партија. Против слабијих Марјановић је наступао са класичном првом поставом, против јачих није се плашио да „промеша карте“. Свестан да нам против објективно знатно јачих Кинеза и Руса успех може донети само нестандардан развој догађаја ризиковао је са Инђићем. Није прошло, али није ни остало без бенефита, може се само замислити колико ће искуствени дрил из оваквих мечева користити нашем јуноши у будућим олимпијским окршајима. Свако ко познаје савремене шаховске прилике зна колико је добар пласман у оваквој конкуренцији бити шеснаести на свету. Посебно кад се има у виду да је изборен кроз равноправне, неизвесне, садржајне окршаје са актуелним и бившим олимпијским победником (Кина, Арменија), са првом по рејтингу Русијом, знатно боље рејтингованим Азербејџаном, Енглеском, Бугарском, Чешком, амбциозним саставима Исланда и Мексика... У средини олимпијаде играли смо на првом и другом столу, у претпоследњем колу са Русима на седмом. Нема илустративнијег параметра за приказ истрајности и континутета... Стартна позиција премашена је за пуних 13 места, иза нас су остале репрезентације Немачке, Енглеске, Узбекистана, Бугарске, Норвешке, Шведске, Италије, Аргентине, Чешке, Румуније, Грузије, Вијетнама... и све земље бивше Југославије. На индивидуалном плану укроћени су Аронјан, Гришчук, Навара, Чепаринов, Саргисјан, Акопјан, Ни Хуа... преслишани Рађабов, Свидлер, Хауел, Садлер, Храчек, ... имена која припадају врху светског шаха. Статистика, бројке, набрајања служе да се добије увид у чињенично стање и ту се негде исцрпљују њихове могућности, другу, вишу димензија тог истог чињеничног стања оне нису у стању да прикажу. Тај цифрама непознати, виши ниво био је током протеклих олимпијских дана доступан нама шаховским посвећеницима који смо пратилу игру наше репрезентације. Манифестован, узвишеним осећајем да нас селектор и његови изабраници достојно, храбро, часно представљају.