Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Имате ли слуха?

Имате ли слуха?

06.07.2014 /   Андрејић, Владица (2224)

Имате ли слуха? За неке ствари ја немам слуха, али то не значи да би требало да играм за репрезентацију глувих... Недавно је у Опатији одржано светско екипно првенство глувих, а тамо је наступала и репрезентација Србије. Неко ме је упитао зашто нисам тај турнир пратио на Вечитом шаху, а разлог је веома једноставан, то ме не занима. Моје лично мишљење је да је то бизарно и да таква светска првенства не треба да постоје.

Колико ја опажам људи уопште и нису глуви, ставе слушни апарат и онда чују, може са њима нормално да се прича, не делује ми да ми читају са усана. Рећи ћете, немој тако, људи имају великих животних проблема. Јесте, али веће проблеме имају оболели од рака, а некако нисам видео светско првенство за оболеле од рака, светско првенство за оболеле од сиде, светско првенство људи са IQ испод 70, светско првенство хомосексуалаца, светско првенство људи који пишу левом руком, а лопту шутирају десном ногом... Међутим имамо светско првенство људи који носе слушне апарате, а немамо светско првенство људи који носе левиске, светско првенство ћелавих, светско првенство људи који су плагирали докторат...

Да ме не оптуже за плагијат, рећи ћу да у овом тексту цитирам текст из Политике од 30. јуна 2014. који је написао Марјан Ковачевић.

Одавно нисмо са толико оптимизма најављивали игру репрезентације Србије на Олимпијади глувих и наглувих шахиста. Најпре зато што је некада изузетно успешна репрезентација дуго одсуствовала са велике сцене, а затим и због тога што од 2012. имамо појединачног светског првака у тој конкуренцији, Владимира Класана и уз њега екипу која може до медаље.

Ток шампионата у Опатији је још више подгревао наде. После шест од укупно девет кола, наша репрезентацијаје била у убедљивом вођству, са два бода више од првих пратилаца, а при том је - као трећа по рејтингу — одиграла мечеве са свим најјачим екипама, од првог до седмог места стартне листе! У тиму су блистали Владимир Kласан (6 из 6) и Драган Живић (5,5 из 6), док су им Драган Молдовановић и Зоран Стојковић помагали довољно за пет победа и само један нерешен резултат.

Дакле, од почетка је репрезентација Србије кренула силовито, а на Фејсбуку се ширила еуфорија: "Живић је савладао некада троструког шампиона света!" Или рецимо: "Живић је први пут у животу играо ову линију Енглеске одбране и већ од четвртог потеза вукао из главе. Како је бели знао варијанту, понављање потеза и реми црнима, још у отварању и није тако лоше. Штета што је прекинут низ од пет победа!" Међутим...

Током јединог слободног дана десио се потпуни преокрет. Организатори су захтевали проверу слуха за Стојковића и утврдили да на једно уво чује боље него што је дозвољено правилима. Све се завршило брисањем његових резултата и забраном даљег играња за репрезентацију. Репрезентација је изгубила три меч-бода, а три екипе које су победили добиле по један, па се наш тим нашао на деоби 4-5. места, са два бода мање од водећих Немаца.

Шта да се ради у таквој ситуацији? Репрезентација је имала на располагању еелектора Рајка Цимешу као петог члана, а лак распоред до краја обећавао је медаљу, упркос казни. Међутим, играчи нису могли да се договоре. Живић је одлучио да не игра у знак протеста, остали су наставили без њега, поделили бодове 2:2 са Енглезима и Пољацима и на крају доживели једини пораз — 3:1 од знатно слабијих Италијана — за пад на 11. место.

На Фејсбуку су се постављала разна питања: Зашто су му дозволили да игра 6 партија? Зашто нису урадили аудиограм пред почетак такмичења? Каже се да су се делегати директних конкурената за злато удружили с намером да нас униште и успевају у томе. Каже се и тешка ситуација за екипу која је требала бити екипни шампион.

Ево шта о свему каже Драган Живић:
— Зоран Стојковић је одведен на контролу слуха у ријечку болницу, а током конгреса дисквалификован, иако се резултат аудиограма поклапао и био још и гори него онај приликом пријема на рејтинг-листу за глуве и наглуве, 1. марта 2014. год. Обећања председника ИЦЦД, да се Зоранови резултати неће брисати, већ да неће играти последња три кола, оборена су на Конгресу ИЦЦД, где је лоби конкурената одлучио. Одлучио сам да напустим такмичење, сматрајући скандалозним да се контрола слуха ради после две трећине турнира и да је до овога дошло јер главни конкуренти имају јак лоби. Остали део екипе је одличио да настави турнир, а последице су и да је дошло до нарушених односа у екипи, која је баш била препознатљива по другарству и одличној атмосфери у тиму.

— Консултован смо и матични савез, тражили помоћ од Конзулата у Ријеци, али био је државни празник. Треба да признамо да и сами сносимо кривицу, јер је код нас довољно да је проценат оштећења слуха изнад 55 одсто а код ИЦЦД је обавеза да и на „бољем уху" тај проценат мора да буде изнад 55 одсто. Вероватно је вeћa одговорност била на Светској федерацији за глуве и наглуве (ИЦЦД) и на самим организаторима. Као међународни судија никако не могу да прихватим да организатор није на почетку турнира проверио нове чланове.

Како да не. Сви други су криви, само ми не, јер један човек нам је нешто обећао?! А зашто наши нису урадили аудиограм како ваља? А Живић као не зна која су правила ИЦЦД? Како то да је екипа требала бити екипни шампион, ако је шверцовала играча 6 кола. Значи нису шверцера ухватили пре првог кола и онда више ништа није битно, таман посла на две трећине турнира, јер забога, ми смо заслужили златну медаљу...

Владимир Класан види ситуацију другачије:
— Нисмо победили због њихове казне, која је, по мени, можда и била праведна! Није фер да Стојковићеви резултати остану, па да будемо први са играчем који не испуњава услове, као кад би немачки фудбалери освојили Светско првенство са два-три допингована играча! Други разлог да не освојимо медаљv био је Живић. Уредно сам га пријавио за партију, молили смо га да игра, пре свега ја као капитен и Цимеша као селектор, али није желео. Нас тројица смо одлучили да наставимо борбу за медаље, али без његове огромне помоћи. Сада ћe тек сви видети да од његовог бојкотовања нема никакве користи, нити је нешто тиме доказао. Наша кривица је што нисмо донели аудиограм првог дана, јер нисмо знали да су правила таква.

Шушка се да је Живић на партији против Пољске дошао до своје табле и немо стајао док су му последње секунде истицале. Такође се шушка да је све време продавао књиге пар метара од столова на којем су остали наши репрезентативци играли своје партије. Али ја у те трачеве не желим да поверујем, зар једна таква морална громада?

Председник Спортског савеза глувих Србије Жељко Антоловић, објашњава да проблеми са израдом аудиограма погађају и друге спортисте:
— У припремама за одлазак двојице рукометаша радили смо аудиограме у Новом Саду, код доктора Комазеца, који то обавља на најсигурнији начин, чак и преко коштане сржи. У контакту са Живићем сазнао сам да Стојковић има урађен аудиограм у Нишу. Иначе, условили су нас да Стојковић треба да иде, чак уместо селектора Цимеше. Требало је прво да провере аудиограм. Није добро за спорт ни за репрезентацију да поједини не желе да наступе, то се не решава на тај начин. Ово нам је наук.

Хммм, шта закључити из овога? Сви чланови савеза глувих знају да се прави аудиограм ради само у Новом Саду? Живић је гарантовао да Стојковић има урађен аудиограм у Нишу? Неко је уцењивао репрезентацију да Стојковић мора да игра (ко би то могао бити)?

Шаховска такмичења глувих била су дуго маргинализована, али случај из Опатије — када је први пут једна наша сениорска репрезентација била пред освајањем светског првенства — има далеко шири значај. Прво се поставља питање одакле нашим репрезентативцима oceћaj да су оштећени, када су прекршили основно правило и лако могли да буду дисквалификовани? Тај oceћaj међународне неправде прати нас и када треба и када не треба.

Друго је питање како се у екипи, у кључном тренутку, изгубила слога? У Опатији смо имали два изузетна резултата, фишеровскик 9 поена из 9 партија Владимира Класана и 5,5 из 6 Драгана Живића, који je уз то био трећи на брзопотезном првенству. И шта то вреди, када је ово екипно такмичење, а два кључна појединца дођу у сукоб.

Коначно, добили смо још једном поуку о томе шта се догађа када се најслабији играч постави на прву таблу, због_некакве тактике. То је губитничка стратеrија. Да је Цимеша мењао Стојковића у првих шест кола, изгубили бисмо мање бодова. Коначно, у завршна три кола Цимеша је морао на прву таблу, у ситуацији када смо против слабијих тимова могли да освојимо барем пет бодова из три сусрета, а тиме и сребрну медаљу. Овако, репрезентација је свих девет кола играла без једне табле, а завршна три са погрешним редоследом, далеко испод достојанства тима који је морао да буде међу победницима.

Шта рећи? Неки људи од кад су оглувели (а некад су имали изузетан слух) сматрају да су измислили шах за глуве, а никада нису чули за Милорада Николића, човека који је репрезентацији донео прегршт медаља и до 2004. није било такмичења да у њему није учествовао. Неки људи не бирају средства да би се докопали новца, националне пензије или чега већ. Постоје и људи који би злоупотребили име свог покојног брата да би зарадили неке прљаве паре, али то је већ нека друга прича... или није... сада више ни ја не знам...